Budi se u sterilno beloj
sobi, ruku i nogu u gipsu. Pod guzicom mu je plastična posuda i osim
tankog prekrivača nema ništa na sebi. Neljubazna bolničarka
konstatuje da je budan, gunđa nešto. Kasnije dolazi lekar i
objašnjava mu da je teško povređen u saobraćajnoj nesreći, zatim
mu detaljno opisuje sve lomove i povrede koje ima. Razabire da je
vinovnik nesreće pobegao sa lica mesta, a u bolnicu ga je doneo
bračni par što ga je nesvesnog gotovo pregazio prostrtog nasred
druma. Nesreća se dogodila dok je stopirao koristeći školski
raspust i nalazi se daleko od kuće. Traže broj kućnog telefona i
on im ga daje.
U prostoriji je sam. Iako
savesno brine o njemu, glavna sestra, štrkljasto pticoliko
stvorenje, nedvosmisleno pokazuje duboki prezir. Pri obilasku
gadljivo zbacuje čaršave sa njega i grubo ga pomera kada prazni
izmetine iz posude. Stid zbog golotinje povlači se pred
nezainteresovanošću. Dan kasnije prenosi mu vesti od kuće. Niko
neće doći da ga obiđe, predaleko je. Otac će doći po njega kada
bude sposoban za putovanje. Ponekad mu se čini da lujka uživa u
njegovom trpljenju. Jedini znak osećaja na njoj vidi u osmehivanju
kada odbije da mu ubrizga sredstvo za smirenje bolova. Iscrpljen
agonijom, često pada u san. Sedam dana kao sedam godina.
U nekom bezvremenom
trenutku iz sna ga budi lupanje vrata. U sobu ulazi visoka žena.
Prvi utisak o njoj je raskoš. U ruci drži veliki buket, a u drugoj
nosi kesu iz supermarketa. Obraća mu se toplim glasom.
- Nadala sam se da ti se
ruže dopadaju. U ovo doba teško je pronaći drugo cveće.- ne čeka
odgovor već odlaže stvari na rasklimatani sto i okačinje sako na
vešalicu. Odevena je u strogi poslovni komplet i cipele visokih
potpetica koje kuckaju dok prelazi sobu do plastične posude na
prozoru u koju naliva vodu i stavlja cveće. Postavlja to na ormarić
kraj njega i pažljivo aranžira. Suviše je iznenađen da bi išta
rekao. Posmatra aktivnosti žene koja nerazumljivom opuštenošću
privlači stolicu do samog kreveta. Iz kese vadi pomarandžu, seda na
stolicu kraj kreveta i ljušti je usresređeno. Milan koristi priliku
da je osmotri. Lice joj je bucmasto, široko i okruglo. Duboki
podočnjaci su prirodno podnožje krupnih zelenih očiju. Poluosmeh
kao da je urezan u široke mesnate usnice, a upečatljive bore čine
je markantnom. Podvaljak na bikovskom vratu je jasno uočljiv.
Oljuštivši narandžu, odvaja krišku i prinosi mu je ustima. Pogled
joj je topao, a osmeh iskren i ne ostaje ništa drugo nego da
prihvati. Žena strpljivo čeka da proguta, pa odvaja sledeću
krišku. Hrani ga lagano, bez ijedne reči. Njemu su usta neprestano
puna pa i pored radoznalosti ne progovara. Zatim posetiteljka iz kese
vadi sledeću narandžu i sve se ponavlja. Onda ustaje, pomiluje ga
po obrazu i navlači sako.
- Ko ste vi?- Žena ga
posmatra toplim pogledom.
- Mira.- kaže, pa napušta
sobu.
Sledećeg dana Mira
ponovo dolazi i donosi cveće i voće. Sve je isto kao i prethodnog
dana. Ne odgovara na pitanja. Smeši se, vlažnom maramicom briše mu
lice, dodaje kriške narandži, namešta jastuk. Prihvata je takvu.
Misao o njenom dolasku ispunjava vreme prepuno bolova.
Dolazi mu iz dana u dan,
po njoj bi se gotovo sat mogao navijati. Ne zna zašto ga obilazi,
ali počinje da priča, tek da ubije tišinu. O detinjstvu, o
školovanju, o roditeljima. Skoro sve o sebi. Prvih dana posmatrao ju
je kao izgubljenu baku. Zatim se utisak pretapa u divljenje, a
iskonska snaga te žene sve više ga zaokuplja. Njeno ćutanje
podstiče ga na neprestano brbljanje o svemu i svačemu. Ona ne
govori ništa, ali povremeno upitno uzdiže obrvu ili pomirljivo
klima glavom.
Tokom jedne posete umesto
narandži Mira donosi grožđe. Hrani ga istovetno kao i ranije, ali
svaki put kada mu zrno prinese ustima oseti na usnama blagotvornu
toplotu njenih prstiju. U nekom trenutku uznemirujućeg dodira, oči
im se susreću i prvi put primećuje dubinu njenog pogleda. Nešto
nije kako treba da bude. To zelenilo preti da mu proguta dušu. Mira
ne govori ništa. Iako se naizgled ništa nije promenilo, od toga
dana mu više ne donosi narandže.
