TROPIKANA - Deseto poglavlje

I tako sam ponovo u Tropikani. Težina heklera sakrivenog dugim mantilom uznemirava me, pa ipak neizbežni dodiri sa prostitutkama i njihovim klijentima, dok se probijam tesnim prolazom, nikoga ne navode na sumnju. Iz dana u dan navraćam bez ikakvih rezultata, duge. Tek petnaestog dana potraga daje rezultata. Trenutak je za finalni korak.

Sala je dupke popunjena. Najpre vidim dobro poznatog telohranitelja. Budno motri. Za tren njegov pogled prelazi preko mene. Brada i duga kosa čine svoje i nastavlja ne registrujući me. Spuštam poglod na prostor ispred njega i za stolom vidim po zlu upamćene visoke obrve i duboke bore oko usnica. Sada oličenje zla na sebi ima vizonsku bundu.

Društvo joj čini preslatka plavušica izduženog lica i azijatski iskošenih očiju. Upadljivi tamni mladež ispod levog oka naglašava egzotiku. Snažno izražene jagodične kosti usklađene su sa uzanim obrazima i uvučenim podbratkom, a osmeh napućenih usnica otkriva zube kao iz reklame za zubnu pastu. U skladu sa istočnjačkim izgledom je i ravni, pomalo izbačeni nos. Odevena je u belu košulju čipkastog okovratnika i crni jelek, a na glavi joj je šeširić. Uglavnom, cela je njena pojava neprimerena mestu. Položene u krilo, tanane ručice stežu veliki buket irisa. Ne deluje kao prostitutka, pre bi se reklo neka bezazlena učenica. Karirana suknja je visoko zadignuta i ispod se nazire čipkasta podsuknja. Sanjalački pogled je uperen ka matoroj veštici, koja je toliko nagnuta ka njoj da im se obrazi dodiruju.

Za trenutak pomišljam da smesta završim posao, ali bilo bi opasno otvoriti vatru iz nezgrapnog automatskog oružja u ovakvoj gužvi. Više nego izvesno bih pobio mnogo ljudi koji nikakve veze sa Globalom nemaju. Nerado zaključujem da ću morati da iščekam povoljniji trenutak. Da baba nosi kožne rukavice opažam dok devojčinim usnama prinosi čašu. Pitomo, kao da pokušava da izgovori O, curica se pokorava i družbenica joj sipa sadržaj čaše u grlo.Trenutak kasnije telo plavojke se trese od kašlja, dok veštica spokojno doliva čašu. Kao na traci plavušica se napaja žesticom i više je nego jasno da njen bleskasti smešak ima i te kakve veze sa flašom koju je gotovo stukla.

Nenadano, telohranitelj ludoj lezbejki dodaje paketić. Upakovan u svilenkasto i ružičasto, obavijen crvenom trakom i mašnom, stvar je oličenje luksuza, pa izaziva devojčin zbunjeni izraz. Usta joj se otvaraju, oči šire i postaje slika i prilika oduševljenja. Direktorica Globala spušta paket i dohvata je za ruku. Klinka tek po dužem premišljanju ispušta dragoceni buket i dopušta da joj prijateljica podigne ruku. Tek tada zbunjenost postaje komična, jer ruka je elegantnim manirom podignuta do usana i poljubljena u džentlmenskom maniru. Intenzivno je posmatrajući, matora nešto šapuće, dok curetak neurotično bulji u svoju upravo poljubljenu ruku. Najzad simpatično stvorenjce drhtavo dohvata paket. Deluje kao da ne zna šta bi sa njime. Počinje se vrpoljiti i buket joj ispada iz krila. To izaziva totalno rastrojstvo. Nesretno bulji u irise i istovremeno obema rukama steže paket.

