PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI

  Istočno se odavde uzdižu gradovi, ti drčni ostaci Staroga Sveta u kojima ljudi nafiksani palijativima žive uspravno, ali ovde na Đavolovom Prstu nema ljudi. Sve su to šakali i vukovi. Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu.

  Natašu sam prvi put video kraj štanda nekih muvatora što su špartali Đavolovim Prstom varajući ljude i bežeći pred nezadovoljnicima. Bila je sitna i krhka, tanušnih šaka i nožica poput čačkalica, ali je posedovala najlepši osmeh na svetu. Uvek mi se činilo da bih je mogao spakovati u džep i nositi uzduž i popreko Đavolovog Prsta, ušuškanu i spokojnu. Umela je primiriti zver. Nikad nisam razumeo kako je to radila. Jednostavno bi se privila uz mene i pričala, pričala, pričala...

„ Kad bi znao koliko te volim, verovatno bi se uplašio.”, znala se maziti, onako iz čista mira.

„ Sve sam ja strahove odstrahovao i tame odbolovao. Nemam se čega više plašiti.”, mrgudao bih na njene izlive ljubavi.

„ Bojiš se jedne stvari” , pametovala bi ona. „ Ljubavi.” Mnogo je volela da priča.

„ Možda.”, predavao bih se.

„ Tu nema tame i bola, čisto je kao suza”, filozofirala je, „ ali uvek uplaši.”

„ U jednoj stvari si u pravu. Bolje se snalazim sa neprijateljima.”, odvraćao bih na njene nebuloze.

„ Ali znaš da voliš. I srce ti to želi.”, bila je uporna.

„ Zar ima nekoga ko to ne želi?”, završavao bih diskusiju privlačeći je u zagrljaj. Nisam bio baš ugrožen što se tiče žena, ali ona je bila drugačija. Klupko paperja željno nežnosti u vremenima smrti i očaja. Nisam mnogo znao o njoj. Nije više bila mlada, baš kao ni ja. Slutio sam da je bila veliko ime u Starom Svetu, ali sve je to zbrisala Velika Groznica. Zaista se trudila da ne priča mnogo o prošlosti.

„ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam, osam, dva, baš te volim ja”, pevušila bi ponekad, objašnjavajući da je ta pesmica podseća na prošlost.

  Visoko gorje je zaštitilo Đavolov Prst od smrtonosnog virusa, ali ne i od ludaka koji su bežali pred njim. Poneki bi sa sobom doneo groznicu, ali bi ga odomaćene džukele umlatile čim bi primetile prve simptome bolesti. Znate, Đavolov Prst nisu zaposeli pesnici, a još manje osećajni džentlmeni. Nisu ga osvojili intelektualci i pametnjakovići, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori su vršljali po pustoši, pljačkajući i ubijajući. U svem tom cirkusu, Nataša se ponašala nepredvidljivo i ponekad bi nestajala na nedelju ili dve. U početku me je to izbezumljivalo, ali vremenom sam se navikao. Uvek bi se vraćala da vodimo ljubav i da mi šapuće svojim raspuklim glasom.

„ Znaš da pričam šta mislim.”, pokušavala bi da me ubedi u svoju iskrenost.

„ Da, samo je to neobično.”, odgovarao bih, pokušavajući da joj verujem. Sve je oko nas bilo laž i prevara, pa baš i nisam video smisao istine u svetu u kome je jedino važno doživeti sutrašnji dan.

„ Znam. Zato što je retko.”, terala bi ona nepokolebljivo svoju priču.

„ Ti nisi iz ove realnosti.”, branio bih se najglupljim mogućim odgovorom.

„ Pa odakle sam, moliću lepo?”, znala je da postavi nemoguća pitanja, pa bi i moji odgovori postajali takvi.

„ Ne znam. Odavde nisi. Nebesa, podzemlje... Sve je moguće.”, lupio bih prvo što mi padne na pamet.

„ Blesavo moje lepo.”, prešla bi na maženje podsećajući na pokislo mače.

„ Eto vidiš. To mi niko iz ove realnosti nikad ne bi rekao.”, durio bih se ja.

„ Ali kad te toliko volim...”, nastavljala bi sa gugutanjem. Kad bi jednom prešla u fazu sentimentalnosti ništa nije moglo da je zaustavi. Da sam bar i ja bio takav. Ali nisam. Nisam umeo da se otrgnem prošlosti, nisam znao da krenem iz početka. Činilo mi se da sam video više užasa od nje. Sada više nisam tako siguran u to.

