OLUJA ŠTO DOLAZI

Mi dižemo čelo,

kročimo smelo

i čvrsto stežemo pest!

Niko se od žitelja varošice sa potpunom preciznošću ne može prisetiti trenutka kada se to gospođa Karamarković tako nenadano prozlila.

Nikada se niko nije zapitao šta se to promenilo u njenome životu.

Detinjstvo je provela u prosečnoj Jugoslovenskoj porodici koja letuje u Sutomorskom sindikalnom odmaralištu, a zime provodi u toploj sobi časteći se sa bogato postavljenog stola. Na crno-belom televizoru gledali bi Čkalju, pozorište u kući i Sandokana, a tata bi pratio sport, bistrio politiku i radio od šest do dva.

Nekada...

Malo ko zna da je kršteno ime gospođe Karamarković Zvezdana i da ga je nasledila od pokojne babe. Nije, naravno, Zvezdana oduvek bila gospođa Karamarković.

Kao mala volela je priče o naočitosti svoga dede Jovana.

Onoga dede Jovana koji je nosio oluju u očima...

U njenoj mašti, deda Jovan i dalje maršira po bespućima Sutjeske...

Jer :

Deda je netragom nestao jedne olujne noći usred bitke.

I nikada Zvezdana nije poverovala da je deda mrtav.

Veruje da je on negde zalutao i da će se kad-tad nenadano, kao bljesak munje, pojaviti u nekoj besanoj noći.

Vremena su se promenila.

Nema više Čkalje i Sandokana. Nema Sutomora i Jugoslavije. Nema više tatinih priča - pa ni tate samog. Jedne olujne noći muža je, nedelju dana pošto je dobio otkaz, našla u špajzu. Uredno obrijan i očešljan, visio je između uredno poređanih tegli krastavaca i pekmeza. Njegovo poplavelo lice i isplaženi jezik su odudarali od opšte sređenosti stana, i to je prvo što je Zvezdana primetila.

Lično ga je skinula i odvezla u bolnicu.

Uzalud.

Gospođa Karamarković nikada nije bila zaposlena. Do nedavno je smatrala da to tako i treba da bude. Obijanje pragova sumnjivih preduzeća, po kojima se susreće sa nasmešenom dečurlijom, koja ponekad i saslušaju njeno moljakanje, ni najmanjejoj ne prija.

Verovatnoća nalaženja zaposlenja za nekoga poput nje podjednako je izgledno koliko i mogućnost da postane majka.

Nikakva...

Sa 49 godina, koliko je proletos napunila, njeno je vreme za stvaranje potomstva nepovratno prošlo.

Gospođa Karamarković nikada nije rađala.

Kazna je bila strašna.

Ostala je sama na svetu.

Još ima nešto vremena do trenutka kada će se i poslednji novčić zlehude ušteđevine istopiti poput snega na suncu. Noćima plače misleći o neminovnoj velikoj rasprodaji kukavne imovine.

A i to će biti tek kratkotrajni predah pre potpune propasti...

Pa ipak, hrabro kroči gospođa Karamarković opustošenim gradom svog detinjstva ne prepoznajući ga. Muka joj je od sveopšteg raspada.

Ko zna šta je tera da krene tim pravcem. Da zastane baš na tome mestu. Pa to je tek još jedna ruševina.

Pa ipak : vrlo posebna ruševina.

Onako zablenutu, gotovo je obara biciklista i preneraženi čovek beži, uzalud pokušavajući da izgovori izvinjenje koje sve vreme nastoji da procedi. Osokoljena trijumfom Karamarkovićeva pobednički napušta bojište i čini par koraka ka cilju svoga hodočašća.

Mrzi ruševinu pred kojom se zaustavlja.

Narodno pozorište - simbol sveta koji više ne postoji.

Nepostojeće mesto do koga ju je tata dovodio. Mesto čarolije...

Mesto svečanih haljina i crvenih tepiha...

Mesto uzbuđenih došaptavanja...

Mesto maski i kostima - nekada...

Sada - mesto sumornih ruševina.

Ruševina njene mladosti.

Zastaje.

Sred razvalina, na koje se nevoljko svikla, nešto je neobično.

Stubovi su mogli biti premešteni sa nekadašnjeg pročelja pozorišne zgrade. Ipak...

Objekat pred sobom ne poznaje. Uzdiže se naglo – sjajno, živopisno zdanje, nešto poput plameno crvene kapije oivičene korintskim stubovima - kapije koja neodoljivo mami da se kroz nju prođe.

Kapije koja je zarobila čaroliju.

Jače je od nje

Prolazi kroz monumentalna vrata. Odmah po ulasku tlo se strmo obrušava tvoreći dugački, propadajući i jarko osvetljeni tunel. Sredinom prolaza huje moderne pokretne stepenice i Zvezdana, se prepušta njihovom vođstvu, a da ni ne pokušava da shvati kako su se one našle pod njenim stopalima.