Dama joj polaže rukavicom utopljenu šaku na vrat i počinje da je miluje umirujućim pokretima. Dlan se pomera uvlačeći joj se pod valovitu kosu. Prinoseći usne do samog curetkovog uveta, baba joj nešto šapuće. Devojčica najzad prestaje da se sekira oko cveća i koncentriše se na poklon. Počinje da razvezuje bogatu mašnu. Lice joj poprima detinji izraz radoznalog iščekivanja i traku sa pakovanja pažljivo odlaže na sto. Zatim polagano, sa vidljivom radošću i naizgled ne želeći da ošteti skupoceni papir, odmotava ovalnu kutiju. Na lice joj se vraća zbunjenost, ali ovoga puta uz primesu straha. Podiže pogled na prijateljicu. Najednom, ova je rukom, koja još uvek počiva na njenom vratu, privlači i nežno je ljubi u obraz. Potom je ispušta. Ne odmiče se. Devojčici u oku, sasvim neočekivano, počinje da igra iskra nestašluka. Usne joj se razvlače u prijatan osmeh. I starica se smeši, ali zlokobno i neprijatno. Lagano devojčici raskopčava gornju dugmad i rastvara joj košulju tako da otkrije koren vrata. Potom se povlači, napeto posmatrajući. Curica kreće rukama ka kutiji, a onda, kao da se iznenada nečega setila, odmiče se i počinje da zapitkuje. Trenutak potom, kao da nešto prelama u sebi, vadi sadržaj iz kutije. Stresam se shvatajući da je to ista pseća ogrlica kakvu je na sebi imala mala pankerica kada sam je poslednji put video. Hvata je obema rukama, širi je, podiže je pred sebe i začuđeno posmatra grubu, krupnim zakovicama ukrašenu kožnu traku sa povelikim metalnim obručem. Lagano prinosi ogrlicu vratu i počinje da okleva. Žena kraj nje dobija izraz vaspitačice koja tepa nestašnom detetu i devojka najzad obavija vrat tim ropskim poklonom, očito se i dalje sustežući da je potpuno sklopi. Grčevito navijam da devojka odbaci strašni predmet, da pobegne od te strašne žene i malo je falilo da se nekim neopreznim gestom ne odam.

U trenutku kada ogrlica dodiruje devojčin vrat Direktoričina ruka se spušta na devojčinu suknju i pažljivo je podiže. Prateći pokret iznenadno zapažam da devojka ne nosi veš. Ruka se spušta na nežne prepone i postaje mi neugodno da posmatram morbidnu scenu.

- Beži curice, beži! - pomišljam, ali klinka je omamljena pićem i ne baš svesna svojih postupaka. Podigavši pogled sa njenih butina vidim da spušta pogled, a matora joj pažljivo izučava lice. Devojka zakopčava ogrlicu oko sopstvenog vrata i znam da ruka starice ispod stola ne miruje. Najzad je ogrlica na svom mestu i novopečena kuja upitno gleda gazdaricu. Ova joj namešta okovratnik i zakopčava košulju. Zatim joj sasipa još jednu čašu žestokog pića u grlo. Dok devojka pokušava da ustane, više je no očito da je treštena pijana. Zanosi se i sigurno bi pala da je telohranitelj spretnim pokretom ne hvata ispod oba pazuha i zadržava u uspravnom položaju. Pomakavši se, obuhvata joj struk i vodi je ka izlazu. Ošamućeno viseći poput vreće, više vukući noge nego što samostalno hoda, ona nespretno pokušava da mu isprati pokrete. Okrećem se prema zidu shvatajući da ćemo se neminovno naći u neposrednoj blizini. Put ih vodi ravno na mene. Krajičkom oka vidim da i gazdarica ustaje, kupi irise i kreće. Čekam da prođu i krećem za njima.

Uvek ima budala. Jedan od takvih, junoša raspoložen za dokazivanje skače pred mene derući se kako se nikome ne sklanja sa puta. Izgleda ubeđen da udišem vazduh namenjen njemu. Stoga smatra sasvim opravdanim da me izgazi kao stenicu. Ubeđivanja i izvinjavanja ne pomažu. Uporno pokušava da me dohvati pesnicama. Srećom po mene tip je pijan k'o čep i lako izmičem nespretnim pokušajima da me odalami. U nekoj drugoj prilici verovatno bih sačekao da sam padne, ali sada zbog njega gubim dragoceno vreme. Jednostavno dohvatam flašu sa najbližeg stola i razbijam mu je o glavu, što ga izgleda uverava da će vazduha biti dovoljno za obojicu. Probijam se kroz gužvu ustostručenu zbog male rasprave i to mi još više skraćuje ističuće vreme.

