O PISANJU, O LJUDIMA I O LOKACIJAMA

Stigao sam u svome umetničarenju do faze kada po mojim pisanijama pljuckaju i poznate face, pa osećam nastranu potrebu da na neki način izrazim zahvalnost ljudima koji su mi na različite načine pomogli da dovde stignem.

Prvi čovek koji me je uvukao u igru bio je pokojni Tomica Radanov, alfa i omega "Meteora", koji je po njegovom odlasku prešao u legendu. I pre poznanstva sa njime nešto sam piskarao, ali bez ikakve pomisli da to negde objavim. Igrom slučaja on je moje rane radove pročitao i pozvao me je da se oprobam u fantastici, što sam i učinio. Sledećih godinu dana ja sam neprestano pisao, a on je redovno objavljivao moje radove. Iako su moje priče objavljene u "Meteoru" danas zavedene u neke bibliografije, smatram ih početničkim bulažnjenjima, izuzev tri koje sam kasnije preradio i nanovo objavio. Nažalost, taj period je istovremeno bio i period početka haosa na našim prostorima, pa sam ubrzo posle toga batalio pisanje.

U leto 2010 slučajno sam sreo Zvonka Sarića, svog starog prijatelja iz muzikantskih dana, a on me je naveo da se ponovo zainteresujem za pisanje. Reč tamo, reč 'vamo i uputio me je na Iliju Bakića, ne bi li moja pisanija, koja sam uprkos svemu povremeno krljao, ugledala svetlo dana. Poslušao sam ga, a Ilija me je uputio na webzin Helly Chery.

Pogledaj : Helly Cherry

Tu dolazimo do sledeće značajne stavke u mome piskaranju. Iako su se uvek predstavljali imenom "redakcija"(mada verujem da znam njihova imena), kao sagovornici Helijevci su bili neposredni i prepuni topline. I dan danas sarađujem sa njima, ali iako ih duboko poštujem, ohrabren njihovom podrškom, krenuo sam dalje.

Relativno brzo sam dobro prošao na nekoliko konkursa, što je rezultiralo porastom moje uobraženosti gotovo do tačke prenaduvanog balona. Tu takođe moram pomenuti Zorana Ilića i njegov "Proza Online", koji je isto tako mnogo doprineo mome samopouzdanju.

 Pogledaj : Proza online

Istovremeno sam počeo da kapiram da internet nije samo mesto gde mogu objavljivati svoje priče, već pojava sasvim drugačija od svega što sam dotad poznavao. Bio je to (i ostao) centar interakcije, mesto gde se mišljenja prepliću, ponekad suprotstavljena, ponekad u harmoniji. Na to moje viđenje presudno je uticao Milivoj Anđelković (interesantno, prezimenjak sa Radmilom koji je daleko najvažnija ličnost u mome bavljenju pisanjem, ali na njega ću se vratiti kasnije) sa svojim Edi-jem (naziv na kome je insistirao umesto "blog") "Amika".

Pogledaj : EDI - Naseljavanje Vizantije

Dakle, tu sam zapazio jedan, za mene neobičan, eksperimenat. Kao prvo, ceo "Edi", je na prvi pogled delovao kao slikovnica, i to vrlo haotična slikovnica. Sve je tu bilo izmešano. Tekstovi, fotografije, crteži, linkovi, spotovi...

Kako pri prvoj poseti nisam obraćao mnogo pažnje na tekstove, sve mi je delovalo maltene besmisleno. Pa ipak, zainteresovalo me je šta bi moglo biti veza među toliko raznorodnim sadržajima.

Tu naleteh na sledeći problem - odakle početi. Pominjali su se likovi romana, nekakva južna kapija i štatijaznam - ali početka nisam nalazio. U stvari nešto kao početak (po meni) bilo je poglavlje "Naslova još niotkud", ali ni dan danas nisam siguran da li sam bio u pravu.

Baš kod tog prvog iščitanog poglavlja zatekla me je još jedna nesvakidašnja stvar. Na kraju teksta jednu rečenicu poglavlja dopisuje ličnost pod nikom - kao da se nalazim na nekom forumu.

Rečenica beše ukomponovana u samu radnju priče, za koju sam verovao da je pratim. To je zapravo bio prvi moj susret sa onime što je poznato kao "interaktivni roman".

Malo - pomalo navlačio sam se na čudno pisanije i bez ikakvog redosleda stadoh da čitam "NASELJAVANJE VIZANTIJE - vizuelno - elektronski roman na 1002 ekrana". Radilo se o vrcavim tekstovima prepunim humora sa mnogo asocijacija na aktuelne događaje i najzad sam shvatio da su naizgled nepovezani vizuelni ataci u stvari ilustracije teksta koji često bez ilustracija imaju isto onoliko smisla koliko i ilustracije bez teksta. Slike i reči su jednostavno bili neodvojivi!

Neobičnost koju sam primetio na samom početku, često učešće autora koji definitivno pišu drugačije od "vođe projekta", sve se više multipliciralo i najzad pogledah pod naziv:

"Šta vas je dovelo"

Kad tamo, ponuđeni su odgovori:

Slučajnost

Vetrovi interneta

Interesovanje za e-književnost

Izlet u interaktivnost

Želja da se ovde naselim

Neću da ti kažem

More, nosi se u...

Još je zanimljivija bila rubrika:

"Izaberite ulogu"

jer tu je izbor bio sledeći:

Prijatelj

Autor

Ambasador

Koautor

Abronoša

Kritičar

Kritizer

Naseljenik

Sve navedeno

Nešto deveto

Naravno, tada još nisam bio svestan koliko je moja spisateljska veština kilava i pompezno sam se najavio kao "Autor", te poslah Milivoju nekoliko svojih priča.

