Život postaje lagodan.
Ne znam koliko je nedelja ili meseci proteklo otkad smo se povukli u
lagume. Dani se provlače spokojno i neprimetno. Ritam svetla i tame
se smenjuje izvan podruma i nisam svestan smene dana i noći. Ali
neaktivnost mi smeta - sve više i više.
Ne znam šta me je
spopalo. Jednostavno sam poludeo i napadam Ke Therrr zahtevom da
izađemo na svež vazduh. Ona se uporno opire, ali najzad je poražena
mojom upornošću i nerado me izvodi. Dugo prolazimo kroz mračne
katakombe. Iako na mene deluje dezorijentišuće, Ke Therrr sigurno
bira sve više uspinjuće pravce. Najzad pred nama se stvoriše
vrata. Ke Therrr se osvrnu ka meni i gleda me molećivo, pokušavajući
da me spreči u naumu. Moja tvrdoglavost prevagnu i izlazimo.
Jarka dnevna svetlost me
zaslepljuje, ali dodir moje saputnice nagoni me na oprez. Šok
izazvan naglom promenom intenziteta svetlosti prolazi i vidim Khe
Therr gde napreduje, pažljivo koristeći svaki raspoloživi zaklon.
Ne razumem razloge ovakvog ponašanja, ali se trudim da ne odam naše
prisustvo. Pomišljam da su njena duga odsustva provođena van
podzemlja. Ona zna šta je napolju. Trenutak kasnije shvatam razloge
njenog skrivanja. Okolina vrvi Rozberanima. U našem susedstvu
logoruje neka vojna jedinica. Izgleda da se ovde nalaze već duže
vremena.
Ke Therrrino kretanje je
neverovatno. Nikada nisam video khaanoora da se kreće na taj način.
Puzi poput bangdola, ali mnogo opreznije i lukavije. Trudim se da
budem pritajen poput nje i lagano napredujemo kroz neprijateljski
logor. Prizor koji vidim muti mi razum. U dugom nizu kaveza, poput
životinja, zatvoreni su pripadnici mog naroda. Zastajem preneražen,
ali Ke Therrr je očekivala takvu reakciju. Lagano se vraća i vuče
me za sobom. Za trenutak se nećkam, ali razum prevladava. Nastavljam
da pratim družbenicu.
Izašavši neprimećeni
iz bivaka, napredujemo oprezno, sve dok se Ke Therrr ne uspravi i
dadne mi do znanja da želi da uzjašem. Taj postupak mi najednom
deluje nenormalno. Pa ipak, sluđenost je samo u mojim mislima. Ke
therr nema dilema, zna svoju ulogu. Khaanoori su oduvek jahaće
životinje! Dvoumica me blokira i tek na njeno insistiranje
uzjahujem. Pragmatičnija je od mene. Najvažnije je da se što pre
odmaknemo od neprijateljskog uporišta. U mišicama khaanoora mnogo
je više snage nego što to izgleda i pojurismo kroz ruševine.
Prepustih se instinktu stvorenja čiju sam ulogu sve teže sebi
razjašnjavao. Prolazismo poznatim krajolikom, jer po njemu, pre
dolaska neprijatelja, često lovismo. Najednom shvatam da se Ke
Therrr zaputila ka izlazu iz naselja. Naglo je trgoh, što je
zaustavlja. Spuštam se sa njenog hrbata, iako se ona oštro protivi
mom postupku. Uzalud pokušavam da je ubedim da krenemo natrag.
Uzjogunila se i odbija svaku pomisao na povratak. Prilično dugo se
natežemo, sve dok ne dohvatih kamdžiju i počeh krvnički da je
bijem, nemilosrdno kao u prvim danima našeg samotnoga života.
Najpre se preneraženo trza, a onda se zguri, gotovo bez ikakve
reakcije primajući surove udarce. Najzad sva krvava odskoči i
zaurla. Zakleo bih se ljudskim govorom. Nisam razumeo, naravno, Ke
Therrr je životinja, pomislih gnevno. Moje bizarne potrebe je ne
čine razumnim stvorenjem. Bes u meni poprima takve razmere da
nijednog trenutka ne pokušavam da je zaustavim. Galopira bez
osvrtanja, ovog puta bez mene.
Zašto li sam je se tek
tako odrekao? Neka vrsta šovinizma? Ili sramota od pomisli da je ona
životinja? Nedostojna ljubavi pripadnika razumne i vrhunski
razvijene vrste? Ili mi neodoljiva potreba da oslobodim sunarodnike
iz jezivih kaveza ne ostavlja izbora? Nemam prave odgovore.
Šta bilo da bilo Ke
Therrr nestade među ruševinama, a ja se zaputih ka našem starom
skrovištu.
Нема коментара:
Постави коментар