Stigao sam u svome
umetničarenju do faze kada po mojim pisanijama pljuckaju i poznate
face, pa osećam nastranu potrebu da na neki način izrazim
zahvalnost ljudima koji su mi na različite načine pomogli da dovde
stignem.
Prvi čovek koji me je
uvukao u igru bio je pokojni Tomica Radanov, alfa i omega "Meteora",
koji je po njegovom odlasku prešao u legendu. I pre poznanstva sa
njime nešto sam piskarao, ali bez ikakve pomisli da to negde
objavim. Igrom slučaja on je moje rane radove pročitao i pozvao me
je da se oprobam u fantastici, što sam i učinio. Sledećih godinu
dana ja sam neprestano pisao, a on je redovno objavljivao moje
radove. Iako su moje priče objavljene u "Meteoru" danas
zavedene u neke bibliografije, smatram ih početničkim
bulažnjenjima, izuzev tri koje sam kasnije preradio i nanovo
objavio. Nažalost, taj period je istovremeno bio i period početka
haosa na našim prostorima, pa sam ubrzo posle toga batalio pisanje.
U leto 2010 slučajno sam
sreo Zvonka Sarića, svog starog prijatelja iz muzikantskih dana, a
on me je naveo da se ponovo zainteresujem za pisanje. Reč tamo, reč
'vamo i uputio me je na Iliju Bakića, ne bi li moja pisanija, koja
sam uprkos svemu povremeno krljao, ugledala svetlo dana. Poslušao
sam ga, a Ilija me je uputio na webzin Helly Chery.
Pogledaj : Helly Cherry
Tu dolazimo do sledeće značajne stavke u mome piskaranju. Iako su se uvek predstavljali imenom "redakcija"(mada verujem da znam njihova imena), kao sagovornici Helijevci su bili neposredni i prepuni topline. I dan danas sarađujem sa njima, ali iako ih duboko poštujem, ohrabren njihovom podrškom, krenuo sam dalje.
Pogledaj : Helly Cherry
Tu dolazimo do sledeće značajne stavke u mome piskaranju. Iako su se uvek predstavljali imenom "redakcija"(mada verujem da znam njihova imena), kao sagovornici Helijevci su bili neposredni i prepuni topline. I dan danas sarađujem sa njima, ali iako ih duboko poštujem, ohrabren njihovom podrškom, krenuo sam dalje.
Relativno brzo sam dobro
prošao na nekoliko konkursa, što je rezultiralo porastom moje
uobraženosti gotovo do tačke prenaduvanog balona. Tu takođe moram
pomenuti Zorana Ilića i njegov "Proza Online", koji je
isto tako mnogo doprineo mome samopouzdanju.
Pogledaj : Proza online
Pogledaj : Proza online
Istovremeno sam počeo da
kapiram da internet nije samo mesto gde mogu objavljivati svoje
priče, već pojava sasvim drugačija od svega što sam dotad
poznavao. Bio je to (i ostao) centar interakcije, mesto gde se
mišljenja prepliću, ponekad suprotstavljena, ponekad u harmoniji.
Na to moje viđenje presudno je uticao Milivoj Anđelković
(interesantno, prezimenjak sa Radmilom koji je daleko najvažnija
ličnost u mome bavljenju pisanjem, ali na njega ću se vratiti
kasnije) sa svojim Edi-jem (naziv na kome je insistirao umesto
"blog") "Amika".
Dakle, tu sam zapazio
jedan, za mene neobičan, eksperimenat. Kao prvo, ceo "Edi",
je na prvi pogled delovao kao slikovnica, i to vrlo haotična
slikovnica. Sve je tu bilo izmešano. Tekstovi, fotografije, crteži,
linkovi, spotovi...
Kako pri prvoj
poseti nisam obraćao mnogo pažnje na tekstove, sve mi je delovalo
maltene besmisleno. Pa ipak, zainteresovalo me je šta bi moglo biti
veza među toliko raznorodnim sadržajima.
Tu naleteh na sledeći
problem - odakle početi. Pominjali su se likovi romana, nekakva
južna kapija i štatijaznam - ali početka nisam nalazio. U stvari
nešto kao početak (po meni) bilo je poglavlje "Naslova još
niotkud", ali ni dan danas nisam siguran da li sam bio u pravu.