Tokom poseta što slede
zapaža mnogo detalja. Oseća kiselkasti miris njenog znoja
oplemenjen tananim daškom parfema. Obrve su joj pažljivo doterane.
Ruke snažne. Prsti mesnati i kratki, nokti pažljivo negovani. Kada
sedi suknja joj klizi iznad kolena i vidi joj bucmaste noge. Široki
listovi utegnuti su u crne čarape. Bokovi su moćni, a dojke krupne.
Treći dan prepone reaguju. Tanani čaršav ne uspeva da sakrije
izdajničku anatomiju. Mira primećuje šta se dešava i setno se
osmehuje.
- Dragi dečače.- te reči
su sve čime to pokazuje.
Nekoliko idućih dana
njeno prisustvo u njemu izaziva nelagodu. Postaje bolno svestan svoje
golotinje ispod tanke prekrivke. Svaki put kada je Mira blizu. telo
reaguje. Mira se blago smeši i ne krije pogled dok posmatra blago
uzvišenje na pokrivaču. Zid tišine postaje težak. Treći dan Mira
prekida tišinu uz malo širi osmeh no obično.
- A devojke? Kako stojiš
sa devojkama?- iako je to izrečeno vickastim tonom, trza se.
Rumenilo ga obliva.
- Nemam devojku.- Mirine
oči postaju blage, a osmeha nestaje.
- Ne sekiraj se dušo. To
je dobro.- izraz lica isključuje sarkazam, a promuklost glasa deluje
uzbudljivo. Izbegava njen pogled. Slatka zrna sve sporije dolaze do
njega, a prsti se sve duže zadržavaju usnama. Kao da se i sam
vazduh oko njih ispunio elektricitetom. Ipak, ništa se ne dešava.
Mira odlazi istovetno kao što to čini svakog dana.
Posle toga ne dolazi dva
dana. Preispitivanja o njenim motivima su sve bleđa i slabija.
Potreba za njom postaje manijakalna. Bolova više nema, ali i dalje
je u gipsu, kao da je okovan.
Onda se vrata otvaraju i
Mira ulazi. Osim cveća u rukama joj je i neki lavor. Kao da nije ni
izostajala, rutinski obavlja poslove kao i uvek. Aranžira cveće,
privlači stolicu, hrani ga. Bez reči. Potom ustaje i odlazi do
umivaonika u uglu sobe. Naliva vodu u lavor, postavlja ga na stolicu,
pa navlači iz tašne izvađene gumene rukavice. Zatim naglim
pokretom zbacuje prekrivač i pogled joj klizi preko njegovog tela.
Anatomija odaje koliko mu je nedostajala i Mirinim licem provejava
osmeh. Uzma vlažan peškir iz lavora i počinje da ga pere, počevši
od lica. Vrat, grudi bokovi, noge. Svaki pedalj kože laganim
pokretima biva čišćen, temeljno istrljan i pažljivim pogledom
ispraćen. Kad je najzad telo čisto, dodir vlage se lagano vraća do
njegovih prepona. Druga ruka ga blago pomera, okreće na bok i oseća
dodir na stražnjici. Pomeraji su nežni i traju dugo, mnogo duže
nego što bi to zahtevalo prosto brisanje, Zavlače se među guzove,
prate zakrivljenost sedalice, nezadrživo poput elementarne nepogode.
Potom ga pokret ruke na ramenu opet poleže poleđuške.
Kad mu je dodirnula
spolovilo, on eruptira. Osmeh joj se širi licem, naginje se i spušta
mu lagani poljubac na usne. Zatim briše nered koji je napravio, pa
ga pokriva. Sređuje sobu i odlazi.
Idućeg jutra lekar se
zadovoljno smeška. Stanje se popravilo, nalaže skidanje gipsa. Dan
prolazi u ambulanti, na rentgenu, pa opet ambulanti. Noga je slaba,
iako je kost zarasla. Oslanja se na štake. Popodne je odmaklo kad se
najzad vraća u sobu. Predveče sestra mu javlja da će idućeg dana
biti otpušten i da je otac obavešten, pa dolazi po njega. Pa ipak,
otac nije stigao odmah. Dozvoljeno mu je da ostane u sobi dok ne
stigne. Dva sledeća dana bio je kao zver u kavezu, pogleda uprtog u
vrata. Mira nije dolazila. Napolje nije izlazio. Nije imao kuda. Nije
znao gde bi našao smirenje.
Trećeg dana rano izjutra
otac je došao po njega. Sve vreme dok su prolazili gradom, osvrtao
se, tražeći poznati lik. Sve vreme putovanja nagnut kroz prozor
gledao je niz prugu.
U početku su Milanovu
apatiju tumačili bolovima. Kasnije razočarenjem zbog propalog
letovanja. Kad je školska godina počela, njegova zatvaranja u sobu
dobronamerno su komentarisali kao - "uči dete". Silne
sadnice ruža koje je zapatio u dvorištu radovalo je roditelje. Tek
krah na kraju godine doneo je brige. Kosti su zarasle, ali duša
nikada.
Godine su potom
prolazile.
Bez smisla, bez utehe.
Nikada više nije video
Miru, niti je saznao ko je bila i zašto ga je posećivala.
Nalazili su ga gde noću
luta prugom pogleda uprtog u daljinu.
Bez reči, bez razuma.
*
Нема коментара:
Постави коментар