POSLEDNJA LUNOVA AVANTURA Deseto poglavlje

Lunovoj ekipi opreznost nalaže lagano napredovanje i pokazuje se opravdanom, jer gusto raspoređene straže nisu lako uočljive. Kada se najzad probiše među jadne nastambe odavno je minulo 22 časa. Snažno monohromatsko svetlo reflektora košmarnom prizoru daje jezivo oštre konture. Obnaženi mladi ljudi podstiču se na dodirivanje sopstvenih najintimnijih delova. U centru koncentričnih krugova koje čini nebrojeno puta umnoženi mučni prizor, nalazi se grupa zabrađenih žena, najviše nalik jatu gavranova. Njihovi pogledi su upereni u jednu tačku, u tom trenutku Lunovoj ekipi nevidljivu. Po tihom žamoru i po povremenom zveckanju oružja znaju da se tamo nalaze ljudi sabijeni u gomilu. Osvetljenje im ograničava prisustvo na senke koliba, ali istovremenu Lunu olakšava nimalo jednostavan zadatak pronalaženja omrznutih lica u mnoštvu. Posle podužeg traganja pronalazi gangstersku trojku koja se bavi istovrsnom perverzijom kao i svi prisutni. Smešteni su podalje, gotovo kraj samog ulaza u kamp. Kada iza zida u vidokrug stiže objekt intersovanja grupe južnjakinja, jedini koji nije iznenađen prizorom je njihov severnjački saborac. Tamna spodoba izranja naglo i veličanstveno, a za njom jedna prelepa devojčica, potpuno gola. Hoda graciozno kao gazela, spuštenoga pogleda i blago nagnuta prema zabrađenoj južnjakinji. Ženin lagani lebdeći hod prezrivo ignoriše postojanje lepotice koja blago dodiruje tešku odoru. Najednom devojčica zaneseno podiže glavu i Lun bi se zakleo da je svesna njihovog prisustva. Trenutak kasnije shvata da je devojčin pogled upućen saputnici. Možda udaljenost vara, ali Lunu se čini da devojčica južnjakinju posmatra kao ljubavnicu.

Sledećeg trenutka devojče shvata da su neposredno pred njima nepomične spodobe. Razum kao da se vraća u nju, oči joj se naglo šire i njeno telo prestaje zavodljivo da se zanosi. Dok cura pokušava da se zaustavi, Lunu postaje jasno da je blagi dodir bedara i južnjakininje haljine povodac. Južnjakinja ne gubi ritam, kao da je ne zanima da li je devojka prati. Nastavlja neumitno da napreduje prema sunarodnicama, a snažni trzaji devojčinih bokova i bolni izraz lica mnogo govore. Sada je smireni hod tamne spodobe praćen trzajima nesretne devojke u kojima najpre njeni bokovi uznapreduju i tek nakon toga ih sustižu užurbane nožice. Ruka koja je kontroliše sada je bezobzirno kažnjava za neposlušnost. Potom trzanje prestaje i uspostavlja se normalni ritam hoda. Ne pomerajući se, zabrađene žene strpljivo čekaju da devojka stigne. Kao i kod prve južnjakinje i njihovi pokreti jedva se razaznaju. Opkoljavaju devojku. Pokušava da se izmakne, međutim kontrola vodilje ne popušta. Svaki pokušaj izmicanja kažnjava se snažnim trzajem. Ispod tamnih haljina proviruju šake koje je dodiruju. Vodič i dalje nezaustavljivo napreduje vodeći je na onaj perfidni način. Izgleda da je pravi cilj njihovoga puta u stvari ona konstrukcija neobičnog izgleda.

Svečanim korakom prema objektu devojku prate sve tamne prilike dodirujući je i teraju je ka cilju. Najzad se predvodnica zaustavlja. Kao mračno jato južnjakinje zaokoljuju devojku. Međutim sada milovanje ima cilj i malo pomalo potiskuje devojku naniže i navodi je da se spusti na čudnu konstrukciju. Škrgutanje zuba mladog severnjaka upozorava Luna da u njemu raste bes. Ni on nije ravnodušan, ali zna da ni po koju cenu ne smeju uzbuniti pre vremena raskalašni skup. Ako se razbeže pre dolaska udarnog odreda, svi njihovi napori su zaludni. Spušta mu lagano ruku na rame.

