Još jedan odlomak iz romana “Sam, ispod šljive"

Pročitajte još jedan odlomak iz romana “Sam, ispod šljive", kontroverznog dela iz koga je Balkanska Kraljica horora, devičanstva u moralu i vaspitanju nedotaknutog, crpela inspiraciju za svoja užasavajuća nedela.

Fejsbuk stranica : Šljiva on FB

Voćnjaci oko Bellanda, kota 895, 2311. godine.

Čak je i gradskom pacovu poput Milivoja Jovanovića, već na prvi pogled bilo jasno da nešto nije kako bi trebalo biti. Što su se više primicali Lakićima oblaci su se jače zgušnjavali i svakim novim pređenim kilometrom postajali su sve tamniji. Potom je dan postao nalik večeri, mada još ni ručku vreme nije bilo. Lica saputnika gubila su se u polumraku i jedino je jasno video najbližeg do sebe, čoveka iz MDO, a i njegovo lice se smračilo, kao od neke muke što ga izjeda. Gužvao je pantalone na butinama, nerazumljivo mrmljao i sve češće podizao pogled ka nebu. Malo kasnije, neprirodnom sumraku pridružilo se još nešto. U početku je to delovalo kao razbijanje talasa o mramorje, a zatim kao udaljena kanonada artriljerije. Sumrak oko njih je stao da se pretapa u crvenkastu nijansu i Milivoj zvirnu kroz prozor. Prizor što mu se ukazao bio je spektakularan. Nebo je dobilo tamnu, pre ljubičastu no plavu boju, a oblaci su se, izduženi i beskrajni, valjali uporedo sa njihovim napredovanjem, kao da su imali istovetan cilj. Još čudnije je bilo da oblaci nisu bili plavi ili beli, a bogami ni crni ili sivi kao pred oluju. Prelivali su se u svim nijansama crvene i žute, kao da ih je sunce potpalilo. Tek što je zadivljenost prizorom minula, Milivoj postade svestan uzroka tutnjave pred njima. Munje su neprestano parale nebo, udarajući, činilo se, svaki put u jednu te istu tačku, sve ga više zaglušujući. Nad mestom koje je bilo centar nesvakidašnje oluje, oblaci su se suludo kovitlali, tvoreći konfuznu stihiju rumeno - žutih preliva.

„Usporite, adapter je aktivan“, oglasi se MDO-vac, „Uskoro možemo očekivati ot...“

Dok je to izgovarao čelno vozilo se pretvorilo u blještavu kuglu, a škripa kočnica i dernjava vojnika oko njega totalno zbuniše Milivoja. Vozilo je zaglavinjalo zbog naglog kočenja i najzad se zaustavilo. Svi su odavno poiskakali, kad je Milivoju do mozga doprlo shvatanje da su napadnuti.

„Termospot!“, urlao je neko, „Mater im odvratnu, odakle im termospot?!“ Milivoju se u misli vratiše davne slike poljske bolnice na Urus Martanu i naživo spaljeni dašćući poluleševi sa kojima je delio šator. Termospot mina! Užas Zakavkaških zaseda. Nema oklopa koji bi odoleo takvoj temperaturi. Tek kad su udari energije zaorali tlo oko njega, Milivoj se otrže sluđenosti i shvati da je jedini koji još uvek nije u zaklonu. Idućeg trena navrat nanos se baci ka jednom krateru otvorenom promašajem neprijateljskog ručnog razarača.