Stežem oružje ispod kaputa, izlećem na ulicu i na svoj užas - ne vidim ono troje. Stresam se iz dva razloga. Prvo, propadoše mi pune dve nedelje intenzivne potrage, a drugo - napolju je jezivo hladno. Pa opet, možda nije sve propalo. Uprkos toploj bundi, ne verujem da će gospođa direktor pešačiti, što znači da negde u blizini ima kola. Jurim prema najbližem parkiralištu. Na ulazu me zaustavlja čuvar tražeći od mene karticu. Kakva crna kartica? Pa nemam ni kola. Da sam siguran da su ono troje unutra pokazao bih mu hekler i produžio trk, ali sada je neizvesno, pa se iznervirano okrećem i obilazim ogradu.

Kada već gubim svaku nadu, kroz rupu u ogradi nazirem ono što tražim. Plavušica više nije sa njima, a oni izgleda imaju problema sa autom. Hauba kola je podignuta i gorila nešto odsečno čupa i izbacuje, dok direktorica sa blagom dosadom posmatra njegove napore. Zatim zamenjuju mesta i žena nešto vadi ispod haube. Zatim udara po nečemu skrivenom ispod haube i to neko vreme traje. Rupa kroz koju virim premala je da bih pucao kroz nju, a čak i da se odvažim na to, mogućnost da promašim i time ih alarmiram neprihvatljiva je. U dilemi sam - da li pokušati sa preskakanjem visoke, šiljcima i bodljikavom žicom utvrđene ograde. Odustajem. Najzad odlučujem da se trkom vratim do ulaza i nokautiram blesavog portira. Na moju žalost, pre no što sam stigao do ulaza, mercedes izlazi sa parkirališta. Očaj poče da me preplavljuje kad ugledah par farova što se približavaju putem. Hitam ka kapiji pred kojom se u međuvremenu zaustavlja rasklimatani fićo. Trčim do vozila i bez suvišne priče izvlačim zbrčkanog, ali živahnog dedicu. Ovaj se dere mahnito i koristi situaciju da mi odalami par bubotaka. Pomalo iznenađen neočekivanim batinama, bacam ga u naručje sluđenog portira čiji se naočiti crni brkovi trzaju u ne baš uspešnim pokušajima da izgovori neku razložnu poruku reda i zakona.

Odmah pritiskam gas pedalu i poterujem kilavo vozilo najbrže što mogu. Ubrzo sustižem plen. Isključujem farove. Ono dvoje ne žure i mogu sa lakoćom da ih pratim. Najednom, u jednoj mračnoj uličici, naglo se zaustavljaju. Telohranitelj izlazi i uslužno otvara vrata gazdarici. Ova izlazi i osvrnuvši se oko sebe podiže okovratnik na bundi. Obilaze kola i klipan otvara, ne haubu, kako mi se učinilo na parkingu, nego prtljažnik.

Gospođa se naginje i nejasno vidim da nešto odatle uzima, a onda udara po unutrašnjici prtljažnika. Ne gubim vreme nagađajući kakav kvar je u pitanju. Možda instalacije ili limarija. Isuviše mi odgovara njihovo zaustavljanje u pustoj ulici. Izlazim iz kola i izvadivši oružje, lagano krećem ka njima. Položaj im je savršen za rafalnu paljbu. Budala stoji postrance i osmatra put, dok veštica neprestano mlati nešto, malo nagnuta i savršeno postavljena na liniju vatre. Odlučujem da im priđem bliže. Pucanjem iz daljine rizikujem promašaj, a ne bi bilo dobro ni da ih pre vremena uzbunim. Držeći se senki i zaklanjajući se iza svega što može poslužiti, prikradam se, dok mi srce tuče kao doboš. Nisam siguran o čemu se radi, ali žena nešto govori i čini mi se da zapitkuje svog telohranitelja da li voli cveće. To baš i nema smisla i jednostavno ignorišem njihove sulude razgovore.