Baš kod tog prvog
iščitanog poglavlja zatekla me je još jedna nesvakidašnja stvar.
Na kraju teksta jednu rečenicu poglavlja dopisuje ličnost pod nikom
- kao da se nalazim na nekom forumu.
Rečenica beše
ukomponovana u samu radnju priče, za koju sam verovao da je pratim.
To je zapravo bio prvi moj susret sa onime što je poznato kao
"interaktivni roman".
Malo - pomalo navlačio
sam se na čudno pisanije i bez ikakvog redosleda stadoh da čitam
"NASELJAVANJE VIZANTIJE - vizuelno - elektronski roman na 1002
ekrana". Radilo se o vrcavim tekstovima prepunim humora sa mnogo
asocijacija na aktuelne događaje i najzad sam shvatio da su naizgled
nepovezani vizuelni ataci u stvari ilustracije teksta koji često bez
ilustracija imaju isto onoliko smisla koliko i ilustracije bez
teksta. Slike i reči su jednostavno bili neodvojivi!
Neobičnost koju sam
primetio na samom početku, često učešće autora koji definitivno
pišu drugačije od "vođe projekta", sve se više
multipliciralo i najzad pogledah pod naziv:
"Šta
vas je dovelo"
Kad tamo, ponuđeni su
odgovori:
Slučajnost
Vetrovi
interneta
Interesovanje
za e-književnost
Izlet u
interaktivnost
Želja da se
ovde naselim
Neću da ti
kažem
More, nosi se
u...
Još je
zanimljivija bila rubrika:
"Izaberite
ulogu"
jer tu je izbor
bio sledeći:
Prijatelj
Autor
Ambasador
Koautor
Abronoša
Kritičar
Kritizer
Naseljenik
Sve navedeno
Nešto deveto
Naravno, tada
još nisam bio svestan koliko je moja spisateljska veština kilava i
pompezno sam se najavio kao "Autor", te poslah Milivoju
nekoliko svojih priča.
Posle nekoliko
razjašnjenih nesporazuma, sporazumeli smo se da pokušam da se
uklopim u radnju romana, koji je već tada prilično odmakao.
Tako sam ja
jednu svoju odbačenu pričicu isprepravljao, ne bi li se uklopila u
ono što sam pročitao i poslah je.
Pogledaj : Sunčica
Nikad nisam
doznao da li se Milivoj sažalio nad početnikom, ili mu se moj rad
zaista dopao, tek, uključio je priču u svoj projekat i predložio
mi je da napišem još nešto.
Njegov predlog je na mene
delovao otprilike kao kad žabu silite da skoči u vodu - uskoro sam
napisao još nekoliko nastavaka koji su u projekat uvedeni, baš kao
i nekoliko likovnih radova moje supruge.
Sam projekat
"Naseljavanje Vizantije" je u međuvremenu objavljen u
štampanom obliku u izdanju "Tardisa"
Sledećih nekoliko dana,
uz saglasnost Milivoja Anđelkovića, ovde ću postavljati delove
projekta koje sam odradio.
Ali pre no što pređem
na to, moram se dotaći još jedne vrlo važne tačke u mome
samospoznavanju kao autora.
To je "Znak Sagite"
i već pomenuti Radmilo Anđelković. Izgleda da me Anđelkovići, iz
nekog samo njima znanog razloga, simpatišu.
"Sagita"
funkcioniše po principu : "dete, ako tražiš utešitelja i
rame za plakanje - na pogrešnom si mestu". Za razliku od većine
"književnih" foruma, tamo niko neće imati mnogo obzira
prema nekome ko nije savladao osnovna pravila spisateljskog zanata.
Česta su i pljuvanja po izdatim, pa čak i vrlo popularnim knjigama.
Moderacija je vrlo ograničena i tolerišu se vrlo žestoki izrazi, a
svađe ne samo da nisu zabranjene, nego se po snalaženju u njima
procenjuju pojedini forumaši. Za nekoga ko je navikao na prostore
zaštićene pokroviteljskim krilom moderatora "Sagita" može
delovati dvojako - kao komedija ili tragedija - u zavisnosti koliko
je dohvaćen nekim od aktuelnih obračuna, kojih tamo nikada ne
nedostaje.
