DAN POSLE KRAJA Poglavlje V

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

 Idućeg jutra krenusmo duž reke i nedugo potom se uspesmo na autoput koji je još uvek bio u izvanrednom stanju, iako konvoji hrane iz Provincije ka Bellandu već odavno nisu njime prolazili. Verovatno je i Unija imala razloga da ga održava. Auto koji sam vozio bio je zelenkaste boje sa jasno vidljivim oznakama Poljske Uprave. Kultisti su imali dobre kanale snabdevanja. V8 interkuler su donedavno koristili agenti Poljske Uprave za rešavanje najžešćih problema po Provinciji i sa uživanjem sam se prepustio vožnji. Aleksa je bio ćutljiv i sve je izgledalo dobro.

Pa opet, nije predugo trebalo čekati na cirkus. Nije prošlo ni pola sata, a jedno naizgled policijsko vozilo, zatamnjenih stakala, stalo se kretati uporedo sa nama. To mi se nikako nije dopadalo. Policajci, bilo Zakavkažljani, bilo Bellandski, tako se ne ponašaju. Sad je prekasno za nagle poteze, pomislih, i nastavih vožnju kao da se ništa nije desilo. Nije bilo pametno postati upadljiv. Znao sam da su šanse da preživimo mnogo veće ako naši tajanstveni pratioci ne primete da sam nešto posumnjao. Tek što usporih, niotkud se iza mene stvorio ogromni crni džip. Samo što se nije zabio u mene! Ruke mi se zgrčiše na volanu i obli me hladan znoj. Vrag je odneo šalu! Aleksa nešto procedi kroz zube i dohvati pušku sa zadnjeg sedišta.

Presretač koji sam vozio imao je dvesta četrdeset jednu konjsku snagu i jak obrtni momenat. Najjača raspoloživa dizel mašina. Počeh procenjivati situaciju. Ako je ovo kraj nas dizel vozilo sa trolitarskim motorom, nema nikakve šanse u trci. Čak mu ni motor od četir koma dve litre ne bi mnogo povećao izglede. Jedinu je opasnost predstavljala mogućnost da se radi o benzincu od pet hiljada kubika. E, onda smo ga ugasili!

Dao sam gas po pravcu, pa šta bude! Put je bio pust kô Kalahari. Bio sam oprezan, a svaka je sekunda izgledala kao večnost. U jednom trenutku srce mi poče brže igrati, jer u susret nam je dolazilo neko vozilo. No, istog trenutka naš je pratilac upalio signalizaciju i namernik se uklonio s puta. Shvatih da nas ništa sem sopstvene srčanosti neće spasti.

Pritisnuo sam gas do daske i zaigrao na sve ili ništa! Međutim, moje najcrnje slutnje oko uljezovog motora su se obistinile. Benzinac! Nije to bilo vlasništvo nekog ko bi vozio dizel zbog racionalne potrošnje goriva ili da iz njega sutra izvuče najbolju cenu. Jok! Bio je to auto hladnokrvnog ubice! Ne samo što nije dozvolio da se odmaknem, nego me je pretekao i zauzeo poziciju ispred mene. Tu je malo usporio, a džip mi je odmah prišao sa desne strane. Iza mene se pojavilo još jedno vozilo, nešto veliko i crno. Stomak mi se zgrčio od nervoze. Potpuno su nas okružili. Ispred mene policijsko vozilo, sa leve strane ograda, desno džip, a iza ovaj novodošli, svi crni, sa zatamnjenim staklima, možda i blindirani. Put se otegao, krv ledila u žilama. U svakom deliću sekunde sam očekivao rafal. I vidite, ono čemu sam se nedugo pre toga smejao, stade da mi se dešava. Kroz glavu počeše da mi se ređaju slike prošlosti, kao na filmu: Obris zida što nestaje u zaslepljujućoj eksploziji, Milanova krv koja se rasprskava po meni, crna uniforma na ženi azijatskih očiju, major Ostrogonac što se nasuvo brije bajonetom, urlanje ratnih veterana u Hramu svetog Ujedinitelja, Milenino zabrinuto lice, žena koja poput gazele promiče kroz rasprskavajuće udare energije...

A onda stiže mir. Vozio sam ogromnom brzinom priklješten vozilima oko sebe, ali mozak mi je radio trista na sat. Prešli smo već četrdesetak kilometara, ali sve vreme mi je nešto išlo na ruku. Ili je to bilo neko usamljeno vozilo kao očevidac, ili neka kontrola Unije pokraj puta, pa čak i neki autostoper. Da li zbog toga, ili iz nekog samo njima znanog razloga, nisu nas odmah likvidirali.

Brinuo me je deo autoputa kroz šumu. Tamo su jako male šanse da nekog ima na putu. Ako dotle stignemo, gotovo je s nama. Možda je baš to mesto određeno za egzekuciju.

Idućeg trenutka mi se pred očima stvorila izvrnuta cisterna. Ležala je poprečno, pa je prekrivala i jednu i drugu stranu auto puta, sve četir' trake.

Usporio sam postepeno i pored puta ugledah rasute rezervne delove, ali nazreh i jednu rupu u graničniku. Cimnuo sam volanom naglo udesno prema džipu, čime sam zbunio vozača, koji je uz škripu guma skrenuo vozilo. Još uvek smo jurili preko dvesta na sat i policijsko je vozilo daleko odmaklo pre no što je vozač shvatio šta se dešava. Prekasno! Stadoh da se provlačim kroz ogradu, kad me je protresao udarac otpozadi. Vozilo što me je pratilo krenulo je da svojim branikom mlati po zadnjem delu mog auta. Tren potom udarih u ogradu i glava mi tresnu o volan. Sve mi se zamračilo pred očima i sveta nestade.