BRUTTO CANE

Sobičak je sumoran i zagušljiv. Otvorivši umušene prozore, Siniša ulazi u kupatilo. Naravno, tople vode nema. Šta je drugo i očekivao? Svejedno. Trlja telo, uporno i bolno. Oblači čistu odeću. Već sutra će opet kopati kanale i pevati od sreće što ima posao.

Spušta se u olinjali naslonjač i duboko uzdiše. Trenutak potom odjeknu sirena. Dolaze. Hoće li nastaviti ka jugu ili će ovde istovariti smrt? Pre ili kasnije nešto se mora desiti, ali to nije sada. Ne u ovom besmislenom i bezizglednom danu. Glad je negde dole, još potmula, ali sve jasnija. Sklapa oči.

Kasnije, ustaje, proteže se, pali svetlo. Zaspao je. Raspoznaje predmet na stolu. Da li je taj koverat bio tu, ili ga je gazdarica unela kad je usnio?

Baba ga ne voli. Trpi ga tek zbog novca za stanarinu. Pa opet, teško bi kome izdala ovaj ćumez. Čak i kad bi joj to nekim čudom pošlo za rukom, ko bi bio pogodniji od njega za skrivanje pred kontrolama? Koliko god se baba trudila da sakrije podstanara, on se trostruko brižnije sklanjao od pozivara. Ne ide mu se u rat. Ne u ovaj unapred izgubljeni rat.

Uzima koverat i prepoznaje bratov rukopis. Neočekivano. Odavno mu se nije javljao. Doduše, ni on nije preterano revnostan u kontaktima. Nešto zbog skrivanja, a još više zbog nezainteresovanosti. Pa ipak, neka ga zebnja prožima. Zašto bi mu se javljao? Nervoznim pokretom otvara kovertu i čuđenje se udvostručuje. U koverti je još jedna koverta. Čvrsta, napola presavijena. Avionska pošta. Kako li je stigla preko neba prepunog bombardera? Ili je došla ranije, dok su još nebesa bila pitoma? Ko zna. Adresirano je na njegovo ime. Stara adresa. Mesto na kojem nije smeo da se zadržava. Pažljivije zagleda pečate na luksuznoj hartiji. Italija! Pismo je stiglo iz Italije. Milano! Da li je moguće?

Nada ga prožima. Našli su prolaz kroz sankcije! Njegova stipendija će ponovo stizati! Vratiće se studijama! Drhtavim rukama okreće kovertu. Pogled spušta na kitnjasti rukopis i stomak mu se grči u bodljikavo klupko: Giovanna Terzo!

Koverat mu ispada iz ruke i noge ga izdaju. Ona! Spušta se na stolicu. Divlje uspomene ga preplavljuju. Snažno, bolno, nemilosrdno. Ta đavolska žena, ista ona koja je isterala iz njega svaku pomisao na stid i naučila ga da je tek deo prirode. Ona koja ga je imala, a zatim odbacila i vratila u tmurno sivilo svakodnevice!

Sećanja naviru. Nepregledna pusta kukuruzišta, samo njih troje i sloboda. Sloboda da juri, oseća vrelinu Sunca na koži, da ga prati njen zaštitnički pogled... Pa onda hotelska soba. Dodiri i milovanja, poljupci i strahovanja...

Beše to još zlatno doba danas nepostojeće države, epoha mrtvog predsednika, umirućeg samoupravljanja i besplatnih ulaznica. Period zlatan kao vrelo Sunce nad beskrajnim poljima, nepouzdan kao toskansko vino i uzbudljiv kao miris žene. Duboko potisnuta sećanja se stadoše vraćati. Uspomene s razlogom zakopane i izbegavane.

Đovana!

Nisu mu roditelji bili sirotinja. Ne tada. Niko u ta vremena to nije bio. A što su mu za svaki školski raspust nalazili posao bilo je stoga što su želeli da stekne radne navike.

