POSLEDNJA LUNOVA AVANTURA Prvo poglavlje

- Stotinu mu zubatih ajkula! - čuje Semov nenadani urlik. Ponovo je zaspao. To mu se sve češće dešava. Samo jedno je objašnjenje kako ga je Artur Markinč ubedio da se upusti u ovu avanturu. Spominjanje zla koje ga je progonilo celog života - Braun, Majnard i Falkon. Dugo već vremena ne učestvuje u sličnim poduhvatima. Godine su ga sustigle. Džejn je insistirala da se sa takvim životom prekine i možda je bila u pravu. Uostalom, rado je na to pristao kada su se venčali, ali ovog puta nije izdržao. Nekako je uspeo ubedi Džejn kako on i Sem žele da iskoriste leto za putovanje u najnoviju turističku atrakciju, Montenegro. Dobro je znao da ona neće napustiti slikarsku školu i da će pred njom sakriti svoju malu tajnu.

Nije potpuno siguran da li je probuđen Makfersonovim uzvikom ili naglom promenom intenziteta svetlosti. Neugodno truckanje je prestalo, mada brzina vozila nije smanjena. Za to postoji uočljiv razlog. Nalaze se u naselju - modernom, ekskluzivnom gradiću. Besprekorni put je širok, pravilno oivičen, regulisan saobraćajnim znakovima i pod pravim uglom nastavlja se na predivnu aleju sa drvoredom u sredini. Popločana je klinker opekama, a zgrade sa obe strane građene su u rustičnom stilu. Fasade zaobljenih ivica, prepune su gipsanih ukrasa i plemenitog kamena. Neobični, na vrhu lučno povijeni prozori i čudni klinasti krovovi nalik kulama savršeno su ukomponovani i upotpunjeni kamenim balkonima što skladno čine celinu sa prizorom kao iz bajki o Šerehezadi. Kandelaberi starinskog izgleda, izrađeni od kovanog gvožđa, u pravilnim razmacima čine red uparen sa drvoredom, a između njih nalaze se velike posude iz kojih cveće vatrometom boja zasenjuje pogled.

Iznad nestvarnog prizora nalazi se nešto još čudnije. Ogromna betonsko-staklena konstrukcija kao monstrum se uzdiže nad tihim gradićem. Dva ogromna betonska stuba na kojima svetlost, poput nebrojanog niza prstenja, odbijaju velika zaobljena stakla ogromnih prozora. Između kula se nalazi zid zatamnjenog stakla, kockasto ispresecan blještavim metalnim gredama. Vrh jedne od kula se izdiže nad ostatkom zgrade, blistajući od uglačanih mermernih ploča i produžavajući se iznad središnjeg dela, oslanja se na suprotnu kulu. Na njoj neonski sjaj obrazuje natpis: "HOTEL ISKUŠENJE".

Možda ova scena i ne bi bila toliko iznenađujuća u Londonu, ali posle tridesetak milja vožnje kroz divlje šumske predele po neasfaltiranom putu, više staze nego puta za motorna vozila i to na ničijoj zemlji, zaista je neočekivan prizor. Pa ipak - to je upravo ono što traži. Pred očima mu se javlja slika bedne sobice u Eseksu, gde se gomile ostataka hrane gube među piramidama pivskih limenki, a prazne rakijske flaše su razbacane posvuda unaokolo. U uglu beše razbijeni, sa police prevaljeni televizor. Seća se oštrog pogleda Elizabete Rajt, nekada veoma lepe žene, ali tada podbule od alkohola, zapuštene i prljave, dok mu, blago poluzavaljena u rasturenom kauču, priča sve ono što ga je ovde i dovelo.

Videvši je, u prvi mah je pomislio da će njena priča biti tek još jedno pijano bulažnjenje, kakvog se od bivših vojnika već naslušao. Pa ipak, izvanredno jasno i elokventno izlaganje uz neverovatni talenat da se opiše i najsitniji detalj, ubrzo ga je uverilo da je ta žena sasvim drukčija od sagovornika do kojih ga je Markinč dotada dovodio. Njeno često nervozno osvrtanje i pažljivo osmatranje ulice kroz musavi prozor, a još više jedina pažljivo održavana stvar u prostoriji, otkočeni magnum duge cevi na stolici nadohvat nervozne ruke, govorili su da je ta žena-vojnik upletena u čudne poslove. Nije delovala uplašeno, ali je u svakom slučaju ostavljala utisak nekoga ko očekuje nevolje. Kao da i sada čuje njen promukli, sa vremena na vreme kreštavi glas gde počinje neverovatnu priču. Kad je završila izlaganje, bez obzira na poodmakle godine, čvrsto je odlučio da se priključi Markinčovoj potrazi. Kakve veze godine imaju? Ni Majnard sa ekipom više nije u cvetu mladosti. Pomalo štrči opaska informatora o njihovim godinama, ali u njenom stanju je lako mogla pobrkati činjenice. Instinkt mu govori da ona niti laže, niti izmišlja, pa iako nikad nije poželeo da poseti ovaj necivilizovani deo sveta, priča te žene, koja prosto nije mogla da oćuti ono što je videla u vojnoj misiji, a posebno pominjanje omrznutih imena, probudilo je u njemu nešto poput svraba na ožiljku odavno izlečene rane.