„Majku im krvavu, mater im...“ Vrištao je vojnik rasturenih udova koji je, izgleda, imao manje sreće od njega. U sledećem trenutku njegovo zapomaganje prestade u bljesku implozije. Pun pogodak, pomisli Milivoj, mašajući se pištolja. Onda se gotovo nasmejao zbog glupog poteza. Šta misli da uradi sa tom smešnom napravom? Jebote, pa ovde je u punom pogonu frontovsko naoružanje! Dok se Milivoj još uvek pribirao od prvobitnog šoka, vojska se pregrupisala, ili makar se pokrenulo ono par ljudi što je od ekspedicije preostalo. MDO-vac je preuzeo komandu i dovikujući kratke naredbe organizovao protivnapad. Mlazevi skoncentrisane energije stadoše da se ukrštaju nad Milivojevom glavom. Onako sluđen, zaostao je za saborcima i našao se između dve vatre. Zavukao se što je dublje mogao u svoju rupu, osluškujući pažljivo zvuke okršaja. Grčevito je stezao pištolj, iako nije imao ni približnu predstavu ko se nalazi u zasedi pred njima. Ako su opremljeni kao i vojska, metak devet milimetara imaće dejstvo koliko i ujed buve na slona. Podigavši pogled shvatio je da je čudna vremenska nepogoda naprasno prestala. Nebo nad njim bilo je plavo, oblaci beli i paperjasti, a sunce je blistalo punim sjajem. Da nije bilo haosa i umiranja oko njega, pomislio bi da je divan letnji dan. Malo kasnije ugleda vojnika iznad sebe gde napreduje pokraj njegovog skrovišta neprestano pucajući. Tren kasnije sa druge strane kratera promače i drugi, pa Milovoj shvati da se situacija okreće u njihovu korist. Provirivši iz rova video je kako šestorica vojnika u besprekornom poretku napreduju duž izrovane ceste, zasipajući vatrom prostor ispred sebe, a tek korak - dva iza njih, naizgled ležerno, korača i čovek iz MDO. To ga je postidelo, jer ni MDO-vac nije imao borbeni oklop, pa iskoči iz rova i zakorači za ostalima. Tek je tada jasno sagledao događaj. Neprijateljska vatra dolazila je iz dva pravca, oba iz dobro zakamufliranih zemunica sa obe strane puta. Paljba njegovih ljudi skoncentrisala se na jednu od njih i samo sekund kasnije sklonište se urušilo i iz vatrene stihije iskočiše dve pokretne baklje, neprijatelji valjda, a onda te trčeće buktinje satreše pogoci iz razarača. Nije ni neprijatelj mirovao, dvojica vojnika im padoše pogođeni hicima iz suprotnog bunkera. MDO-vac je nešto vikao i vatra vojnika premestila se ka novoj meti. Pre no što je i drugi bunker razoren, još dvojica vojnika poginuše. Ostalo ih je svega četvorica, računajući tu i Milivoja. Pucnjava je prestala i vojnici zastadoše, pa ih je Milivoj sustigao. MDO-vac se osvrnu, ali ne reče mu ništa, nego se obrati vojnicima:

„Oprezno sada. Ne potcenjujte curu, ma kako slabo opremljena bila. Najopasnija je u bliskim borbama. Pucajte bez oklevanja čim budete imali čistu metu. Brza je kao sam đavo!“

Milivoj je spustio pogled i idućeg trena je znao zašto MDO-vac nijednom nije zapucao. Njegovo oružje jednostavno nije bilo tome namenjeno. Ono što je držao u ruci bilo je oružje tihih ubica. Navodno dizajnirano po ugledu na neki film iz dvadesetog veka, bila je to neopisivo skupa i opasna spravica. Ponajviše po onoga ko ga koristi, a da nije majstor mača. Bila je to naizgled prosta stvarčica; neugledan mlaznik u vidu drške i snop skoncentrisane energije. Kad bi ga aktivirali delovao je poput tananog floreta. Malo ko je video to oružje i poživeo dovoljno dugo da bi ga se sećao, ali Milivoj ga je poznavao. Koristila ga je žena islednik, oficir Zakavkaske Unije, ona ista koja ga je ispitivala. Jednom je video njenu sablju u akciji, onda kad je kao kroz sir proletela kroz Omera čim je islednica zaključila da od njega nema koristi. Stresao se, pa pogledao niz put. Nastavljao se ravno, oivičen špalirom topola, a sa obe strane prostirali su se sparušeni brežuljci pod voćnjacima. Sa desne strane penjući se uz padinu, odvajala se uzana pošljunčena staza na čijem kraju se nalazilo poveće poljodelsko skladište, svo u divlji bršljan zaraslo. Nad brežuljak se nadnelo suvo drvo čija je prelomljena središnja grana parala nebo poput klina. Kad je MDO-vac pokazao na zgradu, Milivoju se učini da je upravo ta brvnara bila centar nedavne čudesne oluje. Grupica krenu uz brežuljak, dva teško opremljena vojnika napred uporedo, korak - dva za njima MDO-vac, a Milivoj polagano za njima, sve više zaostajući.

Pojavila se iz pravca objekta kao odbljesak sunca na uglačanom čeliku. Jednostavno je izronila iz tla i nepojamnom brzinom poletela ka njima, jureći u cik cak. Vojnici zapucaše, ali kao da su pokušavali da pogode senku. Poput gazele je promicala kroz rasprskavajuće udare energije i svakim trenom primicala im se sve bliže. Jovanović je zabezeknuto blenuo u utvaru što se munjevito bližila, gotovo i ne primećujući da se oružje MDO-vca podiglo u borbenu poziciju.