Kad malo bolje razmisli sve je počelo od Antuna. Beše to poslednje leto pre polaska na fakultet. Planirao je mesec dana prikupljanja novca, pa pravac rivijera. Popodne, sasvim obično. Plac, bezazleno očijukanje sa curama. Onda je došao Antun sa tim predlogom. Laka zarada, nikakav napor. Posao se satojao u pomaganju stranim lovcima . Lovačko udruženje plaća. Delovalo je lagano, da lakše nije moglo biti.

Nikad pre toga nije čuo za afričku grlicu. Malena, topla, mekana i strašljiva. Ko zna zašto su se jata tih ptica skupljala nad bačkim poljima, a ne negde u sunčanoj Lombardiji. Da li su znale za neutaživ apetit ondašnjih gurmana i za gorljivu strast italijanskih lovaca?

Prva tri dana bio je dodeljen dvojici matoraca koji su češće promašivali no pogađali. Kad bi pogodili i plen se strovalio negde u poljima, viknuli bi „trovare” i njegovo je bilo da pronađe plen. U početku je bio neuspešan, a onda je shvatio da mora reagovati još dok ptica pada. Ustremiti se poput munje. Jer lovačkim udruženjima bio je potreban novac koji su tako lagodno razbacivali italijanski lovci. A za to se tražilo požrtvovanje i odanost. Nijedna mu ptica više nije izmakla. Donosio ih je još drhtave i lepetave i posmatrao kako im zavrću šije. Na kraju dana nagrađivali bi ga šuštavim novčanicama, mnogo bogatije od onoga što bi dobio za dirinčenje sa zidarima. Nekoliko puta menjao je ekipu, a ušteđevina je postajala sve obilnija. Mogao je prestati, ali hteo je više. Više je i dobio.

Đovanu je prvi put video jednog vedrog letnjeg jutra. Desetak junoša tiskalo se pred hotelom, pazeći da se ničim ne zamere bać' Josi, koji je nadmoćno stajao pred njima. Jer. koga bi čika Joso izgrdio, taj para više ne bi omirisao. Nikad za lov nije bilo potrebno više od polovine okupljenih i svemoćni predstavnik lovačkog udruženja je to vešto koristio za zavođenje discipline. Pa ipak, Siniša je bio siguran u sebe. Visok, dugonog i mišićav, bio je savršeni krvoslednik.

Impresivna žena, krupnog stasa, snažne čeljusti, visokog čela i čulnih usana pojavila se poput otelotvorenja Artemide, ponosito uzdignute glave i gospodstvenog držanja. Pogled krupnih očiju ispitivački je kružio preko okupljenih i najzad se zaustavio na Siniši. Krupna Italijanka pokaza na njega, a čika Joso se udvorički nasmeši. Da je samo bolje otvorio oči, video bi koliko je ta žena opasna. Bio je premlad, bio je zelen i naivan.

Stresa glavom pokušavajući da odagna misli, ali one kao da imaju sopstvenu volju. Ne može ih se osloboditi.

Većina Italijana vozilo je gradske aute, u najboljem slučaju fijatove kampanjole, ali ne i ona. Upravljala je velikim lendrover difenderom, posebno uređenim za lov, sa svega dva sedišta odvojena od zadnjeg dela snažnom rešetkom. Sedišta zauzimaše Đovana i Antonio, koji joj je bio muž, ili možda tek ljubavnik. Nikada to Siniša nije razabrao. Sinišino mesto bilo je u tovarnom delu, neudobno stešnjeno među zavežljajima. Ipak, sve bi bilo tek ustaljena rutina da nije bilo dve stvari.

Njegove mladosti i Đovanine privlačnosti.