Sagitina književna
radionica je posebna priča.
Pogledaj : Znak Sagite - književna radionica
Deviza o ramenu za plakanje i pogrešnom mestu je tamo najizraženija. Niko nije zaštićen od, ponekad, vrlo surovih, komentara. Mnogi nisu izdržali i pobegli su glavom bez obzira, ali oni koji su ostali imaju privilegiju da uče od najboljih. Što se mene tiče na moje pisanje su iz sasvim suprotnih razloga najviše uticali Boban Knežević i Radmilo Anđelković, mada je to bilo sve drugo samo ne prijatno iskustvo.
Pogledaj : Znak Sagite - književna radionica
Deviza o ramenu za plakanje i pogrešnom mestu je tamo najizraženija. Niko nije zaštićen od, ponekad, vrlo surovih, komentara. Mnogi nisu izdržali i pobegli su glavom bez obzira, ali oni koji su ostali imaju privilegiju da uče od najboljih. Što se mene tiče na moje pisanje su iz sasvim suprotnih razloga najviše uticali Boban Knežević i Radmilo Anđelković, mada je to bilo sve drugo samo ne prijatno iskustvo.
Boban je doajen ex-yu
fantastike, čovek upleten u sve važnije projekte vezane za tu
oblast u poslednjih tridesetak godina. Osnivač je i vlasnik
izdavačke kuće i sajta "Znak Sagite" i istovremeno moja
najgora noćna mora. Jednostavno nikad, ali baš nijednom prilikom,
sve do dana današnjeg, nije propustio ni jednu jedinu priliku, a da
mi nije dobacio, onako u prolazu, kako pojma nemam o pisanju. Da li
je to zaista njegovo mišljenje, ili mu je cilj i bio da postigne ono
što je postigao, to nikada nisam saznao. Znam samo da je bio uzrok
knedli u grlu, grčenja u stomaku i neprospavanih noći. Za one koji
su čitali moju priču "Pisac" reći ću da je ona maltene
stopostotni opis njegovog odnosa prema meni. I šta se desilo?
Probudio je u meni inat, osećaj za koji nisam ni znao da posedujem.
Pisao sam, pisao i pisao - iz priče u priču sve bolje i bolje da bi
se svaki put opet i opet susretao sa njegovim nipodoštavanjem. I
opet i opet i opet.
Ako je Boban bio demon
koji me je gonio, Radmilo je bio zaštitnik koji me je tetošio.
Možda mu je bilo dosadno, možda se sažalio, možda sam mu bio
simpatičan. Ne znam, ali znam da je od samog mog pristizanja na
"Sagitu" svaku moju priču, ako ne detaljno pretresao, onda
makar iskomentarisao i posavetovao me kako da poboljšam svoje
pisanje. Nekako sam ga prihvatio za neku vrstu mentora i verujem da
sam ga svojom tvrdoglavošću nejednom iznervirao, ali njegov trud se
itekako pokazivao u mome pisanju. Čak smo neko vreme na podforumu
"Radionice" uveli nešto što smo zvali "jutarnjom
kafom", kada bi nas dvojica raspravljali o svemu i svačemu
vezanom za pisanje ili fantastiku uopšte. Doduše u poslednje vreme
sve ređe komentariše moje priče, ali znam sigurno da ih čita - po
reakcijama na one koje se tu i tamo objave. Ne znam šta bih drugo
rekao o tom čoveku nego: Dragi Radmilo - hvala ti na svemu!
Eh, sad...
Ne znam ni sam zašto sam
sve ovo napisao. Još uvek sam pisac u pokušaju i sve je ovo trebalo
da bude uvod u nekoliko fragmenata iz "Naseljavanja Vizantije.
Biće da sam u zadnje vreme doživeo mnogo razočarenja, pa sam
osetio potrebu da se zahvalim ljudima koji se, od kako ih ja znam, ni
najmanje nisu promenili.
Elem, od sutra ovde
krećem sa postavljanjem svojih priloga "Naseljavanju
Vizantije".
I to bi bilo to.
Nadam se...
Нема коментара:
Постави коментар