POSLEDNJA LUNOVA AVANTURA Šesto poglavlje

Poručnika Džonsona pred samu zoru nemilosrdno drmusanje budi iz slatke izmaglice sna. Otvara oči i shvata da je još uvek mračno kao u rogu i da nikako nije vreme za ustajanje. Ljutito se brecnu na priliku nad sobom, pa tren kasnije shvata da se ne radi o njegovom vojniku. Napreže pogled, ne bi li razaznao mračnu prikazu, zatim pomišlja da je neko iz hotela. Samo oni znaju da banu u ovako nemogućem trenutku. Stomak mu se grči od same pomisli i mrzovoljno mumla :

- Kakve li ste samo sada grozote smislili? Do vašeg praznika ima još puna tri dana. Nisam u stanju sada da okupim ljude. - okreće se na suprotnu stranu.

- Znači, dragi poručniče, vi ipak znate mnogo više nego što ste mi to odali prilikom našeg prvoga susreta. Predlažem vam da pokušamo da razgovor povedemo od početka. - Glas koji mu se obraća je toliko sugestivan da ga obuzima slabost. - Vi ne odobravate sve te užase, vas boli sve to ispijanje krvi i maltretiranje vaših štićenika, vama je to teret oko vrata. Teret koji postaje sve teži i teži... - zaista, poručnikova glava počinje da se povija kao da mu je nevidljivi kamen okačen oko vrata. Lun, jer to je on, dobro zna da je poručnik izuzetno podložan hipnotičkoj sugestiji i to iz najmanje dva razloga. Prvi razlog je opšta slabost vojnikove psihe zbog konstantne alkoholisanosti, a njegove dugotrajne dileme i griža savesti zbog posla koji obavlja predstavlja drugi, možda i jači razlog za primenu hipnoze. Treba samo malo pogurati u pravcu nesigurnosti koja ga i bez sugestije izjeda, da bi izvukao dragocene informacije o događajima u kampu. Poručnikov pogled postaje staklast i pravo je vreme za postavljanje pitanja. Mora mu pažljivo pratiti tokove misli.

- Dakle, pripreme za praznik su izvršene? - Očito veruje da je iz hotela.

- Pripreme? Pa zar ja da pripremam vaše užase? To rade južnjaci i ona veštica Glorija Ešton. Obećali ste mi prevremenu penziju ako zažmurim dok se ona bavi svojim stvarima. Zar nije rečeno da je moje samo da držim robove u kampu? - Džekson nije baš nevinašce..

- Naravno, naravno, i da im se pije krv – Podstrekuje ga Lun,

- Ne želim da znam šta vi radite na svome veštičjem prazniku. Zar mi nije dosta onih desetak neobeleženih koji se nikad ne vraćaju iz hotela!?

- Naravno, neobeleženi.- znači, odvedeni se i ubijaju, pomisli Lun.

- Pa da... One koje poštedite obeležavate tim vašim crnim maramama.

- Poštedimo ih, naravno...- Nešto zna, ali za isisavanje krvi ni najmanje.

- Pa, izuzev malo jebačine...- Naravno, on veruje da ih odvode zbog seksa.

- Dakle, na prazniku ćemo popiti krv.- Ipak on to povezuje sa tim praznikom.

- Ahhh... Sad mi je lakše. Onda znači neće biti onih strahota sa južnjacima? - Lun tek što zausti

sledeće pitanje, kad bliski pucnji i vika skreću Džeksonovu pažnju i on se naglo budi iz transa. Razvoj događaja nikako ne ide Lunu u prilog, pa odlučuje da se što pre povuče, znajući da sad nije preporučljivo ulaziti u sukob.