Čula je o tunelu što gostima treba da obezbedi lagodan prolaz od parkirališta do pozorišne zgrade, ali ne zna da su ga završili. Čak ni da su započeli gradnju.

I dok se vozi tim stepenicama čini joj se da čuje balalajke.

Predugo!

Na kojoj je dubini prolaz? Kao da spuštanje traje beskonačno!

Neobično je što sem nje nikoga nema. Nikoga...

Osim...

Sa njene desne strane, još uvek daleko, nalazi se visoki mladić. Jasno iz daljine opaža čudno odevanje. Sav u koži - mantil, čizme, kačket - i sve je to nekako anahrono, zastarelo.

Ako je odeća na njemu demodirana, ono što čini nije ništa neuobičajeno. Karamarkovićka se oštri da ga izruži, jer ne voli vandale. Mladić prska boju po zidu novogradnje ostavljajući purpurno „ZV“ na njemu.

Odmiče ka njemu i sprema se za svađu. Istovremeno njegovo delo se razvija u „ZVEZDA“ i sve više pobuđuje interesovanje. Slova se i dalje ređaju i kad dolazi do mesta zlodela, natpis čini njeno ime. Mladić joj je i dalje okrenut leđima, ali začudo - odnekud joj je poznat.

- Ko si ti? Zašto si napisao moje ime? - Ko je taj mladić? Okreće se ka njoj. Gusti brkovi igraju dok progovara.

- Ja sam Jovan, Zvezdana... Čekao sam te... - Njegove reči prati melodija „Podmoskovskih večeri“. U očima mu besni oluja.

Deda! Vratio se! Vratio se baš sada kada ga najviše treba! Tunela i stepeništa više nema. Dokle god pogled doseže postoji samo siva ravan - prekinuta tek purpurom njenog imena.

Kroz sivu tminu vodi put (dakako purprni) koji naglo izranja iz sivila i Zvezdana je snažnija no ikad. Vreme više ne postoji, a ona je Zvezdana - ova koja jeste i mnogo drugih.

Drugih koji se zovu Zvezdana i oni koji se tako ne zovu.

Oni što lutaju po besmislu.

Sada je sigurna da put ima kraj. Možda je to oduvek znala samo nije verovala.

Osim juče postoji i sutra...

Jovan joj pruža ruku i oseća topli dodir na podlaktici.

Prostor nestaje i balalajke setno zveče. Zakoračuju preko purpurne staze. Spušta pogled i shvata da sivilo nestaje. Marseljeza odjekuje.

A daleko ispod nje...

Brigade marširaju, na barikadama se vijore crvene zastave. Dim se uzdiže iz fabričkih dimnjaka, mladi proleteri na biciklima hitaju na posao. Duž urednih polja krstare Fergusoni i raspevana radnička klasa prikuplja zlatno klasje.

Oseća dah proleća i diže pogled na oluju. Na dedine oči.

Najednom postaje svesna da su munje i u njenim očima.

I zna: Oduvek su i bile tamo.

***

Pozornik Pavle Jovanović (za prijatelje Paja) diže pogled na olujonosne oblake. Vreme se muti i bilo bi dobro da doktor stigne pre nego što nevreme počne.

Ne vidi tragove nasilja i pretpostavlja da bi uzrok smrti mogli biti srčani udar ili moždana kap. Nije nadležan za davanje dijagnoze, ali po njegovom iskustvu ovo je jedna od najčistijih prirodnih smrti koje je ikada video na uviđajima. Pomalo ga zbunjuje široki osmeh na licu pokojnice. Video je Paja mnogo mrtvaca u svojoj karijeri, ali ovakav izraz apsolutne sreće retko se viđa i na mnogo življima od pokojnog bakutanera.

Svedok, zbog čijeg zadržavanja se svakog trenutka sve više kaje, neprestano se vrpolji i premešta bicikl na koji se oslanja.

I brblja, brblja...

- Znate, samo se derala, a ondak je k'o blesava krenila ovamo i nije napravila ni pet koraka pa se strovalila k'o klada, znate, pa sam vas ondak poz'vo... - Matori ga strahovito nervira.

Ali to ipak nije pravi uzrok dubokog nemira koji Paja oseća.

Možda na njegove živce utiče preteće nebo ili vesti o jutrošnjim nemirima u prestonici..

Ili oni neobjašnjivi prekidi na komunikacijama?

Ne...

U stvari Paja zna šta ga plaši, samo to pokušava da potisne. Ova gomila besposlenih radoznalaca što bleji u nesvakidašnji prizor. Nije Paja kukavica, susretao se on već sa gomilom, ali sada je drugačije.

Među njima je neki kolovođa, neko ko neprestano izmiče Pajinom pogledu.

Visoki mladić gustih brkova, u kožnome mantilu, čizmama visokih sara i sa staromodnim kožnim kačketom na glavi.

Jeza koju oseća ne potiče od prizora mrtve žene zbog koje je pozvan

Ne... Ne...

Možda je to, ipak, samo zbog oluje.

Oluje koja neumitno dolazi...