ODLOMAK IZ ROMANA "ŠEJTANOVE SENKE"

Dar Al Džihad, 2077. godine

Zovem se Ana Sulejman i smrt hoda ukorak sa mnom. Govori se da je čukunbaba Magdalena Simonović bila veštica i da je nad njom postojala Šejtanova senka. Kažu da je kontrolisala Namtar Ašaku, demona pošasti, i da je ona bila ta koja je prouzrokovala onaj davni, od sveta zaboravljeni ali u svete spise uneseni i katalogizirani, pokolj u selu Lakići.

Ljudi govore da je demon nosio moje ime.

Rodila sam se kao Ana Desertić, probudila se četvrtog dana Enum Eliša i tražeći Tamuza prošla sam podzemljem. Gospodarev doboš je bučno odzvanjao u meni i bila sam poput sokola u glinenom kavezu.

Greh brbljivosti sam spoznala onda kad je otac izrešetan oružjem nasilnika usred moje požude. Njegova krv rasuta po zidovima našeg doma oprala je moje grehe, a telo sahranjeno kraj Dunava podno zidina Dar Al Džihada pokazalo mi je put vode.

Enkijev put.

Učila sam magiju od najboljih. Borbu od najveštijih. Bila sam i konkubina i ratnica i čarobnica. Večernja zvezda s lavom uz skute.

Bila sam Ištar.

Kad sam se udala verovala sam da je tako sudbina htela. Šta sam znala o ljubavi? 

Otrežnjenje je stiglo brzinom Alahovog sečiva.

Ispočetka sam plakala, kajala se, želela da umrem...

A onda sam se promenila.

Sama sam mu nalazila kučke i jebala ih skupa s njime.

Moć je rasla uporedo s tugom. Uporedo s bolom.

Majka je umrla od raka dve godine kasnije, no pre no što je izdahnula u amanet mi je ostavila kutiju. Kutiju znanja. Nešto zapisano njenim krasnopisom, a ponešto rukom velikog maga Alekse Lakića Juniora.

Tada sam već bila dovoljno moćna veštica da bih razaznala veličinu onoga što je stajalo u šifriranom rukopisu prepunom mističnih izraza tehnokratskog reda.

Ko je bio taj neobični čovek i kako se upleo u majčin život do dan danas nisam uspela da odgonetnem ali jedno je bilo jasno kao dan. Majčini zapisi su govorili o razdvojenim blizancima, o veštici i putniku kroz vreme, o mubareku, Alahovom odabranom robu i plemenitom miljeniku Njegovom.

Mubarek je bio ključ Juniorove čarolije.

Lako sam ga pronašla, još lakše pripitomila i krenula sam tragom predmeta o kojima je veliki tehnokrata govorio. Tragovi su vodili ka Zapadnom Kalifatu, u Pariz. Znala sam šta vešce - tehnokrate najviše privlači. Mogla bih vrlo brzo dozvati Mardukovog sina na gozbu orlušina da nije jedne stvari.

Nisam računala na ljubav.