- Šta?! Ko si ti? UZBUNA! - Prodera se Džekson videći mračnu prikazu na ulazu. Tren kasnije prilika nestaje, a on postaje svestan pucnjeva i topota nogu u neposrednoj blizini. Bori se sa bolom u glavi i izlazi zureći u mrak. Sledećeg trenutka shvata da stanovnici kampa beže na sve strane. Uleće u kontrolnu sobu i oglašava se zavijajući zvuk sirene, a reflektori obasjavaju okolinu kampa. Stražari nepokretno leže pokraj kapije, a malo dalje leži nekoliko južnjaka. Ipak, zna odakle pucnji dopiru. Kogod da je ovo izveo, nije računao na južnjačke patrole koje vrebaju po okolnim šumicama. Ovo nije prvo bekstvo koje štićenici pokušavaju, ali koliko vidi, jeste najmasovnije. Tren kasnije njegovi ljudi izleću iz objekata i kreću u poteru.

U međuvremenu i Lun shvata da su žitelji kampa iskoristili omamljenost stražara gasnim projektilom i pobegli iz ograđenog prostora. Verovatno su negde naleteli na skrivenu patrolu i to mu je poremetilo sve planove. U jednom trenutku pomisli da je otkriven, jer mračna prilika zastaje pred njime. Oboje zastaju, a onda Lunu dopire do mozga da je to jedan od begunaca, pa mu daje znak da bude tih. Izgleda da ovaj shvata da mu Lun nije neprijatelj i primiruje se kraj njega. Zvuci potere se udaljavaju ka severu i njih dvojica oprezno kreću u suprotnom pravcu. Lunov saputnik je tih i disciplinovano prati svog neočekivanog saveznika. Posle nekog vremena, trudeći se da budu što tiši, stižu su do mesta na kome je Lun ostavio vozilo. Lun uskače, ali pridošlica se koleba. Tek posle podugog ubeđivanja, shvativši da ne zna engleski, Lun uspeva pomoću znakova da mu razjasni da nema prema njemu loše namere. Kada pratilac najzad uđe u kola, Lun pokreće snažnu mašinu i ispraćeni pucnjavom nestaju u noći.

Čim malo odmakoše, Lun menja pravac i skreće prema skrovištu, razmišljajući o Džonsonovim rečima. Uglavnom se poklapa sa onim što je čuo od Rajtove, s tom razlikom što Džonson ima konkretna saznanja o ubistvima izvršenim u hotelu. Za razliku od Rajtove, koja je bila običan vojnik, Džonson je oficir i samim tim je donekle upleten u sve te mračne poslove. Griža savesti ni najmanje ga ne oslobađa odgovornosti za to što štiti dugotrajnu nasilnu seksualnu zloupotrebu nesretnih ljudi, što je, u svakom slučaju, ono u šta veruje. Još gore je što zatvara oči pred očitim ubistvima. Sitni šićardžija koji zarad penzije svesno zatvara oči pred nespornim robovlasništvom, pa i ubistvima ljudi koje bi trebao da štiti. Rajtova je takođe pominjala veliki skup pri kome se zlostavljaju stanovnici logora. Kakav “praznik” bi mogao biti događaj od koga se ježi čovek koji štiti ubistva, ne može ni da zamisli. Rajtova taj “praznik” nije lično videla, jer je sudbina htela da baš tada bude na odsustvu, ali je od kolega čula za neke strahotne detalje događaja koji se odvijao negde u rano proleće. Ta priča joj je najzad razorila živce i lekarska komisija ju je jednostavno demobilisala pre vremena. Džonson je rekao da događaj treba da se desi za tri dana. Slučajno se sa saradnicima nalazi u pravo vreme na pravom mestu. Sudbina je još uvek na njegovoj strani. Treba sačekati događaj i javiti armiji... Ali to nije ono zbog čega je došao. To rešava sudbinu nesretnika u kampu, ali ne završava potragu za ljudima koji stoje iza svega ovoga. Neljudima koje progoni celoga života. Neljudima koji su mu ubili roditelje. Oseća da tu ima još mnogo neodgovorenih pitanja.