  Znao sam da se smuca po sumnjivim društvima, ali sam joj zbog nečega verovao. Uostalom, nisam ni polagao nikakva prava na nju. Bila je odrasla žena, slobodna da bira sebi partnere. Ako je neko bolji od mene, neka je uzme. Preživeću. Drugo je mene brinulo. Bila je pomalo neurotična i sklona samouništenju. Teško je podnosila udarce. Nije znala da ne pobeđuje onaj ko najjače udara, već onaj koji može da izdrži najviše povreda i ostane na nogama.

  Kad sam je, posle jednog od njenih uobičajenih nestanaka, pronašao u kadi rumene vode obojene krvlju iz njenih prerezanih vena, sitno joj je telašce bilo prekriveno masnicama od silnog batinanja, a na ofingeru je visila prepoznatljiva jakna označena likom isplažene đavolove glave. Poznavao sam taj simbol. Rašina ekipa. Eto zašto sam se plašio ljubavi. Lako je zavoleti, teško izgubiti. Bilo je jasno šta se desilo, pa nisam gubio vreme glupim zbrinjavanjem Natašinog tela. Duša joj je ionako bila na nekom boljem mestu. Krenuo sam za Rašom, držeći se starog dobrog pravila - krv traži krv. Znate, Nataša je bila smisao mog života.

  Rašina ekipa je bila opasna, uz jednu malu opasku. Reč “opasno” je svakako tačna, ali ne i dovoljno precizna. Pre bi se moglo reći da se radilo o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala Novim Svetom. Mislite da me je to prepalo? Ni najmanje. Potražio sam odavno odložene uspomene iz rata. Specijalci su bili dobro opremljeni, a štabovi koji bi ih razdužili nestali su u Velikoj Groznici. Verovao sam da mi te stvari više neće ustrebati, ali, eto, došlo je vreme i za njih.

  Trag nije bilo teško pratiti. Pljačke i ubistva, obično skoncentrisana na najbogatije pasje sinove Đavolovog Prsta. Da nisam znao o kome je reč, poverovao bih da se radi o nekoj vrsti modernog Robin Huda. Ali ne, svi su znali Rašu i njegove kompanjone. Banda ludaka.

  Prvog pitbula uhavatio sam spuštenih gaća. Sobica je mirisala na čaj od jasmina, a klinka u kojoj je bio imala je najnežnije lice koje sam ikada video. Jednostavno sam mu prerezao grlo dok je svršavao. Nije ni znao šta ga je snašlo. Tek kad je mala vrišteći izletela iz sobice, razaznao sam da ono što dopire iz hodnika gotovo podseća na bluz.

  Sledećeg sam jednostavno skinuo snajperom sa prozora jeftinog svratišta u jednoj od selendri što su se nizale duž Đavolovog Prsta. To ih je alarmiralo, pa su potom postali mnogo oprezniji. Počeli su se držati u grupi. U početku su snajper i brze noge rešavale problem, a onda su se stali zavlačiti u jazbine. Tamo ih nisam tek tako mogao dohvatiti.

  Te sam noći mnogo razmišljao. O Nataši, o ljudima koje sam pobio dok sam služio u šesdeset drugoj, o Velikoj Groznici i svakojakim drugim glupostima. Sve same nevesele stvari, pa opet, vremenom se oči naviknu na mrak. Kako bilo da bilo, nisam zaboravio da detaljno pregledam i očistim obe Berete M9, iako mi je glavom sve vreme odjekivala setna melodija: „ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam, osam, dva, baš te volim ja”. Mnogo sam voleo malu bleskicu!

  Jutro sam dočekao neispavan, ali odlučan. Doručkovali su oko devet u Tošinoj kafani i jednostavno sam tamo ušetao s pištoljima u rukama. E, to nisu očekivali! Dok su potegli oružje dve trećine ih je bilo likvidirano. Iz kafane sam izleteo praćen rafalima. Adrenalin nije dozvolio da osetim da su me pomalo i proštepali.

  Ono što je usledilo podsećalo je na računarske igrice. Dok sam jurio kroz uzane uličice zamenio sam okvire znajući da me slede. Zaustavio sam se potom kraj ćoška i ispalio šaržer u prvog koji se pojavio. Jebeni prolaznik! Tek drugim pištoljem sam skinuo još dva Rašina jurišnika. Tren potom osetio sam slabost i shvatio da sam pogođen u rame i bedro. Drugi put, Rašo, pomislih i utekoh iz sela.

