Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA
Artriljerija je još pre one
dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i
hladno. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine. Dve rupe dalje
je Aleksa. Povremeno dobacuje nešto, ali odavde ga nikako ne
razumem. Pomišljao sam da se prebacim u sledeći krater, ali noge ne
slušaju. Ukočile se odjutros. Valjda bolje od ove zbunjene glave
znaju koji su nam izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će
se promeniti? Pogled na krajolik?
Znate, u mutnoj vodi govna uvek
isplivaju na površinu. Kad pomislim na stare dane koje sam mrzeo, a
sada mi nedostaju, prožme me seta. Ona gotovo zaboravljena
svakodnevica Bellanda sada mi se čini kao uzor mira i spokoja. Svet
se promenio.
Republiku nisu zaposeli pesnici i
džentlmeni, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u
nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori vršljaju po provinciji
izbegavajući vojne postrojbe Unije i Republike, pa pljačkaju i
siluju kao šakali. Imaju i oni svoje predatore, ali ni ti vukovi
nisu ništa bolji od njih, s tom razlikom što ubijaju bez svedoka.
Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju
nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje.
Snajper bate ih primetili, pritajili se. Bum - bum. Avijacija
istovarila bombe pa bega pre no što ovi dovuku protivavionce, ali su
nam obezbedili minut zatišja kao stvoren za bekstvo. Iskačem iz
rupe, grabim Aleksu i bežimo ka šumi. Samo da ne naletimo na minu.
O bože, ovaj čovek se ponaša kao budala. Dok jurimo niz padinu
kroz glavu mi prolaze meseci tumaranja kroz najopasnije predele
Republike u potrazi za prokletom spravom za koju više niko nije
siguran ni da li postoji. Unijske rakete su već odavno sravnile sa
zemljom sve laboratorije Republike, a s njima je nestalo i
mešetarenja po vremenskoj osi. Navodno ipak postoji još jedan
uzorak prostor-vremenskog adaptera i Aleksa je
zapeo da ga pronađe po svaku cenu. Navodno je taj uzorak u rukama
Rašine ekipe, bande za koju se pričalo kako je izuzetno opaka.
Pratili smo vrlo rizičan trag.
Uzalud odvraćam
Aleksu. Ja znam nešto čega on nije svestan. Meštani naselja
kroz koja smo prolazili potvrđivali su moje najcrnje slutnje
opisujući visokog tipa u vikoplastu. O da znao sam tog čoveka. Raša
Tudej nije bio niko drugi nego pukovnik Rastislav Jokanović. Njega i
njegove ljude sam svojevremeno itekako dobro poznavao. Zajedno smo
služili na Urus Martanu. Tada je zapovedao specijalnim jedinicama
Republike. Jedinicama čija je svrha bila eliminacija neprijatelja.
Možda reč -opasno” tačno opisuje njegovu bandu, ali nedovoljno
precizno. Pre bih rekao da se radi o najbestijalnijoj sadističkoj
hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala ruševinama
Republike.
Izlazimo iz šume i prolazimo
imanjima, čas kroz suncokrete, čas preko pšeničnih polja, pa se
probijamo kroz kukuruze. Aleksa je preuzeo vođstvo i nepokolebljivo
grabi napred. Nekako se sve stapa u neprekidno šipčenje kome se ne
vidi ni kraja ni konca. Onda se Aleksa naglo zaustavlja. Zastajem i
čujem da repetira oružje.
- Psst. Oprezno sada. - šapuće, a ja
ništa ne shvatam. Nalazimo se u kukuruzu i ne vidim daleko. Aleksa
se spušta i lagano napreduje. Sledim njegov primer i par stabljika
dalje shvatam da polje izbija na put. Ne vidim razlog njegove
opreznosti.
- Šta se događa? - tiho mu se
obraćam. Umesto odgovora pokazuje mi prstom uvis. Put pred nama je
sa leve strane oivičen betonskim banderama. Na vrhu svake od njih
razapeti su ljudi. Samo što ne viknuh od iznenađenja, ali Aleksa je
to očekivao i prekriva mi dlanom usta.
- Mir. Ne znamo ko je u blizini, a
prelazak puta može biti opasan. Ne mrdaj dok ti ne kažem.
Dok Aleksa baulja do ivice polja.ne
mogu da odvojim pogled od bizarnog prizora. Prisustvo gavranova kraj
žrtava iskljuvanih lica ispunjava me jezom. U jednom trenutku jedan
od razapetih se pomiče. Shvatam da su neki od njih živi i stomak mi
se grči. Pre no što uspevam da reagujem Aleksa dovikuje:
- Brzo! Preko puta, pa pravo u šikaru!
Ne smemo se zadržavati na otvorenom. - rekavši to, skače i juri
preko puta. Pratim ga koliko me noge nose. Gotovo istovremeno se
bacamo u kržljavo grmlje i jedno vreme zadihano mirujemo.
- Biće bolje da krenemo. - Aleksa
ustaje, sledim ga. Hodamo neko vreme, a onda se Aleksa zaustavlja.
Oseća se dim u vazduhu. Neko je ispred nas. Aleksa podiže oružje
na gotovs, sledim njegov primer. Pred nama je žičana ograda, iza
nje gusti bagrenjar. Aleksa zabacuje oružje na rame i tiho mi
dobacuje:
- Čekaj me ovde. - zatim preskače
ogradu i gubi se u bagrenjaru. Tišinu remeti zujanje insekata i
oglašavanje ptica. Taman što pomislih da je Aleksa predugo odsutan,
pojavljuje se iz bagrenjara i poziva me rukom. Preskačem ogradu i
prolazimo kroz šumicu. Užas mi puca pred očima dok stupamo u
salašarsko dvorište.
Leš crnog kučeta naglašava kožu
devojke što belasa nasred dvorišta. Savršenstvo tena zamrljano je
skorelom krvi iz prerezanog grkljana. Još uvek je raskrečena. Sa
čardaka vise starac i starica podjednako isplaženih jezika. Vezanih
ruku, kraj valova sa vodom, kleči muškarac. Glava mu je i dalje
uronjena. Salaša više nema, ali vatra još uvek tinja.
Slatkasti vonj smrti toliko je mučan
da ispovrćem sinoćnu večeru. Jedno vreme svladavam mučninu, pa
podižem pogled. Aleksa mi pruža ruku. Prihvatam. Ustajem i
prolazimo kroz opustelo dvorište.
- Našao sam nešto hrane i ovo.
Mislim da će ti dobro doći. - pruža mi litrenjak. Naginjem. Vatra
se širi utrobom.
- Dosta! Još malo pa stižemo. -
razvaljene kapije salaša gledaju na kolski put što udara na asfalt.
A šta drugo i mogu da uradim nego da kaskam za njim? Odavno sam
pogubio sve ciljeve u životu. Daleko je sada Belland, a i da je
bliže, baš i nisam siguran da tamo želim da se vraćam.
Нема коментара:
Постави коментар