„Obustavite paljbu obus...“, viknu vođa ekipe, ali već je bilo prekasno. Onaj pametniji vojnik ga je poslušao, ali to ga je skupo koštalo. Idućeg momenta Ana se našla između protivnika i rafal koji ju je pratio presekao je sopstvenog saborca preko grudi. Onda se i Ana zaustavila i u veličanstvenom luku blještava traka energije što se prirodno nadovezivala na njenu ruku proletela je kroz poslednjeg preživelog vojnika. I pre no što je ukoso prerezana gornja polovina vojnikovog trupa dodirnula tlo, Milivoj je shvatio da i ona koristi istovetno oružje kao i MDO-vac. Zaustavila se na par koraka ispred protivnika. Oboje su bili angard, usmereni jedno ka drugom. Tek za trenutak, Milivoj je susreo Anin pogled kao od žada, a onda se Ana, procenivši ga, okrenula MDO-vcu.

„Drago mi je da te vidim, Ana!“, reče ovaj, ne bez sarkazma u glasu.

„Takođe, Zorane.“, odvrati ona, oprezno nameštajući oružje u odbrambenu poziciju. Zoran, kako se izgleda zvao MDO-vac, zamahnu i Anin mač odlete u stranu. Dobro je parirala i napala je zamahom ka vratu. Zoran odbi udarac, pa usmeri probadajući udarac ka njenom srcu. Zbrisala je njegov riposte, pa se izmakla i pokušala presecajućim udarcem da ga dohvati odozdo. Parirao je, napao, izveo lažni potez u kvarte, pa sikste, a onda ju je pogodio nenadanim udarcem ka zglavku. Krv šiknu, no ona je zadivljujuće brzim potezom prebacila oružje u zdravu ruku i parirala divljačkom naletu protivnikovog oružja. Sve se to odigravalo u ritmu treptaja oka i podsećalo je na ples. Oboje su bili neverovatno hitri i Milivoj se nikako nije usuđivao da zapuca plašeći se da ne pogodi saborca. MDO-vac je napao kružnim zamahom iz okreta i na Aninom ramenu se otvori još jedna rana. Gubila je inicijativu, povlačila se parirajući protivniku i ostavljala je krvav trag pravcem svog uzmicanja. Suparnik ju je potiskivao širokim zamasima i neko vreme delovalo je kao pitanje trena kad će Ana zakasniti da blokira neki od bezbrojnih udaraca. Njeni pokreti su iz trena u tren postajali sve sporiji, krv iz njenih rana sve je obilatije natapala tlo, a isticanje snage je postajalo sve očitije. Najednom, ona kleče na jedno koleno i izbeže sasecajući zamah protivnikovog oružja. MDO-vac je izgubio koncentraciju zbog neočekivanog poteza i iskoračio je korak više no što je smeo. Anina zraka se munjevito podiže dohvatajući ga između nogu i pope se kroz protivnika do visine grudiju. MDO-vac zastade, pa se strese. Pao je lagano, mnogo sporije nego što bi to bilo normalno. Zastoj posle toga bio je neočekivan i delovao je jezivo. Ana se nije uspravljala, rukav odežde joj se rumeneo, a lokva krvi pod njom sve se više širila. Milivoj je pištolj držao obema rukama i kao da ponovo začu Ostrogončeve reči: „Ne čekaj, ne raspravljaj. Pucaj!“. Ana podiže lagano glavu i pogledi im se susretoše. Anin pogled bio je napaćen i smiren. Kao zeleni okean nad kojim ni vetrića nema. Povukao je oroz...

Onda je spustio pištolj i pogledao oko sebe. Sasušena trava bila je natopljena krvlju četvoro mrtvih ljudi. Dole niz put bili su, teškim oružjem razoreni, posmrtni ostaci čitave ekspedicije, a tek nešto dalje, isto tako unakaženi leševi njihovih protivnika. Najednom se oseti umornim. Okrenuvši se, spazi stablo šljive i požele da proba ovalne plave plodove od kojih su joj se povile grane.

Šljive behu slatke kao leto samo. Onda sede u travu podno voćke, osloni se leđima o drvo i zapali cigaretu.

Sam, ispod šljive…