Posle nekoliko razjašnjenih nesporazuma, sporazumeli smo se da pokušam da se uklopim u radnju romana, koji je već tada prilično odmakao.

Tako sam ja jednu svoju odbačenu pričicu isprepravljao, ne bi li se uklopila u ono što sam pročitao i poslah je.

Pogledaj : Sunčica

Nikad nisam doznao da li se Milivoj sažalio nad početnikom, ili mu se moj rad zaista dopao, tek, uključio je priču u svoj projekat i predložio mi je da napišem još nešto.

Njegov predlog je na mene delovao otprilike kao kad žabu silite da skoči u vodu - uskoro sam napisao još nekoliko nastavaka koji su u projekat uvedeni, baš kao i nekoliko likovnih radova moje supruge.

Sam projekat "Naseljavanje Vizantije" je u međuvremenu objavljen u štampanom obliku u izdanju "Tardisa"

Pogledaj : Tardis - Naseljavanje Vizantije

Sledećih nekoliko dana, uz saglasnost Milivoja Anđelkovića, ovde ću postavljati delove projekta koje sam odradio.

Ali pre no što pređem na to, moram se dotaći još jedne vrlo važne tačke u mome samospoznavanju kao autora.

To je "Znak Sagite" i već pomenuti Radmilo Anđelković. Izgleda da me Anđelkovići, iz nekog samo njima znanog razloga, simpatišu.

"Sagita" funkcioniše po principu : "dete, ako tražiš utešitelja i rame za plakanje - na pogrešnom si mestu". Za razliku od većine "književnih" foruma, tamo niko neće imati mnogo obzira prema nekome ko nije savladao osnovna pravila spisateljskog zanata. Česta su i pljuvanja po izdatim, pa čak i vrlo popularnim knjigama. Moderacija je vrlo ograničena i tolerišu se vrlo žestoki izrazi, a svađe ne samo da nisu zabranjene, nego se po snalaženju u njima procenjuju pojedini forumaši. Za nekoga ko je navikao na prostore zaštićene pokroviteljskim krilom moderatora "Sagita" može delovati dvojako - kao komedija ili tragedija - u zavisnosti koliko je dohvaćen nekim od aktuelnih obračuna, kojih tamo nikada ne nedostaje.

Sagitina književna radionica je posebna priča.

 Pogledaj : Znak Sagite - književna radionica

Deviza o ramenu za plakanje i pogrešnom mestu je tamo najizraženija. Niko nije zaštićen od, ponekad, vrlo surovih, komentara. Mnogi nisu izdržali i pobegli su glavom bez obzira, ali oni koji su ostali imaju privilegiju da uče od najboljih. Što se mene tiče na moje pisanje su iz sasvim suprotnih razloga najviše uticali Boban Knežević i Radmilo Anđelković, mada je to bilo sve drugo samo ne prijatno iskustvo.

Boban je doajen ex-yu fantastike, čovek upleten u sve važnije projekte vezane za tu oblast u poslednjih tridesetak godina. Osnivač je i vlasnik izdavačke kuće i sajta "Znak Sagite" i istovremeno moja najgora noćna mora. Jednostavno nikad, ali baš nijednom prilikom, sve do dana današnjeg, nije propustio ni jednu jedinu priliku, a da mi nije dobacio, onako u prolazu, kako pojma nemam o pisanju. Da li je to zaista njegovo mišljenje, ili mu je cilj i bio da postigne ono što je postigao, to nikada nisam saznao. Znam samo da je bio uzrok knedli u grlu, grčenja u stomaku i neprospavanih noći. Za one koji su čitali moju priču "Pisac" reći ću da je ona maltene stopostotni opis njegovog odnosa prema meni. I šta se desilo? Probudio je u meni inat, osećaj za koji nisam ni znao da posedujem. Pisao sam, pisao i pisao - iz priče u priču sve bolje i bolje da bi se svaki put opet i opet susretao sa njegovim nipodoštavanjem. I opet i opet i opet.

Ako je Boban bio demon koji me je gonio, Radmilo je bio zaštitnik koji me je tetošio. Možda mu je bilo dosadno, možda se sažalio, možda sam mu bio simpatičan. Ne znam, ali znam da je od samog mog pristizanja na "Sagitu" svaku moju priču, ako ne detaljno pretresao, onda makar iskomentarisao i posavetovao me kako da poboljšam svoje pisanje. Nekako sam ga prihvatio za neku vrstu mentora i verujem da sam ga svojom tvrdoglavošću nejednom iznervirao, ali njegov trud se itekako pokazivao u mome pisanju. Čak smo neko vreme na podforumu "Radionice" uveli nešto što smo zvali "jutarnjom kafom", kada bi nas dvojica raspravljali o svemu i svačemu vezanom za pisanje ili fantastiku uopšte. Doduše u poslednje vreme sve ređe komentariše moje priče, ali znam sigurno da ih čita - po reakcijama na one koje se tu i tamo objave. Ne znam šta bih drugo rekao o tom čoveku nego: Dragi Radmilo - hvala ti na svemu!

Eh, sad...

Ne znam ni sam zašto sam sve ovo napisao. Još uvek sam pisac u pokušaju i sve je ovo trebalo da bude uvod u nekoliko fragmenata iz "Naseljavanja Vizantije. Biće da sam u zadnje vreme doživeo mnogo razočarenja, pa sam osetio potrebu da se zahvalim ljudima koji se, od kako ih ja znam, ni najmanje nisu promenili.

Elem, od sutra ovde krećem sa postavljanjem svojih priloga "Naseljavanju Vizantije".

I to bi bilo to.

Nadam se...