Staro prebivalište je u
istovetnom stanju kao kada smo ga napustili i vraćam mu se. Deluje
kao da se nalazi van područja kojima Rozberani patroliraju.
Svejedno, krajnje sam oprezan.
Svakodnevno preduzimam
izviđačke pohode do neprijateljskog logora. Nekoliko dana pažljivo
motrim ne bih li uočio slabosti.
Neprijatelj se ponaša
slično našim vojnim jedinicama. Ujednačeni ritam aktivnosti mi
olakšava pronalaženje propusta u njihovoj organizaciji. Tačno na
sredini noći postoji kratak period pred smenu straže, izuzetno
pogodan za moj poduhvat. Stražar, naime, pre dolaska smene kreće u
obilazak logora, što zarobljenike izvesno vreme ostavlja bez
direktnog nadzora. Čim to primetih, više ne gubim vreme. Iste noći
krećem u oslobađanje sunarodnika.
Bez ikakvih neprilika
prikradam se kavezima. Stražarsko mesto je pusto i ohrabren uspešnim
prilaskom, neobazrivo posežem za vratima najbližeg kaveza. Urlanje
sirene me prepada i shvatam da sam potcenio protivnika. Brave su
snabdevene alarmnim uređajima!
Usplahireno skačem, u
trenu energetska palica razbija brave na kavezima - samo da bih tren
kasnije shvatio zaludnost poduhvata. Rozberani ništa nisu prepustili
slučaju. Na moj užas sužnji, umesto da pojure ka slobodi,
nepomično zure u mene. Drogirani su, onesposobljeni za pokret!
Dohvatam najbližeg zarobljenika, zabacujem ga na krkače i jurim
koliko me noge nose. Spaljujući zraci šaraju noć oko mene. Zvuci
potere postaju sve razgovetniji. Lavež bangdola nadraženih tragom
ispuni mi jezom utrobu. Ne osvrćem se, osećam ih gde se opasno
bliže. Sunarodnik mučno krklja. Ignorišem ga i neumorno nastavljam
trku. Lomljava iza mene sve je razgovetnija. Sasvim malo zaostaju!
Razaznajem dahtanje bangdola za petama, kad mi nešto zape za nogu.
Ispružih se koliko sam dug i dva tamna obličja izroniše iz tame.
Energetska palica mahnito polete u krug.
Udaram dok ne
popadaju skičeći. Skačem, prtim teret i jurim. Osećam svaki
mišić, ali ne posustajem. Zastoj je preskupo koštao, gonioci samo
što nisu stigli. Jezivi bol u kuku daje do znanja da je hitac
neprijatelja našao svoj cilj. Stežem zube i nastavljam beg. Ponovo
padam. Bangdoli stižu! Vidim im užagrene zenice. Gotovo je –
pomislim. A onda čarolija - kroz zrake što šaraju tamu probija se
vrišteća prilika i divljim trkom se ustremljuje na gonitelje.
Ke Therr!
Nijednog trenutka ne
zaustavljajući suludi trk, proleće kroz redove neprijatelja,
prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko nje. Potera se
koleba, zatim skreće za neočekivanom lovinom. Na tren se dvoumim, a
zatim se pokrećem, shvatajući da sam za jednu noć načinio sasvim
dovoljno gluposti. Odustavši od puta ka starom skrovištu, zaiždah
ka podzemlju. Poteru više ne čujem. Ko zna u kom pravcu ih je Ke
Therr odvukla. Drži me nada da zna šta čini.
Ulaz u podzemlje
predamnom iskrsava neočekivano. Dohvatam kvaku, ne otvara se! Sledih
se! Tajnu brave poznaje samo Ke Therr! Sunarodnikova težina mi se
vraća u punoj meri. Guram vrata nogom. Škripe, ali ostaju
zatvorena. Natrag kroz uznemireni logor ne mogu, put u podzemlje je
blokiran. Drmam vrata. Uzalud!
Nestade već i poslednje
nade kada se posrćući pojavi Ke Therr. Sa neviđenom lakoćom
otvara vrata i uvodi nas. Vrata se zalupiše za nama i moja ljubav se
ruši dahćući. Vidim jezive rane posvuda po njoj. Odbacujem
sunarodnika, spuštam se kraj nje taman toliko da iz njenog grla prvi
i poslednji put čujem jasno artikulisanu reč
– Mantel! - Moje
ime! Sledećeg trenutka život zgasnu u njoj. Nesposoban da mislim
klonuh pokraj nje. Kada i kako podigoh pogled, ne znam.
Svetlost se probija kroz
pukotine na ispucalom betonu i znam da napolju sviće. Podižem se i
dovlačim do tela svog sunarodnika. I on je mrtav. Sad mi je nevažno.
Ostajem sam.
Kad krenuh dalje,
za sobom ostavih dva groba. Jedan za svoju ljubav, drugi za svoj
narod.
Нема коментара:
Постави коментар