Dolazak tame na Helly Cherry

Kako je na stranici Helly Cherry osvanuo ničim izazvani prikaz moje zbirke priča, osećam obavezu da ga ovde prenesem:

Pozicija urednika oduvek je donosila izvesne prednosti, kao i mane, uostalom, baš kao i svaki drugi posao, naravno. Mane se uglavnom tiču činjenice da ste prinuđeni da jedan tekst čitate i po nekoliko puta, ma koliko dosadan i nezanimljiv bio, ili da ga uređujete, kad su jezik, stil, gramatika, kompozicija, smisao... u pitanju.

S druge strane, upravo vam taj višestruki ili višeslojni, kako god hoćete, uvid u tekst pruža mogućnost da na nekoliko različitih nivoa u njemu uživate. Prvo kao lektor/korektor, potom kao urednik i najzad kao čitalac. Dok dođete do ovog poslednjeg – naradite se pošteno. Ponekad toliko da vam nije do nanovnog čitanja, ali ponekad... Ponekad vam je pravi gušt i uživanje da uzmete knjigu u ruke, raskrilite je i uronite u svet u čijem ste nastajanju i kreiranju učestvovali.

Upravo je takva zbirka priča „Dolazak tame“ Stevana Šarčevića. Kao dugogodišnji urednik elektronskog časopisa (fanzina, tačnije) Helly Cherry imala sam prilike i retko zadovoljstvo da radim na Šarčevićevim pričama, od prve do poslednje ruke.

Zadovoljstvo koje sam osetila ljušteći nepotrebne slojeve u autorovim pričama, jeza koju sam osećala dok sam ih čitala i o kvalitetu i uspešnosti samih priča sudila, nije se uzgubila dok sam ih čitala kao „običan“ konzument proze. Izraz „običan“ stavljam pod navodnike, zato što niti jedan čitalac nije običan, još manje je naivan, naprotiv, čitaoci su zahtevna publika, možda čak zahtevnija od urednika.

Kad neka priča uspe da zadovolji na svim poljima – i lektora i urednika i čitaoca – onda se takva priča može nazvati vrhunskom – a takvih u ovoj zbirci ima i više nego dovoljno: „Čuvar“, „Vučja nevesta“, „Obale dunavske“, „Kosovka devojka“, „Osvajači“, „Kad gradova nestane“, „Ponoćna zvona“...

Ima i onih slabijih, da se razumemo, poput „Poslednje Lunove avanture“, koja je maestralno napisana detektivska priča, ali ne ostaje u vama, da bruji i krčka se, i izaziva vas da je ponovo pročitate. Usput, u ovoj je priči prikazana izuzetna maštovitost kad je kovanje novih psovki u pitanju – svaka čast!

Ostaje mi samo da Stevanu Šarčeviću poželim još mnogo ovakvih i još boljih zbirki i priča, a vama da pronađete „Dolazak tame“ i u njoj otkrijete neku svoju, omiljenu priču.

Tamara Lujak

Ps. - Hvala Tamari i Hellijevcima!!!