  Dve duge nedelje sam lizao rane i izležavao se kod jednog od svojih dužnika. Nisam iščekao da potpuno zacelim. Čim sam postao donekle upotrebljiv krenuo sam u potragu. Na moje razočarenje Raša je nestao. Nije više bilo prepoznatljivih prepada i razbojništava širom Đavolovog Prsta. Biće da sam ga mnogo oslabio svojim akcijama, pomislih, pa počeh da se raspitujem. Niko ništa o njemu nije znao. Kao da je u zemlju propao.

  Već sam gotovo odustao od osvete kad su se pojavile glasine o bolesniku kome niko ne može da priđe. Neobično za Đavolov Prst. Svaki trag virusa bio je smesta uništavan i spaljivan, bez obzira na cenu. To je mogao biti samo neko vraški zaštićen. Od te pomisli do shvatanja da se radi o Raši nije mnogo trebalo. Dakle, moj plen je bio tamo gore, u brdima. Nisam imao više o čemu da razmišljam. Muškarac radi ono što muškarci rade.

  Koliba u kojoj se bolesnik nalazio bila je na dnu jedne klisure. Jedini prilazni put je vodio kroz kanjon, na čijim liticama su najverovatnije bili raspoređeni Rašini ljudi sa dugim cevima u rukama. Vidite, ovoliko dugo sam poživeo zbog toga što nikad nisam činio ono što se od mene očekivalo. Umesto da se zaletim na glavni ulaz, obišao sam klisuru i popeo se tačno nad kolibu. Pomalo je bilo rizično spustiti konopac niz krečnjačke stene. Znao sam da se ne bih lepo proveo ukoliko bi neko pazio na zadnja vrata,. Srećom, nikom tako nešto nije padalo na pamet.

  Kad sam mu kroz krov propao maltene na glavu, Raša je najpre razjapio usta poput šarana, a onda je primetio pištolj u mojoj ruci. Smesta stade besneti zamotan do grla u pokrivač.

„ Govno plaćeničko! Seku ste oterali u smrt, što ne bi i mene dokrajčili?”, o da, bio je bolestan, veoma bolestan. Guke na vratu su pucale i bljuvao je krv što je bilo očigledno po krvavom čaršavu pod njim. Nije mu još mnogo ostalo. Pa opet, njegova izjava baš i nije bila u skladu sa situacijom.

„ O čemu ti to, bre?”, brecnuh se na njega. Nije valjda pomerio pameću?

„ Jel' se Igor dočepao šifre?“, nastavi on sa besmislenim pitanjima.

„ Kakav Igor, kakvi bakrači?”, počeo me je pomalo nervirati.

„ Čekaj malo... Ti ne radiš za Igora?”, da nisam bio na ivici živaca verovatno bih pukao od smeha zbog izraza njegovog lica. Možda nisam ništa shvatao, ali on je razumevao situaciju još manje od mene.

„ Ne. U stvari, sad više nisam ni u šta siguran, ali došao sam ovamo da osvetim jednu curu. Nedavno ste je gadno prebili”, odlučih najzad da mu objasnim svoje prisustvo. Jebi ga, u svakom dobrom vesternu zlikovcu je jasno zašto je heroj potegao revolver. Problem je što ova budala nije odgledala dovoljno kaubojaca.

„ Ma daj! Zajebavaš se, jel' da? Nije valjda da si imao neke veze sa Natašom?”, provali on najzad posle duže pauze prepune kolutanja očima.

„ Nataša mi je bila ljubavnica.”, odrezah, dok mi je prst podrhtavao na obaraču.

„ Oh, bože, da nisi ti tip koga zovu Pacov?”, zapita me neočekivano. Dođavola, tu ništa nije kako bi trebalo biti. Odakle bi on mene mogao poznavati?

„ Jesam”, priznah. Uvek ga mogu upucati ako nešto krene po zlu.

„ Koja komedija. Nataša mi je sestra. Kad god bi se videli samo bi pričala kako je zaljubljena u nekakvog Pacova. Jebo te, pa baš ti da me zaustaviš! Samo što nisam dohvatio ono ubilačko čudovište!”, Kao da me je kantom govana polio! Nisam mogao pogrešnije proceniti stvari. Biće da sam zasrao stvari do balčaka.

„ Otkada si bolestan?”, zapitah tek da skrenem temu razgovora. Najednom sam se osećao neprijatno.