Zašto bi mu ona pisala? Kad je odlazila ni osvrnula se nije. Neodlučno otvara koverat. U njemu gomila presavijenih hartija. Cimnu i pred njega ispadoše fotografije. To ga iznenadi, pa odloži hartije na sto. Prikuplja rasute slike. Na prvoj je zgrada nejasnih razmera. Sva je u nivoima i kolonadama, a oko nje se prostiru travnjaci i park. Ne nalazi ništa zanimljivo, pa prelazi na iduću. Dah mu zastaje. Na terasi iste zgrade sedi Đovana, neformalno odevena. Farmerice, majica, kaubojski šešir. Telo joj je i dalje raskošno. Najviše ga zaokuplja njen pogled. Onakav kakvim ga je zauvek okovala! Pogled predatora. Usne joj se smeše, ali u očima blista neka vatra, gotovo pretnja. Fotograf joj je dušu uhvatio. Sklapa oči i priseća se prvog lova s njom. Kao da se ponovo zaustavlja kraj Antonija kome o ramenu vise dve puške i čuje tresak vrata automobila za sobom. Đovana uzima jednu od pušaka i kreće ka poljima. Gotovo da i nije bio svestan kako mu se pogled prikovao za njenu stražnjicu. Neko vreme su hodali, a on je postajao sve svesniji da ga anatomija izdaje, Odvraćao je pogled, pokušavao da misli na druge stvari. Zalud. Uzbuđenje je svakim trenom postajalo sve jače i sve očitije. Onda se desilo neizbežno; Đovana se okrenula. Lice joj ozari osmeh i to beše sve, ali on je znao da je otkriven. Vatra stida razli mu se obrazima, i ženin osmeh postade širi. Par grlica uzlete. Zaprepašćujućom brzinom ona podiže pušku i okinu. Smrtonosno. Jedna od ptica se strovali u kukuruze. Progonjen osećajem krivice, jurnu brže no ikada. Željan dokazivanja gotovo da i nije osetio kako ga oštri listovi kukuruza povređuju. Grlica se bacakala nedaleko. Siniša je hitro dograbi i zaždi natrag. Đovana je čekala uzdignute glave i izbačenih grudi. Puška joj je počivala u pregibu ruke, a pogled joj beše usmeren ka njemu. Siniša joj pruži pticu. Nehajno ju je dokrajčila i ubacila u torbu, sve vreme zureći u njega pogledom mračnim kao noć. Izraz lica joj beše nešto između čuđenja i detinje radosti. Najzad podiže ruku i prevuče mu prstom preko čela, pa odšeta do kukuruzišta. Prevukla je ponovo prstom preko ivice jednog krvavog lista i mračno se osmehnula. Vraćajući se izvukla je iz džepa novčanik. Novčanica koju mu je pružila imala je tri nule. 

Uzeo ju je.

Otvara oči, oseća se nelagodno. Fotografija je i dalje pred njim i najednom shvata veličinu zdanja na prethodnoj slici. Poredi ih i shvata da se na zgradi nalaze bezbrojni prozori i vrata. Ono što je u prvi mah smatrao žbunjem, u stvari je egzotično drveće, a naizgled stazica je zapravo široko asfaltirani kolski prilaz. Iznenada shvata koliko je to luksuzno zdanje. I još nešto. Zna zbog čega je fotografija priložena. To je Đovanin dom. Priseća se noći posle prvog susreta. Noći vlažnih snova. Prvog posezanja za sobom. Odbacuje te misli i uzima sledeću fotografiju. Snimana je unutra, verovatno u istoj kući. Prostrana soba, sva u drvetu i duborezu. Na zidovima su umetničke slike i lovački trofeji. Sred tavanice je kristalni luster. Ogroman. Uokolo se nazire antikvarni nameštaj, a centar slike su šank i Đovana. Odevena je u večernju haljinu, zavodljivo prekrštenih bucmastih nogu. Sedi uspravnih leđa na barskoj stolici, a teške grudi naziru se kroz duboki dekolte. Gusta kosa pokupljena je u punđu povrh glave, a nekoliko nestašnih pramičaka padaju joj preko lica. Podseća ga na prvu sedmicu njihovog poznanstva. Tada je imala sličnu frizuru. Poslednji dani pred oluju. Iako ga je strankinja uzbuđivala nepromenjenom žestinom, neprijatne scene se nisu ponavljale. Svake večeri ga je odvozila kući i bogato darivala napojnicama.