Gleda u saputnika i vidi da je ofucani morski vuk danas tek jedan debeli starac. Umesto zastrašujućeg snagatora kraj njega sedi tromi i nadasve dobrodušni dedica. Zaista nije nameravao da ga uključuje u potragu, ali dobri stari Sem ga je smesta pročitao. Nije se ustezao ni od pretnje da će sve ispričati Džejn ako ga ne povede sa sobom, pa jednostavno nije imao drugog izbora.

Tako se njih dvojica nađoše u holu hotela “Iskušenje”. Unutrašnjost zgrade je luksuznija nego što spolja izgleda. Gotički zakošeni plafoni, mermerna stepeništa, čudesne granitne pločice i zidovi obloženi plemenitom borovinom. Sve to blista i sija, ali još više otmenošću blistaju gosti hotela koji prolaze ogromnim holom ili sede, dosađujući se, u ogromnim kožnim naslonjačima. Recepcija je pedesetak metara od ulaza i ništa nije manje atraktivna od predvorja, a devojče koje se osmehuje iza ogromnog pulta je prava bomba. I to veoma skromno odevena bomba. Kad misli “skromno”, misli na količinu tekstila koji pokriva raskošno telo. Ovoga puta nema potrebe za lažnim predstavljanjem. Donald Sikert koga su se svi pribojavali, već odavno je zaboravljen, a brisanje tragova pri povlačenju je bilo pažljivo izvedeno, pa nikada niko nije ni pomislio da mr. Rajt, bogati industrijalac u penziji, ima ikakve veze sa ozloglašenom ličnošću.

Nalazi se ipak na skliskom terenu i morao je prethodno mnogo toga da odradi. Nije dovoljno samo biti bogat, pa banuti ovamo. Trebalo je obezbediti preporuke, što je delom obavio Artur Markinč, a delom njegove akcije preko interneta i stare veze u kriminalnim krugovima.

Curica je profesionalka i proverivši rezervaciju smesta poziva drugu, još atraktivniju i još slabije odevenu devojku da ih odvede do njihove sobe. Vodič ima iritantni izgled francuske sobarice. Bela čipkasta keceljica preko crne mikro haljinice, zavodljivo obrubljena belom čipkom, zategnute crne čarape sa podvezicama koje bezobrazno izviruju ispod haljine i cipele neopisivo visokih potpetica. Kosa joj je povezana urednim čipkastim povezom. Oko dugačkog vrata nosi crni svileni povez. Ljubazna je kao i prethodna. Iako ni reč njenoga neprestanog brbljanja ne razumeju, u njenom prijatnom društvu brzo stižu do apartmana. Klinka je uporna da nosi kofere, iako Sem pokušava da joj ih otme. Na žalost, previše je trom da bi se izborio sa tim vižljastiim stvorenjem.

Kad najzad ostaju sami, Lun se osvrnu po sobi. Očekivao je, uzimajući u obzir sumu koji je izdvojio, nešto udobno, ali, iako se nagledao hotela i hotela, ovo je ipak previše čak i za njega. Tavanica je kupolasto uzdignuta, grede, namerno sirovog oblika, upečatljivo se protežu na visini normalne tavanice služeći kao nosač osvetljenja vešto uobličenog u vidu svećnjaka. Na istočnoj strani nalazi se ogromni kamin od prirodnog kamena, a nasuprot njemu prozor sa pogledom na šumu, dok su zidovi prekriveni plemenitim drvetom. Pod pokriva ručno tkani tepih, a nameštaj je kombinacija kože i plemenitog drveta. Slike na zidovima deluju skupo.

- Sto mu svilenih podvezica, Donalde, nije valjda da si me doveo da budem svedok tvoga očijukanja sa ovim kokoškicama! Ne očekuj od mene da u tome učestvujem, ja volim svoju Brendu! - gunđa Sem.

- Verovatno ne bi bio u stanju da odigraš ni prvu rundu sa njima – ne može se uzdržati, a da ne dirne Semov ego, ali se trudi da to učini pristojnim - kao, uostalom, ni ja. Matori smo Seme, mnogo matori. - zatim, dajući mu unapred dogovoreni znak, izlazi na balkon i uključuje spravicu u džepu. Sem izlazi za njim i nezadovoljno gunđa.

- Pa ipak, one jesu u neku ruku razlog našega dolaska. To su one izbeglice o kojima sam ti pričao, ma koliko, u ovakvome njihovom izdanju, to deluje nestvarno. Devojke koje si video potiču iz obližnjeg izbegličkog kampa i njihove zemljakinje su cure o kojima sam ti govorio. Pa ipak, ne znamo da li zidovi ovde imaju uši, pa će biti bolje da pazimo šta govorimo. Sada sam uključio ometač svih frekvencija, ali to ne smem prečesto činiti. Jednom- dvaput će to proći kao atmosferske smetnje, ali ako to prečesto budem radio, onaj ko nadgleda sobe može da se doseti odakle to dolazi. Prema tome, dok smo u hotelu, jezik za zube! Možeš li ti to?

- Milijardu mu globalnih zavera! Pa zar to pitaš nekoga ko je čitav život proveo čuvajući ti leđa u tvojim poduhvatima? Naravno da mogu!