VIVA LA REVOLUCIÓN

- Ka... Kako se to dešava? - najzad prestaje da povraća. Od početka sam znao da će biti ovako. Uvek je ovako.

- Uzdah kad ne treba. Buđenje na lošem mestu. Loša sreća. Svašta nešto. - uniforma nije nova. Resursa ponestaje. Skidaju sa leševa, okrpe, operu i navlače na buduće leševe.

- Ne mogu... Ne mogu... - žutokljunac. Regrutne komisije ne rade psihološki profil. Daj šta daš.

- Možeš! Ili možda više voliš da te bace onamo? - neka sam proklet ako znam zašto mi je tako drag. Nije samo zbog seksa. Pesnička duša. Tip koji nikad ne bi smeo da se nađe na oštrici.

Uostalom, možda i jesam proklet. Možda smo svi prokleti.

Dečko podiže pogled. Muka mi je od bljuvotina i okrećem se. Laboratorija je na uzvisini i pod nama, na manje od kilometar, rasprostire se sanitarni kordon. Vatreni zid drži se postojano. Proboji se neprestano otvaraju, ali plameni jezici iz bacača u rukama operativaca razbijaju svaki pokušaj infiltracije.

Klinac spušta pogled niz padinu, još uvek oslonjen na mene. Pre no što progovori, jedan od operativaca nestaje. Plamen iz oružja dva susedna sanitarca okreće se ka jami koja se otvara na mestu odakle je iščezli regrut do malopre zasipao zaraženo područje. Veterani. Ne oklevaju. Osećam drhtaj balavca kraj sebe. Iz rupe iskače plamena figura, a vrištanje se čak i ovde jasno čuje. Odjekuje pucanj i zapaljeni momak se smiruje.

- Ubili su ga! - mali počinje da me nervira. Ponaša se kao idiot - Zašto su to uradili?

- Podzemni proboj micelijuma razrovao je tlo i nije izdržalo sto kila vojnika sa opremom. Momci su dobro uradili. Na svoju nesreću, i momak koji je žrtvovan doprineo je odbrani. Bez njega ne bi bilo uočeno napredovanje. - ni sam ne znam zašto ovoliko brbljam. Smirujem ga. Smirujem sebe. Izbacujem napetost. Tren kasnije Nikola ponovo bljuje. Zove se Nikola. Taman zaustih da ga sjebem, a onda osećam promenu. Uspravljam se, skidam rukavicu i podižem ruku. Bio sam u pravu. Vetar menja pravac! Spuštam pogled i shvatam da klinac i dalje povraća.

- Stavi masku, klinac! Stavi jebenu masku! - podvriskujem navlačeći rukavicu i podešavajući ventile. Nikola ne reaguje, jedina odbrana mu visi oko vrata dobrano natovarena povraćkom.

- Zlo mi je, gušim se. - mumla ni ne pokušavajući da se zaštiti. Kao mračna pretnja, preko vatre napreduje oblak. Operativci disciplinovano odstupaju prema bunkerima. Faza dva je aktivirana. Ograda što se izvija u nedogled mestimično varniči. Pod naponom je.

- Stavljaj to! Odmah! - grabim ga i povlačim ka laboratoriji. Alarm se oglašava. Nikola je skamenjen.

Tras, tras!

Šipovi su spušteni, ostajemo napolju. Grabim dečkovu masku, povlačim. Napola sam svestan promene u osvetljenju i znam da je oblak stigao. Opire se, zaštita ne dolazi na mesto. Grabim ga za okovratnik, guram, ne uspevam. Sve je sivo uokolo nas. Najzad i Nikolina oprema seda gde treba. Malac kašlje, grabi me za ruke, ali ne popuštam. Filtracija mora biti kompletna. Bacam pogled na granicu. Proboji se umnožavaju i vidim ih. Dolaze. Izgledaju kao mi, hodaju kao mi, smeju se kao mi. Umiru kao mi.

Uleću u minsko polje. Jedna, dve, tri eksplozije. Razleću se na sve strane. Deo prolazi, elektrika ih pali i gore na ogradi. Dosta sam video. Spuštam glavu i privlačim klinca u zagrljaj. Čekam. Brine me njegovo krkljanje. Znam da nije trenutak za provere i ne puštam ga.

Vreme prolazi. Pitam se hoće li kiseonik izdržati. Bez potrebe. Vetar se okreće i sunce nas obasjava. Još malo.

Signal za prestanak opasnosti odjekuje. Pripravnost je vraćena u normalu i vrata se otvaraju. Ulazimo. Zbacujem odeću, uklanjam masku sa klinca. Istog trenutka shvatam da je zaštita stigla prekasno. Jeza me podilazi. Istačkan je po licu, po usnama, po nosnicama. Vadim revolver i prislanjam mu ga na slepoočnicu. Vidim da se oči šire od straha i stomak mi se grči. Suviše ga volim i povlačim oroz. Pucanj je prigušen snažnim šištanjem prskalica. Antiseptička tečnost me preplavljuje. Zatim tišina. Otvaraju se unutrašnja vrata. Uzimam rezervnu uniformu, oblačim se. Andrej ulazi u trenutku kad dohvatam kanister alkohola.

- Pucao si? U kliconošu? - ne razume. Možda ni ja ne bih na njegovom mestu.

- Da. - polivam klinca. Andrej ne preduzima ništa. Predugo već ovde lagano trunemo.

- Znaš kakva te kazna čeka? - glas mu je hrapav i ravan. Nema tu emocija.

- Znam. Ako prijava stigne do komandnog punkta. - u stvari nije me briga šta će mi se desiti. Možda bi i bilo bolje da se ovo završi jednom za svagda.

- Mislim da se klinac okliznuo sa litice. - naglo preseca - pa ipak, zašto? Nisi od juče. Znaš da bismo dobili dugi dopust, samo da smo im ga isporučili. - o da, naučnici u podzemnim skloništima jedva čekaju nekog zasejanog. Posmatraju kako se spore ukopavaju u živo meso. Viviseciraju, beleže, osluškuju urlanje. Čemu? Šta su otkrili? Ne! Ne dam im ovo meso.

- Voleo sam malog. - šibica leti u širokom luku i plavkasti plamen zahvata dečakovu lešinu.

- Bože... - znam da Andrejevo zaprepaštenje nije uzrokovano vatrom. Dugujem mu objašnjenje.

- Ne dam da uskrsne. Ne ovako. - dok ga plamen guta prelazim u laboratoriju. Andrej za stolom nastavlja pripremu režnjeva kao da se ništa nije desilo. Podižem pogled na seriju staklenki sa mozgovima i vidim pulsiranje žilica i mesa. Živi su. Osećaju li bol? Osećaju li tugu? Poznaju li očaj?

Niti su ljudi, niti biljke. Simbioza. Jug je preobražen. Zapad posustaje. Ne zbog pritiska nove vrste, već zbog pobune lumpenproletarijata. Rat je skup. Gradovi su gladni.

Na pamet mi pada jeretička pomisao. Soj je praktično neuništiv. Vatra je jedini način da se zaustave. Šire se priče da sirovina za napalm ponestaje, radnici u fabrikama štrajkuju, nema goriva kojim bi se oružje dopremilo do granice. I još gore, širi se pobuna. Gradovi su nemirni.

Bojim se.

Možda je u pitanju evolucija.

Možda će prevagnuti. Možda smo izgubili rat.

Možda su savršeniji od nas.