Pažljivije zagleda Đovanino lice. Gleda ravno u objektiv, ali kao da to nije ona. U njenom pogledu su brige. Zavodljivost poze deluje neprirodno. Kao da je tek ciljano, s namerama o kojima može tek da nagađa. Podseća na lavicu što negde posred savane vreba plen. O, bože, kako je to uopšte i počelo?

Tog dana Sunce beše ubistveno, a potraga za grlicama napornija nego obično. Nije bio pri apetitu, pa nije doručkovao. Kad mu je oko podneva Antonio rekao „bere” i ponudio flašu, primio je to lagodno. Posle toga vino sa ukusom juga pružano mu je ponovo i ponovo, a on je pio. Neoprezno, žedno, zahvalno. Prijalo je. Svakim trenom raspoloženje beše sve bolje, a noge sve hitrije. Dan je proticao prepun svetlih događaja. Sve dok vino nije udarilo.

Posle toga vrtoglavica i slabost, Đovanin promukli smeh, truckanje u tovarnom delu vozila. Poslednje čega se jasno sećao bila je ogromna kutija, do vrha ispunjena, gde među mrtva telašca ubacuju još grlica, pa hotelski službenik koji ga izvlači iz auta i pomaže mu da se uspne uz stepenice...

Odlaže fotografije i prebira po hartijama zatečenim u koverti. Zvaničnog su izgleda, uredno overeni gomilom štambilja. „Permesso di soggiorno“, „certificato di residenza“. Na svakom od tih papira prepoznaje svoje i Đovanino ime. Poslednji je list ružičaste hartije što miriše po čempresu i ruzmarinu. Baš kao što je i ona mirisala.

I dan danas se oštro seća bola i mamurluka koji su ga mučili dok se budio u praskozorje na travi pred sopstvenom kapijom . Podigao se, potražio ključ i tegobno se zateturao. Svi su spavali. Dugo je potom povraćao. Čas u dvorištu, čas nad klozetom. Sećanja na prethodne događaje behu varljiva i nesigurna. U magnovenju se prisećao poljubaca. Onih mekanih, toplih i željenih, ali i onih drugih. Bol je govorio da je učinjeno nešto neprirodno. Nešto bludno i izvitopereno, nešto što je bolje zaboraviti. Kad bi legao soba se vrtela, mučnina ga je podizala, terala da povrati. Iznova i iznova...

Tekst je otkucan pisaćom mašinom, na srpskom. Do đavola! Pa Đovana ne govori srpski! Podiđe ga nelagoda od pomisli da je reči, njemu upućene, neko prevodio i bezlično otipkao. Istini za volju, to i nije bilo mnogo. Ništa intimnije od dokumenata italijanske vlade.

„ Dragi cucciolo.

Potreban si mi.

Sve sam pripremila za tvoj bezbedni dolazak. Dokumenti su priloženi.

Za probleme koje možeš imati obrati se g. Branislavu Ćosiću na tel. 064/55-43-86

Ljubim.

G.“

Priseća se kako je idućeg dana bolovao. Stomak mu je bio u grlu, telo bolno, a misli u haosu. Otac i mati su rano izjutra otišli na posao, a brat je po običaju nestao. Kuća beše pusta i tiha. U svesnim trenucima bio je čas ogorčen, čas prepun kajanja. Uglavnom je spavao. Sledećih dana jednostavno nije otišao na posao.

Uznemiren tim mislima ustaje i nervozno šeta po sobičku. Poseže za fotografijama, pa trza ruku. Ne može ga tek tako pozvati deset godina kasnije! Ne! Dohvata jaknu, trpa hartije u džep, navlači patike i izlazi. Prolećni vazduh prepun je polena i vlage. Ubila ga je, a život mu nije oduzela. Zastaje i oslanja se o topolu kraj pločnika. Uspomene nastavljaju svoj crni ples.

