ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU

Godine su prohujale, a srce kao da je postalo kamen. Predugo sam bežao od istine da čudovišta prošlosti ne nestaju, već uporno čuče po mračnim uglovima i senovitim raskršćima. Da me zaskoče kad se najmanje nadam. Nema drugog puta nego se vratiti na početak.

Svetla naselja naglo izranjaju iza prevoja i za trenutak ostajem zaslepljen. Zatreptah kako bi privikao oči na promenu, pa dodajem gas. Prošavši glavnom ulicom zaustavljam se pred zdanjem sa zapadne strane.

Siđoh s motocikla, pa snažno protegnuh utrnule udove, a onda se sigurnim koracima zaputih ka oguljenim drvenim vratima. Sve je igra i sve je krug.

Umesto tople dobrodošlice osupnu me duvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Ošamuti me zaboravljeni miris civilizacije. Stražnjice još uvek bolne od predugog putovanja, prilazim šanku.

 - Pivo!, kažem.
 - Nneenee želim nevolje. – izgovara šanker mucavim glasom.
 - Pivo!!– ponavljam jače. Šanker stade da me uslužuje drhtavim rukama, nemirnih misli. Tek što dohvatih piće, krigla se nenadano razleti u hiljadu parčića, povređujući mi šaku. Kao da je srča pronašla put ravno do srca. A sve sam mogao unapred da znam. I pre no što pogledah, tačno znam ko je to učinio. Naglo se okrenuh oko sebe. Većinu gostiju nenadani prasak ne nagoni ni da se osvrnu. Kukavice i slabići. Oni drugi samo se podmuklo cere. Šakali. Čekaju da prožderu lešinu. Niko se neće staviti na moju stranu. Sve guzice mirno počivaju na svojim stolicama. Što je sigurno, sigurno je.
 - Zašto Karla? - pitam tiho.

Gledaju me prazne protivnikove oči.

 - Zato što si trula jabuka koja uznemirava ostale.- glas joj deluje mehanički, odbojno. Bez emocija. Šuplje.
 - Vratio sam se, Karla. Vratio sam se da ostanem.
Od samog početka znao sam šta će uslediti. Od kad sam primio prvi šamar. Od prve zajednički popijene rakije. U stvari, oduvek sam znao da me niko ne vidi. Da me niko ne primećuje.

Čak ni Karla.

Zašto sam se onda zavaravao? Kao da ljubav možeš kupiti poput krigle piva.

Nema tih jebenih para. Ne kad je srce u pitanju.
 - Ne želimo te ovde! – reče Karla.
- Možda drugi ne misle što i ti - uzvraćam. Da li uopšte postoji mesto na svetu gde pripadam, pomišljam - Nemam gde da odem, Karla. Tu mi je dom – završavam.
 - Dom? Misliš na Sunčani Salaš? Odavno smo sravnili sa zemljom tu sramotu! - stomak mi se stegnu na te reči. Onda zastajem i glavom mi prolete da je možda tako bolje. U temeljima Sunčanog Salaša postojalo je nešto. Nešto neizrecivo drevno, neki atrefakt davno mrtve civilizacije. Prokletstvo koje mi je razorilo porodicu. Generacijama unatrag tamo su se rađali i umirali moji arkunđeli, upijajući pogubno isijavanje uklete ledine. Samo trenutak nedostaje da bih se predomislio.
 - Nakazo jedna! – pritisak stiže istovremeno sa režanjem. Samo tren je nedostajao. Trenutak koji nikada neće doći.
- Ne, Karla! Ne ovog puta! - za to joj treba vremena. Previše vremena. Pokušao sam, učinio sam sve što mi je bilo u moći. U gradovima na Jugu, u hramovima zapadnog sveta. Medicina i vradžbine ostadoše nemoćne.
 - Ne čini ono što ste uradili mojoj familiji! Poslednja opomena! - još uvek se teško obuzdavam.
 - Tvoja familija? Noćni soj? Usuđuješ se da ih pomeneš? - pritisak ne prestaje. Namerila je da me izbriše. Ali ne zna, ne može da zna. Proterali su dete, vratio se muškarac. Ruka mi kreće ka boku i uzdah se gotovo u isti mah otima prisutnima.

Više se ne maskiram.

Sunce koje im je otvorilo psihu oduzelo im je vid. Mogu mi videti misli, ali ne i ono što mi visi o boku. Ono što sam pronašao u pustinjama istoka. Već idućeg trenutka u šaci mi je hladni držak oružja. Pritiskam oroz i Karla pada. Pritisak dolazi sa svih strana, ali niko od njih ne razume brzu smrt. Oni što govore mislima. Oni što ubijaju umom. Oni što su zaboravili prošlost.

Okrećem se, pritiskam oroz. Ponovo i ponovo. Svaki put precizno darujem spokoj. Nema greške, predugo sam vežbao. Naučio sam da sakrijem misli. Naučio sam da koristim brzu smrt. A negdašnje komšije i krvnici nisu više nemi.

Ne interesuje me kakve poruke razmenjuju u svojim glavama. Želim da čujem njihov glas. Ako to već nisu mogle biti reči za koje sam tako dugo molio, onda neka budu krici. Oštar vonj baruta potiskuje smrad mehane i ispunjava me zadovoljstvom. Onda oružje škljocnu u prazno. Dok neprijatelji navrat - nanos napuštaju poprište, pažljivo punim revolver. Našao sam sasvim dovoljno municije tamo dole u podzemljima istoka. Izlazim na ulicu i osmatram. Osećaju mi misli, pa ipak me ne vide. Zato ja vidim njih. Još jedan pucanj odjeknu, još jedan Novorođeni pade. Ne zovu nas zalud noćnim sojem. Vrsta prezrenih. Gotovo uništena vrsta.
Kroz mnoga naselja sam prošao i svuda video isto. Istrebljenje sopstvene vrste. Olako, kao da su insekti.

Ali ja sam osetio vetar u kosi i sedlo što žigoše butine i spustio sam se u ruševine drevnog sveta.

Pronašao sam stare zapise i saznao za drevno iščeznuće nebeske filtracije. Otkrio sam priče o suncu što ubija i i naučio sve o tajnama izvitoperene vrste. Pronašao sam brzu smrt i savladao veštinu rukovanja njome.

Shvatio sam čudovišnost laži u koju sam verovao.

Novorođeni slepci nisu naslednici stare rase. Stara rasa je moja vrsta.

I u mnoga sam se naselja vratio donoseći smrt.

A sada...

Vratio sam se kući.