„ Bolestan sam ovamo došao. Pratio sam Natašu, brinula me je...”, zakašlja se bljujući krv po pokrivaču.

„ Palijativ! Imao si pristup palijativu, zar ne?”, sinu mi najednom. Samo je tako mogao izgledati zdrav i nedirnut Groznicom.

„ Bravo! Natašina poznanstva i novac od pljački su odigrale svoju ulogu. Putevi su bili uhodani, sve dok Igor nije došao po nju. Onda se sve srušilo kao kula od karata.”, licem mu prelete neka senka podrugljivog osmeha i sve mi je postajalo jasnije da u stvari ama baš ništa ne znam.

„ Pričaj. Sve od početka”, procedih spuštajući se na stolicu ukraj kreveta.

„ Igor... Igor joj je bio muž, ali njihov brak nikako nije funkcionisao. Nataša se prvi put isekla kad je saznala za njegove avanture i rasipanje novca. Sve je ona radila, Igor je uglavnom klimao glavom i trošio pare. Posle toga su je strpali na psihijatriju.Gad je to zloupotrebio i preuzeo je kontrolu nad „ Medicariusom”...”, poče Raša da se ispoveda.

„ Čekaj... Kakve veze Nataša ima sa „ Medicariusom”?”, prekidoh ga.

„ Nije ti nikad rekla da je bila vlasnica kompanije?”, odvrati na pitanje pitanjem.

„ Nije”, rekoh. Izglada da mi mala mnogo toga nije ispričala.

„ O bože, šta je naradilo njeno ćutanje. Nema veze, sad ćeš sve čuti. Ovako je to bilo. Firma je posedovala licencu na palijativ koji je groznicu držao pod kontrolom, ako se redovno uzima. Dobar osnov za basnoslovnu zaradu zar ne? Postojali su milioni kupaca koji moraju redovno kupovati lek, ako ne žele da se raspadnu kao ja. Pa ipak, postojalo je nešto što je Igoru izmaklo u proračunu. Natašina neuračunljivost. Jedino je ona znala pristupne šifre bazi podataka sa rezultatima naprednih istraživanja „ Medicariusa”, a tamo se nalazila i receptura leka za Groznicu. Bez šifre niko nije mogao da obriše bazu i ona je to znala. Planirala je da se dokopa nekog terminala i započne proizvodnju leka koji bi besplatno delila ugroženima. Čak je nedavno isterala i finansijsku potporu od konkurenata svog bivšeg preduzeća”, pomalo je kašljucao, ali govorio je sasvim razumljivo.

„ Pa zašto to nije učinila?”, prekidoh ga.

„ Misliš da bi to Igor dopustio? Izlečenje žrtava Groznice učinio bi palijativ nepotrebnim, čime bi se njegov lagodan život raspao u parmparčad. Pobrinuo se da. za Natašom bude izdata poternica. Bilo koji jebeni pandur koji bi je ugledao smesta bi je strpao u najbližu psihijatrijsku ustanovu. Zato se i smucala po Đavolovom Prstu. Ovde nema zakona.”

  To je bilo sve. Čuo sam sasvim dovoljno. Pažljivo sam vratio pištolj u futrolu i išetao na glavni ulaz. Kerovi na liticama nisu pucali. Naređeno im je da eliminišu one koji dolaze ka kolibi, ne i u one koji odande izlaze. Nije bilo mnogo smisla u Rašinom samosažaljenju. Možda bi mu bilo bezbolnije da mu neko ispali metak u glavu. Svejedno, makar je sam odabrao kako će uginuti. Ne može to svako.

  Sve je Raša znao, samo je u jednoj stvari grešio. Nataša je bila jebeni idealista, ali nije bila istina da nikom nije odala šifru. Možda je bila imuna na muževljeve batine i zov love, ali ne i na ljubav. „ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam, osam, dva, baš te volim ja”

  Mislim da je vreme da se spakujem i jednom zauvek napustim Đavolov Prst. Gotovo sam zaboravio kako izgleda civilizacija, naročito kad si dobro nafatiran. Znanje je sila, znanje je moć. Verujem da se stara dobra pesmica može itekako dobro unovčiti.

  Osmotrio sam još jednom vukojebinu u kojoj sam isuviše vremena proveo, pa počeh pevušiti „ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam osam, dva, baš te volim ja”, njušeći miris lake love. Terminal se uz malo truda i smeškanja može dohvatiti u nekoj od ispostava „Medicariusa”.

  Dugo me je putovanje čekalo.