Po njega je najpre došao Antun. Odbio je da se vrati. Potom je prošlo još tri dana, a onda se pojavio gospo'n Joso. Pričao je kao da se znaju godinama. Tek kasnije spomenu da bi dobijao trostruke dnevnice, samo da se vrati na posao. Siniša nije prepoznavao moć koja ga je grabila. Nije shvatao šta se od njega traži, niti je prihvatao da je Đovana toliko moćna. Ucenjivala je, pretila, podmićivala. A njegov odgovor je ostao isti. Nije mogao ni da pomisli na ponovni susret sa njom. Potom su dani prolazili kao u bunilu. Pokušavao je da izlazi, da se druži, da nastavi tamo gde je stao. Nije išlo. Imao je osećaj da mu je sve ispisano na čelu. U svakoj reči sagovornika nalazio je podsmeh i izrugivanje. Potom se povukao u svoju sobu.

- Marke?

Podiže pogled na brutalno lice nalik buldogu. Sitni muvator. Šibicar. Ozbiljni igrači su u sumračnim kancelarijama i po mondenskim letovalištima. U vilama po Lombardiji. Kakvi su mu uopšte ovde izgledi? Koja budućnost ikoga čeka u ovom čmaru civilizacije? Redovi za šećer, benzin iz kanti, hiperinflacija, smrt na ratištima, bombarderi nad glavom. Legalizovana otimačina. Glad, propast, smrt.

Odmahuje glavom i zaobilazi krupnog muškarca.

Onog dana kad je stigao poziv iz advokatske kancelarije Miličević, otac se doterao kao za venčanje i odazvao se zlih slutnji i teška koraka. Oduvek je bio težak čovek, ali slom posle onih zaduživanja pretvorio ga je u senku. Isto veče u Sinišinu sobu majka je ušla sva ozarena. Fondacija „Benevolenza” iz Milana mu je dodelila stipendiju! Trebalo je samo da priloži potvrdu o upisu. Za trenutak je poverovao u čuda, a onda mu majka saopšti i uslov dodeljivanja. Tri meseca posla za italijanske lovce. Istog trena znao je ko stoji iza „dobročinstva“. Kada je u prvi mah odbio, majka je plakala, a otac je bio ozbiljan.

Telefonska govornica je ruinirana, a slušalica otkinuta. Zid je prekriven grafitima među kojima se ističe ogromna meta. Posao je sjajno odrađen i slika bi dobro prošla u bilo kom muzeju moderne umetnosti. Vrlo popularan simbol u poslednje vreme. Šta nagoni ljude da crtaju mete po sopstvenim domovima? Bombe i noćni napadi nisu zafrkancija. Svako sa imalo razuma skrivao bi se pred silom. A Mi? Crtajmo metu po sopstvenim telima, dežuramo po mostovima, pevamo... Jedini narod na svetu koji proslavlja sopstveni poraz. Jebalo ih Kosovo! Nastavlja prema zgradi pošte.

Kroz glavu mu prolete jutro posle predaje pred rasplakanim roditeljima.. Gizdavi lovci su dolazili, birali, odlazili. Pojavila se i Đovana i gracioznim korakom se zaputila ravno ka njemu. Zastade nasmešena, a onda ga ošamari nadlanicom. Čika Joso skrenu pogled, mrmor utihnu, a momci oko njega se odmakoše. Tišina postade nestvarna. Bol u korenu nosa bio je oštar. Đovana se okrenu i bez reči krenu ka lendroveru. Otvorila mu je prtljažna vrata i on je znao šta mu je činiti. Poslednji put se osvrte. Tek toliko da vidi da nikog ne zanima.

U pošti, red se otegao. Probi se kroz gomilu nadrndanih penzionera, ignorišući besna dobacivanja. Službenica ga nezainteresovano odmeri i uputi na "kabinu 2". Pompezan naziv za telefonski aparat sakriven tek prozirnim plastičnim oknima. Vadi papire, izdvaja Đovanino pismo. Fotografije se rasipaju po patosu. Kupi ih i u magnovenju primećuje jednu koja je sve do tada ostala skrivena. Na njoj je dete. U pozadini je more, nalazi se na palubi nekakve brodice. Kupaći kostim je žut sa uzorkom ananasa. Okvir smešnih tamnih naočara takođe je žut, a usne su napućene u nekarakteristično prezriv izraz za devojčicu od desetak godina. Zašto je ova fotografija tu? To je Đovanina kćer? Nebitno. Trpa fotografije u džep. Potom ga naglo obuzima grozničavost. Osećaj da je poslednja prilika da pobegne odavde. Ako sada ne okrene taj broj, nikad se više neće usuditi. Utipkava cifre. Čeka. Predugo. Najzad se javlja duboki samouvereni glas.

