TROPIKANA - Deveto poglavlje

Prvi korak – iz sajber kafea mejlom šaljem na tajanstvenu adresu nekoliko rečitih, ali dovoljno uopštenih dokumenata da bez ostatka ne mogu ama baš ništa da preduzmu. U propratnom tekstu dajem im do znanja da posedujem ostatak papirologije i da može da se nađe u posedu stranke dovoljno jake da im se suprotstavi. Napomenuh, naravno, i da ću se javiti telefonom da dogovorimo detalje i kliknuvši na send pomolih se bogu - mada to nikada ranije nisam činio.

Drugi korak – Sledeći dan u dogovoreno vreme u javnoj sam govornici i okrećem dobijeni broj. Javlja se prijatan ženski glas i predstavlja kao filijala najreklamiranije banke u zemlji. Spominjanje Global Trade, šifrarnika i dokumentacije rezultira napetim “sačekajte”, pa dosadnom elektronskom melodijom. Glas koji mi se zatim javlja kao da pripada zmijskom caru. Dubok, sugestivan, razmažen, sa nedefinisanim akcentom.Odmah napominjem kako znam da sam lociran, ali je dokumentacija na sigurnom. Ako budem nestao već zna gde će se ona naći. Nije posebno impresioniran izjavom, ali veliki BMW koji se približava govornici naglo usporava, pa se lagano zaustavlja nedaleko. Ponavljam priču.

- Koliko? - pita glas sa druge strane.

- Ne koliko, nego šta. Hoću da ukinete poternicu za mnom i ostavite moje na miru.

- Poternicu? - Deluje začuđeno. Pričam mu sve što se desilo i sluša me pažljivo. Njegova pažnja

postaje napeta kada pominjem da ga njegovi ljudi potkradaju.

- Možete li to da dokažete? - pitanje je na mestu. Razgovor počinje da kreće u pravcu koji želim.

Neću za Beograd i insistiram da dokumente predam lično njemu. Četvrtak u sedamnaest časova,

treći salaš prema Čikeriji. Radi svoje sigurnosti privremeno ću zadržati na sigurnom mestu duplikat

dokumenata, sve dok ne završimo transakciju. Spuštam slušalicu i veleslalomom između zgrada

izbegavam desetak tipova. Tek kada sam siguran da su me izgubili, lagano krećem dalje.

Tri dana provodim u bunilu. Ni živ ni mrtav.

Treći korak – Podne me u četvrtak zatiče u brzoj šetnji po ledenom vetru. Put se gadno odužuje. Srećom, još u vreme pijanih dana nekako se na meni našao jedan ofucani mantil, ne pitajte kako i odakle. Stižem mnogo pre vremena i zavlačim se u odavno nekorišteni svinjac. Čekam. Mora da sam zaspao, jer se tržem na ritmični zvuk. Virim u dvorište ne primećujući ništa što bi ukazivalo na izvor iritirajućeg lupetanja. Tek po senci koja se pomera dosećam se odakle mi je zvuk toliko poznat. Digavši pogled vidim helikopter koji uporno kruži nad salašem. Izlazim na sredinu dvorišta, širim kaput i podižem ruke da vide da nisam naoružan. Sada helikopter povećava radijus i obilazi polje koje okružuje objekte, a u dvorište, podižući prašinu uleću četiri velika terenska vozila iz kojih hitro iskaču dvadesetak tipova u kožnjacima, farmerkama i sa teškim naoružanjem u rukama. Brzo raspoređivanje i munjevita kontrola svakog skrivenog mesta ukazuju da momci iza sebe imaju žestoku vojnu obuku. Jedan od njih mi pritrčava i podižem visoko ruke potpuno svestan da ga ne treba izazivati. Tip me vrlo profesionalno pretresa. Iz džepa mi izvlači papire i CD, ali pregledavši ih, odmah mi ih i vraća. Jedan od pridošlica nešto mumla u radio stanicu i helikopter se spušta, dok se na kapiji salaša pojavljuje ogromna limuzina, nešto što sam video samo u američkim filmovima. Zaustavlja se gotovo ispred mene i momak koji me je pregledao priskače i otvara vrata. Lenim pokretima iz limuzine izlazi lik gospodstvenog izgleda. Ispod markiranog crnog kaputa sa krznenim okovratnikom vide se crni sako, snežno bela košulja i leptir mašna. Odmerava me pronicljivim očima, potcrtanim podočnjacima, nekako preblizu postavljenim. Guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokog nosa nabiru se dajući mu ljutiti izgled. Izrazito visoko čelo uzdužno se naborava, a četvrtasta, impozantno izbačena vilica, potpuno u skladu sa koščatim, ispijenim i glatko izbrijanim licem naglo se pokreće kada mi se obraća.