Neočekivano, na samo par koraka od njih pojavljuje se Glorija Ešton. Stav joj je oličenje ženstvenosti. Noga, malo izbačena unapred, zateže suknju i jasno pokazuje liniju butine, a listovi otkriveni kroz rastvoreni prorez na suknji, deluju zanosno. Ruke nehajno prekrštene na grudima oslonac su za prkosno izbačene dojke. Zagrnuta sakoom u čiji podignuti okovratnik tone savršena frizura. Tamne i tanke negovane obrve su uzdignute, a oči sa napregnutom pažnjom školarca posmatraju scenu. Za trenutak im zaklanja vidik, ali se ubrzo uklanja i pred očima im se ponovo ukazuje ona grupa. U rukama južnjakinja je bilje kojim dodiruju devojčinu stražnjicu. Neke žene blago pridržavaju curicu.Ona je sada presamićena preko gvozdene konstrukcije. Za trenutak Lun pomišlja da je pripremaju za ritualno silovanje. Pa ipak - sa tom scenom nešto nije u redu. Curino lice je u grču, niz obraze teku suze, a oči su ogledalo bola. Ono lišće se ponekad uzdiže da ošine devojčinu kožu, ali to ne može biti izvor onolike patnje. Južnjakinje što je pridržavaju nisu grube, naprotiv, dlan položen na oblo rame nežno se pomera milujući ga. Najednom Lunu postaje jasno šta izaziva bolni izraz na slađanom licu. U rukama morbidnim poslom zabavljenih žena nalaze se svežnjevi stare koprive. Neprestano tim priborom prelaze preko nežne kože, pa brzim, odsečnim pokretom ošinu po prethodno nadraženom mestu. Kako je sasvim dovoljno ruku, u trenutku kada je žrtva ošinuta već je sledeći deo tela dražen, pa se i na njemu ponavlja isti postupak. Naizgled paperjasti dodiri vrhom snopa postepeno koži dodaju boju, najpre roznjikavu, pa sve rumeniju da bi najzad kratak udarac finalizirao delo u fantastičnu, gotovo umetnički osmišljenu crtu, koja se malo pomalo proteže oslikanom površinom žrtvine puti. Južnjakinje svoj posao obavljaju vrlo sistematično i smireno, pa deluju poput sveštenica u nekom obredu. Curica ćutke trpi poniženje. Lun je neko vreme šokiran prizorom, još strašniji potcrtan sladostrasnim jecajima mladih ljudi nateranih na samozadovoljavanje. Najednom se u zbrku uzdaha meša neobično šuštanje. Nije to ništa preglasno, ali ima iritirajuću frekvenciju koja prodire uporno kao svrab, dražeći svaki živac. Lun vraća pogled na centar trga i shvata da su prethodne muke nesretne devojke tek stepenica u piramidi bola i poniženja koja tek počinju. Devojčin položaj se nije nimalo promenio, međutim ruke koje joj pritiskaju slabine i ramena sada nisu opuštene, već snažno guraju telo u grču. Čak i tako udružene u pokušajima da je umire mučiteljke su neuspešne. Za razliku od sunarotkinja koje pokušavaju da umire devojku, žena iza nje posvećena je poslu. U rukama ima plamenik, onakav kakav normalno služi za spaljivanje stare boje. Baš je taj plamenik izvor sveprožimajućeg zvuka. Snažno šišteći, plavkasti plamen veselo igra među žrtvinim butinama i trag plamena vidljiv je na devojčinoj koži. Delimično je prekrivena groznim plikovima, a uglavnom prekrivena tamnim ranama.

Izluđujuće šuštanje prestaje i Glorija Ešton se pokreće. U jezivoj tišini potpetice poput udaraca štapa o štap ritmično zakucaše o pločnik kao da označavaju prelaz ka veličanstvenoj završnici. Zavodljivim, mačkastim hodom primiče se devojci. Lun za trenutak obraća pažnju na ostale događaje na trgu i ima šta da vidi. Odabranici uglednih gostiju sede u krilima, a usne su pripijene uz vratove. U međuvremenu devojka je oslobođena i podignuta. Smušeno ustaje, ali već idućeg momenta počinje da se zanosi, potom pada kao krpena lutka. Uto Eštonova stiže do nje. Spušta se do devojčinog uveta i nešto govori. Zatim se uspravlja simpatično napućivši usne i počinje da joj tepa kao malom detetu. Jedna južnjakina preko devojke istresa neku kantu. Kroz vazduh što vonja po dimu i mirisu kuvanog povrća i truleži probija se oštra aroma benzina.

Glorija Ešton navlači gumene rukavice i povlačeći curu za kosu uspravlja je u klečeći položaj. Pazeći da se ne isprlja, gladi devojku niz pravilno ocrtanu kičmu, trlja joj bokove i oblu stražnjicu, prevlači ruke duž slabina. Žrtva se mirno prepušta dodirima. Lun jedno vreme ne razume šta Glorija radi, a onda najednom shvata. Utrljava benzin devojci u kožu.