- Ćosić, ministarstvo...

- Rečeno mi je da nazovem ovaj broj.- sa druge strane nastade pauza.

- Ko vam je rekao? - glas sagovornika postaje oprezan..

- Đovana Terco - reče

- Oh... Vi ste onda sigurno... - pauza. Čiča iz reda bestidno pilji u njega i najednom se oseća razgolićenim. Poznat osećaj. Imao ga je jedne od onih večeri kad ga je Đovana prikazivala društvu i kad su pili Trebbiano d'Abruzzo i jeli gambore na buzaru. Ignorišući iritantni dodir kicoške odeće na depiliranoj koži, sedeo je ćutke u društvu desetak lovaca. Ništa novo. Onda je u društvo zabasao uštogljeni predsednik opštine. Nije govorio Italijanski. Uz njega sede i prevodilac. Žena. Poznavao ju je. Njihova treća komšinica. Cele večeri nije skidala pogleda s njega. Đovana bi ga povremeno pogladila po obrazu, tek da pokaže ko gospodari dušama. Posle ga je odvela u sobu, gde ga je Antonio uzeo dva puta. Đovana je posmatrala...

- Siniša Marković... Zar ne? - prenu ga glas iz slušalice.

- Da.

- Pa gde ste dosad? Odavno sam očekivao vaš poziv.

- Ja...

- Nije važno. Vidite, mogu vam obezbediti pasoš i prevoz do granice već sutra. Službeno vozilo, neće biti kontrole. Mađari će biti obavešteni. Odvešće vas do aerodroma. Avionsku kartu imate, zar ne?

- Imam.

- Kad stignete morate se prijaviti lokalnoj policiji. Oni će vam overiti boravišnu dozvolu i pobrinuće se da gospođa Terco bude obaveštena. Odgovara vam sutra?

- Da.

- U redu. Subotica, zar ne?

- Da.- opet nastade pauza. "Kod hotela „Patria“ u 18.30. Imamo vašu fotografiju, vozač će vas prepoznati. Budite tačni.

- Hoću.

-I ne zovite nikad više ovaj broj. - veza se prekide.

***

Budi se vlažan. Znoj i seme razliveno po čaršavu. Sanjao je. San koji mu odavno nije dolazio. Stresa se od otrovno jasnih slika. Vrata prtljažnika se otvaraju i nad njim se nadnosi Đovana. Glas joj je kao iz Felinijevih filmova. On skače poput čigre i izleće iz auta. Ona ponavlja: „scendere, scendere”. Ništa ne razume. Ni njeni nervozni pokreti ne pomažu. Onda počinje da mu povlači majicu i najednom shvata - hoće ga golog! Otrže se i počinje da uzmiče. Antonio ga otpozadi dohvata za ruke. Đovanino koleno mu se zariva u prepone, jednom, pa još jednom. Prodorni bol ga savija i nema snage da se opire. Šutiraju ga. Zatim, uz glasan smeh, svlače sa njega sve do poslednje krpice. Skvrčen je na bockavoj travi. Onda postaje svestan tišine. Podiže pogled. Ono dvoje lagano odmiču preko polja. Preplavljuje ga strah. Đovana i Antonio su daleko, odeća je kod njih, a on go golcat leži u nečijoj njivi. Ustaje, juri. sustiže ih, cvili, moli. Oni kao da ga ne primećuju. Odmereno napreduju, sve dok najednom grlica ne prhnu. Đovana puca, ptica pada, a Antonio viče: „trovare!”. Zastaje zbunjeno, a Antonio ga plješće po stražnjici i ponavlja „trovare!”. Osmeh na Đovaninom licu deluje ohrabrujuće. Lov se nastavlja kao da se ništa nije promenilo. Postiđenost se pretvara u blagu nelagodu.