- Ne pamtim da je iko skupio toliko hrabrosti da se drzne da mi postavi tolike uslove kao ti.

Očekivao sam da će to biti neko više... više kao ja. Kako vidim, mladiću, ti si prilično odrpan

prizor. Imaš li bar neku predstavu koga si pokušao da uceniš? Možda će ti ovo biti poslednja greška

u životu.

- Nisam imao drugoga izlaza. Vi ste jedini koji možete da zaustavite ovo zlo. Pa vaši ljudi su ubijali

moju porodicu zbog onih sto hiljada koje sam dobio...

Živopisne obrve se naglo pokreću i pretvaraju konfiguraciju lica u izraz začuđenosti. Grubo me prekida.

- Sto hiljada!? O kakvih sto hiljada govoriš dečko? Nisam baš siguran da imam volje da se igram sa

tobom!

- Dobro, većinu ste mi uzeli, ali trebalo je da dobijem sto hiljada dolara za šifrarnik. Toliko je i bilo

na računu pre no što je raspisana poternica.

Najednom gospodin se iskreno nasmeja i bećarski me odmeri.

- Ti, dakle, tvrdiš da Eleonora mene potkrada, zar ne? Budalo jedna, za tvoj šifrarnik ja sam isplatio

milion eura!

Manje bi me pogodilo da je neko od njegovih ljudi otvorio vatru na mene i iz ruku mi ispadaju dokumenti. Dok jedan od momaka uslužno skuplja rasute papire, objašnjava mi nejasne delove priče. Nisam faca koja može ugroziti ili promeniti bilo koji od njegovih poslova, pa je ovamo došao iz čiste radoznalosti, a pre svega zbog sumnje u sopstvene ljude. Nikada mu nije padalo ni na kraj pameti da pokuša da me ukloni iz jednostavnog razloga što sam, po njegovom znanju isplaćen, pa samim tim i nebitan. Ionako niko ne bi poverovao u moju priču, a što se tiče inkriminišućih dokumenata njegova mreža je dovoljno gusta da bi oni nestali pre nego što ih iko primeti. Ako je poternica i bila raspisana, to je najverovatnije zato da do njega ne bi doprle vesti o razlici između primljene i isplaćene sume. Uslužni momak dodaje papirologiju, ovlaš je gleda i ponovo mi se obraća.

- Mislio sam, dolazeći ovamo, da ću te zakopati ispod nekog od ovih svinjaca, ali učinio si mi

uslugu dajući mi dokaze o Eleonori. Dobićeš svoju šansu. Lako ću skinuti poternicu, ali kako je ja

nisam raspisao, ipak ćeš morati tu uslugu da platiš. Koliko daleko si spreman da ideš da bih uklonio

poternicu?

- Koliko god treba! - Nada je buknula u meni.Možda ću ipak ponovo videti Jecu!

- Onda je sve u redu. Ubićeš Eleonoru i poternice više neće biti. Dobićeš svojih milion eura i

mislim da više ne želim da čujem za tebe! Mada, divim se tvojoj hrabrosti dečko. Ko zna, možda

ćeš jednom daleko dogurati...

Posle toga je bez daljnje rasprave ulazi u limuzinu. Jedan od njegovih ljudi mi u ruku tutnu hekler, pa svi uskaču u vozila i kreću. Helikopter uzlećući diže oblak prašine. Tren kasnije salaš je pust kao i kad sam došao. 

Imam, dakle, da obavim posao.