Neko vreme bavi se tim poslom, a onda delujući zadovoljno, duboko uzdahnu i uspravlja se nad curicom koja i dalje kleči. Ruka joj se pokreće istovremeno kad iskoračuje ka centru trga, pa vešto i bespogovorno dohvata devojčinu kosu kod samog zatiljka i neočekivano je povlači za sobom. U prvom trenutku devojka se prosto sulja na kolenima, bolno stenje i tek desetak koraka dalje uspeva dezorijentisano da se podigne. Njene bucmaste nožice nevešto pokušavaju da ulove ritam dugih Glorijinih koraka. Eštonova deluje potpuno nezainteresovano za njeno nesnalaženje i ponosno uzdignute glave napreduje ka cilju, što zbunjenu devojku primorava da ubrzava trapave korake.

Prizor postaje nadrealan. Za naočitom ženom kraljevskog držanja gega se nakvašena cura, vođena poput svinje. Devojka ne zna šta bi sa rukama, čas ih podiže čas ih vuče po pločniku, dok joj krupne dojke landaraju poput priveska. Njena nespretnost ističe nadmoćnu produhovljenost dželata. U jednom trenutku, dok Eštonova pobedonosno vuče žrtvu za sobom, postaje jasno da prilaze stubu ispod kojega je naslagano ono granje. Lun pod rukom koja je i dalje položena na rame mladog saborca oseća sve jače trzaje. Kad Eštonova pod samim stubom devojci oslobađa kosu ona diže pogled i shvata kakav je grozni kraj očekuje. Počinje da jeca. Eštonova je blago osmotri, pa je laganim pritiskom ruke navodi da se popne na granje i prislanja joj leđa na stub. Kao da se nečemu nada, curica molećivo gleda u Glorijino lice. To nimalo ne ometa Eštonovu. Na njen zahtev curica sklapa ruke iza leđa oko stuba. Obmotava ih čeličnom žicom. Devojčin dotad tihi plač sada se pretvara u ridanje. Eštonova se ne koleba zbog cmizdrenja i razvija kolut žice, pa lagano nastavlja vezivanje oko bokova, a zatim pričvršćuje i noge. Najzad, žicom preko čela privezuje joj i glavu.

Poravnava potom haljinu i procenjuje posao, prijatno se osmehuje, pa se dugim koracima odmiče. Tanane obrve joj se podižu u visokom luku, blede usne formiraju oblik slova O. Izvlači kutiju šibica kojom napadno zvecka . Devojčine krupne oči se šire i prolama se vrisak. U tome trenutku Lunova ruka je zbačena i mladi severnjak nenadano i furiozno iskače iz senke.

Prvi rafal kosi Eštonovu i većinu zakrabuljenih južnjakinja. Njihova tela još nisu ni dodirnula pločnik, kada se mladićevo oružje okreće ka gostima hotela i smrtonosno preciznim hicima ih nemilosrdno obara dok njihove usne ispijaju krv. Pre no što iko shvata šta se dešava, oružje škljocnu u prazno, pa se mladić neviđenom brzinom kotrlja po pločniku izbacujući prazni okvir. Prvi rafal straže umesto furioznog nametnika satire čitav red gostiju i njihovih žrtava, a oružje nestvarno brzog borca ponovo štekće, sada usmereno ka vojnicima. Samo trenutak kasnije i Makferson otvara vatru iz koltova, ali Lun zna da nema vremena za gubljenje. U opštem haosu pokušava da razabere prostor oko kapije i vidi da tri gangstera trče prema jednom od parkiranih vozila. Potom mladi severnjak pada smrtno ranjen, a Lun povlači Sema za sobom. Iako pucnjevi dezorijentisanih stražara odjekuju iza njih, Lun postaje svestan da komešanje iza njih postaje preglasno i okrenuvši se shvata da žitelji kampa napadaju vojnike koji se bezuspešno odupiru. Za trenutak pomišlja da će se sve završiti strašnim pokoljem. Sluti da će se južnjačke straže sjuriti ka logoru. Međutim, umesto toga, na prilazima odjekuje zaglušujuća razmena vatre. Sa olakšanjem shvata da je udarni odred najzad stigao. Na kapiji kroz koju u kamp ulaze vojna vozila više nema kola prema kojima su ona trojica trčala. Doviknuvši Semu da ga prati, kao bez duše juri ka mestu gde su ostavili kola. Likvidiravši dvojicu zalutalih južnjaka, stižu do kola, shvatajući da ovakvi podvizi više nisu za njih. Zadihani i uzdrhtali krajnjim naporima uskaču na sedišta i kreću ka hotelu. To je jedino mesto kuda ona trojica mogu da se zapute.