San. Sve je to sada tek san. Čitavo to prokleto leto. Ustaje i baca pogled na sat. Prespavao je čitavo prepodne. Taman ima vremena da posvršava poslove. Jednom za svagda. Ne uspeva da se otrese uspomena što ga progone kroz snove. Bilo je to prvi put. Jedini put kad je osetio stid. Potom je postao nestrpljiv poput ždrebeta i sam je zbacivao odeću još u prtljažniku lendrovera. Čeznuo je da oseti travu pod stopalima. Doduše, kukuruz ga je i nadalje povređivao, prcov mu se zabijao u bosa stopala, ali sve je to spadalo u cenu ljubavi. Voleo ju je.

Ruča u ekspres restoranu. Na trenutak pomišlja da se javi bratu, pa odustaje. Niti su bliski, niti zna šta bi mu rekao. Nije ga video još od očeve sahrane. Od svih prijatelja na koje je matori sav imetak spiskao, niko se nije pojavio da ga isprati na večni počinak. Progonjen tim mislima stiže do stana. Baba samo što se nije šlogirala kad joj je isplatio kompletan dug za stanarinu i otkazao stan. Ulazi u sobu i prebira po stvarima. Pribor za higijenu, sitnice, novac. Drugo mu i ne treba. Višak ostaje gazdarici. Možda nešto od toga unovči. Sa dna ormara uzima nešto predugo zapostavljeno. Odeću kakvu nikad ne bi odabrao da ju je sam kupovao. Bele pantalone, espadrile, havajska košulja. Priseti se kućerine okružene parkom, prostorije uređene poput lekarske ordinacije i čikice u vrećastim čakširama i komotnoj košulji. Znao ga je iz bolnice, ali tamo je nosio beli mantil. Đovana se udobno zavalila u naslonjač i zapalila je cigaretu, a čiča mu reče:

- Svuci se, dečko. - pa, bolje ga osmotrivši, promrmlja: - o bože.

- Kako su te rane nastale? - pitao je lekar navlačeći medicinske rukavice.

- Kukuruz. Granje. Trnje. - procedio je Siniša. Doktor je dohvatio lavor i stao mu brisati telo, a miris medicinskog sapuna zapahnuo mu je nozdrve. Zatim je posegao za skalpelom.

-Rane su se zaprljale. Moram ih očistiti.-, rekao je, pa počeo da struže. Dugo, predugo. Bolelo je. Namazao ga je nečim što je zaudaralo na medicinu i peklo kao đavo. Najzad je uzeo zavoje i počeo je da ih odmotava.

- Non! - Đovanin glas odjeknuo je poput pucnja. Doktor zastade.

- Infekcija...- započe starac, ali žena ga grubo prekide: - Non!

Na to je čiča dohvatio prljavu odeću i pružio ju je prema njoj. Ona ustade bez reči i napusti prostoriju. Doktor uzdahnu, prekri ga čaršavom, pa i sam izađe. Začuo je potom paljenje kola i tihe šumove po kući. U neko doba vrata se otvoriše. Đovana je nosila šarene kese iz kojih je izvadila novu odeću. Upravo ovu koju je sve ove godine čuvao.

- Pazi se dečače. - reče čiča tiho. Uto Đovana dade matorom šaku novčanica, na šta se ovaj udvorički nasmeši.

Sećanja su sve jasnija, ali trudi se da ih odbaci. Pokušava da skrene misli. Pogledom obuhvata sobičak u kome je proveo poslednje godine života.

Dom!

Prljav, teskoban, privremen.

Baš kao i njegova duša.

Sat otkucava brzo, brže, najbrže.

Vreme je.

Ustaje, polazi, ne osvrće se.