Najednom iz pravca iz koga sam došao bljesnuše farovi. Nevolja. Policijska kola se zaustavljaju pokraj mercedesa. Nikako mi to ne odgovara. Lagano se povlačim iza zida neke radnjice i čekam. Ne želim da se označim kao ubica policajca. Preostaje mi da mirujem i motrim. Panduri prilaze zadnjoj strani mercedesa i jedno vreme posmatraju veštičino izmahivanje, a onda se ova okreće i obraća im se. Ne razumem najbolje, ali radi se o nekakvom vezivanju. U prtljažniku definitivno nije sve kako treba. Pandur odlazi do službenih kola, odande nešto uzima, pa se vraća i nagnuvši se nad prtljažnik mercedesa kratkom operacijom sređuje ono što nervira direktoricu. Ova mu se smeši i klima glavom, pa zatim njen telohranitelj zatvara prtljažnik. Najzad sedaju u kola i nastavljaju put. Policajci neko vreme gledaju za njima, a zatim ulaze u auto i vraćaju se odakle su došli. Trčim ka fići i rizikujući da se sirota krntija raspadne, jurim tragom svoje mete. Uskoro ih opet vidim i neko vreme pratim njihovo lagano odmicanje, sve dok se mercedes ne zaustavi ponovo. Istovetno kao i malopre, gorila izlazi, otvara vrata, a žena se maznim pokretima izvlači iz sedišta, pa počinje da namešta bundu. Ovoga puta ne smem omašiti. Prebacujem oružje na suvozačevo sedište i palim svetla. Ono dvoje se ukipiše primetivši moje farove. Stigavši do njih zaustavljam vozilo i spuštam prozor sa strane koja je okrenuta ka njima. Pozicija bi bila savršena, ali telohranitelj se sumnjičavo postavlja između mene i mete.

- Treba li možda neka pomoć? - pitam dok mi se lagano približava.

- Gubi se odavde,gnjido! - Tip diskretno širi kaput pokazujući mi pištolj u futroli ispod pazuha.

Nimalo ozbiljno ne uzima tipa odevenog u odrpani mantil, zaraslog u bradu poput kromanjonca, u

drndavom fići. Mogu ga smesta upucati, ali nešto u meni se tome opire. Ne mogu to tek tako, bez

ikakvog upozorenja.

- Ah, pištolj! - viknuh – I moje uši hoćeš da nanižeš na onu ogrlicu koju si napravio posle masakra

u Dugom Selu?

Oči su mu zaiskriše prepoznavanjem i ruka munjevito krenu ka pištolju. Prekasno! Hekler mi je pod rukom i kratki rafal probija satrulela vrata i saseca ga preko grudi. Iskačem i postavljam se u poziciju iz koje ženu imam na nišanu. Podižem oružje, ali njeno lice je preplašeno i kao da je sve zlo nestalo iz njega. Tek zgurena starica, ni senka zlotvora kojega pamtim. Počinjem da se kolebam.

- Bože, ubio si Ratka. Zašto? Zašto si to uradio? Šta...Šta ćeš sada uraditi? - Baba kenjka. Ruka mi

drhti i prst na orozu popušta. Ona plače i za trenutak me podseća na pokojnu majku. Šta ja ovde

zaboga radim?

- Nemoj me ubiti, nemoj molim te! Slušaj... Platiću...Platiću koliko god zatražiš! Znaš li ti ko sam

ja? Ja sam...- Ponovo se uspravlja, pouzdajući se u novac.

- Znam dobro ko si. I jednom si mi već platila sto hiljada za šifrarnik. - Odgovaram. Opet znam

zašto sam ovde. Ruka prestaje da drhti i gledam je u oči. Sada zna ko sam i nada koja je za trenutak

sijala u njenim očima nestaje kao sjaj sveće pred zoru.

- Nemoj, nemoj molim te, imam četvoro unučadi, potrebna sam im. Ko će da se brine o njihovom

školovanju. Majka im ne radi. Nemoj, smiluj se...

Kasno.Setio sam se sekretarice kako izvodi išibanu pankericu, setio sam se sekire kojom ju je baba živu komadala, setio sam se plaćenika i užasa u čergi. Pritiskam oroz. Držim ga sve dok oružje ne škljocne u prazno, a onda ga ispuštam i noge me izdaju. Jednostavno sedam na hladni asfalt. Možda bih tako sedeo sve dok me policija ne pokupi, da mi najednom pažnju ne privlači skičanje koje prigušeno dopire iz prtljažnika. Nešto poput očajničkog mjaukanja mačeta koje doziva majku. Ne mogu ostaviti životinju da ugine od gladi samo zato što sam mu ubio gazdaricu. Izvlačim ključeve iz kontakt brave i otvaram prtljažnik.

Nije to nikakvo mače. Najzad znam gde se izgubila plavušica. Tu je, zgrčena u skučenom prostoru, a kraj nje je i njen raščerupani buket. Dečije mršavo telo drhturi od hladnoće. Gola je kao od majke rođena. Plavkasto rumeni otisci irisa na stražnjici oslikovaju sudbinu njenog buketa. Oko vrata ima ogrlicu prikačenu za kopču zavarenu za dno prtljažnika, tako da je primorava da gleda u patos. Ruke su joj vezane na leđima parom policijskih lisica.