Zatvara za sobom vrata sa osećajem cepanja u grudima. Zadah truleži i raspadanja iz obližnjeg kontejnera je nepodnošljiv i prati ga čak i kad ga je već poodavno ostavio za sobom. Mučnina mu tera želudac u grlo i produžava korak. Ne osvrće se, hoda poput automata. Boji se da će, ako zastane ili se osvrne, sve nestati. Stiže na dogovoreno mesto. Neobrijani čovek, u prljavoj uniformi praznih nogavica, svira violinu. Dvoržakova humoreska bi trebalo da je veseo komad, ali sad zvuči tužno. Očajno. Tera mu suze na oči. Vadi svežanj novčanica i odvaja jednu. Zatim još jednu. Crni auto službenih tablica uspinje se na trotoar. Prednjim točkom udara u prosjakovu kutiju, rasipa sitniš na sve strane i zaustavlja se tik uz Sinišu. Struganje gudala prestaje, prolaznici ubrzavaju korak i skreću pogled, a Sinišu kao da je oštrica preko grudi zasekla. Zatamnjeno staklo se spušta.

- Siniša Marković? - čuje svoje ime dok posmatra očaj u pogledu čoveka koji se oprašta od svoje zarade. Naglim pokretom trpa u prosjakovu ruku sav svoj novac. Tamo gde ide neće mu trebati. Ne čeka reakciju, već ulazi u kola. Polaze. Sve vreme puta zuri u ćelavo vozačevo teme i nema osećaj da se kola kreću. U glavi mu odjekuju čemerni zvuci violine, stomak mu se grči i čvrsto pritišće šake o butine. Vreme je postalo nevažno, misli nestaju. Tek mnogo kasnije oseća da se vozilo zaustavilo.

- Mađarski kolega vas čeka. - suvo izgovori šofer. Siniša klecavo izlazi iz vozila, noseći u dve plastične kese svu svoju ubogu imovinu. Osvrće se oko sebe. I ispred i iza njih preprečeni su policijski auti. Policija ga je oduvek činila nervoznim. Sad je nepodnošljivo. Sa obe strane otegle su se beskrajne kolone. Oštri zvuci sirena zaglušuju misli i čini se da će mu glava eksplodirati. Vozila kraj njega su gotovo identična, razlikuju ih samo tablice i to što na onome u koje ulazi blješti rotaciono svetlo. Zauzima mesto, a srce mu u slepoočnicama bije. Kreću, silaze u polje i obilaze kolonu. Zatim bez zaustavljanja prolaze kraj carinarskih objekata i nastavljaju širokim autoputem. Pokušava da obuzda drhtavicu dok posmatra kako prolaze čas kroz polja, čas kraj živopisnih kućica. Krajolik potpuno drugačiji od svega što poznaje. Najzad ulaze u grad i prolaze jednoličnim sivim ulicama, sumornim poput njegovih misli. Onda se zaustavljaju.

- Varunk egy piciket. - reče šofer pa izađe iz kola i zapali cigaretu. S leve strane je park, sa desne trg i šetalište. Grlo mu je suvo. Unaokolo se uzdižu secenionističke fasade. Kroz otvoreni prozor mešaju se miris proleća, vonj pečenih kobasica i aroma svežeg peciva. Trg je uredan. Pred jednom od zgrada postavljene su baštenske garniture. Vidi utegnute parove i nekolicinu roditelja sa decom. Neko vreme pogled mu rastreseno počiva na prizoru, a onda primećuje velikog olinjalog psa koji nesigurno prilazi bašti. To ga na trenutak umiri. Devojčica što sedi sa materom pruža ručicu ka psu, na šta se rep živahno pokrene. Majka se okrete namrgođena, pa siknu:

- Randa kutya! - Devojčica podiže pogled, izraz joj se menja i udara psa. Odvratno pseto, prevede u sebi Siniša. Odvratno pseto! Oči mu sevnuše. Misao se sklapa i sada zna šta je toliko strano i neobično na Đovaninoj fotografiji. Majčin pogled!

Minibus sa oznakama „Alitalia“ zaustavlja se i uniformisani vozač prilazi, pa uslužno otvara vrata sa njegove strane.

- Tessek uram - obraća mu se ljubazno.

Siniša podiže glavu i čvrstim korakom polazi ka minibusu.