U trenu otvaranja prtljažnika skičanje se pretvara u ridanje. Počinje da preklinje i plačući objašnjava kako voli cveće. Nepodnošljivo je, pa otkačinjem kopču na ogrlici. Iako oslobođena, ostaje u istom položaju, ne prestajući sa mantrom o ljubavi prema cveću. Nema mi druge nego da je nežno dohvatim za glavu i polagano okrenem lice ka sebi. Oči joj se šire u mahnitom užasu i počinje da vrišti. Krejon joj je razmazan oko očiju i poput naslikanih potočića ruži joj obraze. Lepe usnice iskrivljene su u grč bola i straha, a frizurica joj je raščupana i neuredna.

Pokušavam joj srediti kosu, najnežnije što to umem. Drhti poput trske na vetru i ne deluje da mi veruje.

- Dobro je, devojko, gotovo je. - pokušavam da je utešim - Ne boj se, niko te više neće povrediti.

Potom prilazim matoroj veštici i preturam joj džepove. Novčanik i nekoliko ključeva. Uzeh i jednu svilenu maramicu sa anagramom. Vraćam se i trećim od istrajno isprobavanih ključeva otključavam lisice. Najzad prestaje da bulazni o cveću i više ne skiči, ali i dalje plače i odbija da se uspravi, pa je silim da sedne. Za početak u prtljažniku u kome je. Polako, da je ne prepadnem više nego što bi trebalo, brišem joj lice maramicom. Zatim joj sa vrata skidam ogrlicu i bacam je daleko od kola. Hvatam je za ruku i najlakšim pokretom koji poznajem izvlačim je iz kola. Odjednom mi u pamet dolazi da je curica gola. Sa bakutanerovog leša svlačim bundu, pretpostavljajući da joj više neće biti potrebna. Pažljivo zagrćem uzdrhtalu klinku koju upravo ponovo obuzima navala ridanja. Bunda je krvava i prilično izbušena, ali za smrznuto i uplakano stvorenje ipak znači toplotu. Sav novac iz babinog novčanika sakrivam ispod rezervnog fićinog točka. Kada matori bude imao gumi defekt,verovatno će ga naći. Sasvim dovoljno da mu nadoknadi štetu. Da li zbog hladnoće ili zbog pretrpljenog šoka, devojčica se istreznila. Dohvatam je pod ruku. Oslobođena poniženja zbog golotinje deluje koliko - toliko normalno. Umesto histeričnog plača sada samo šmrcka. Na jedvite jade je ubeđujem da sedne u kola i krećemo ostavljajući za sobom dva leša i fiću Toplo se nadam da će ga vratiti čikici i da neće imati previše nevolja.

Klinka je u početku ćutljiva i nikako joj ne pada na pamet da mi kaže gde stanuje. Shvativši da od toga nema vajde,počinjem da pričam o Jeleni. Priča namenjena više meni nego njoj ima čudesan učinak. Kada dolazim do komičnog dela, devojčica se smejulji, ako pričam o Jeleni, gleda u mene sa zanimanjem i posle nekog vremena, najzad progovara. Zove se Jasna, stanuje u jednome od onih rogobatnih novoizgrađenih kokošinjaca i želi da je odvezem kući. Dok gledam pileće nožice što proviruju ispod ogromne bunde, penjući se uz stepenište zgrade, pomišljam da sirotica posle ove noći više nikada neće osetiti ljubav prema cveću.

Te noći sanjam more krvi koja pršti na sve strane. Budim se umorniji nego kad sam legao. Sledećeg dana nazivam Veliku Facu. Ljubazna sekretarica me upućuje na lokalno sedište Globala i smesta hitam. Ovoga puta sumnjičavog portira kratko izgovaranje mog imena pretvara u ljubaznog vodiča. Sav nasmešen i raspričan, vodi me do trećeg sprata. Dočekuje me nasmešena šatirana sekretarica predimenzioniranih sisa. Izvinjava se zbog neočekivanog odsustva direktorice, a ja joj pružam novčanik oduzet od lude babe. Pažljivo, ne trepćući, pregleda dokumente, pa mi posle toga, uz profesionalni osmeh, pruža visa karticu Rajfajzen banke.

To je kraj svih nevolja.