понедељак, 23. новембар 2015.

KOLEVKINE HRONIKE - SIMONIDA


Darko Savić / Stevan Šarčević

Što su dalje odmicale, strah u Sunčici je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje preko neugodnih bara koje su se u nepreglednom mnoštvu prostirale posvuda oko njih. Planinke nisu volele močvare, to je bilo prirodno okruženje Rusalki i Barskih Demona, a ni s jednom od tih vrsta se nije baš najbolje slagala. Još ju je više plašila mogućnost da se susretnu sa onim lovcima kojima su na jedvite jade umakle. Mudro je prećutala svoje strahove i snažno stisnula devojčinu nadlakticu. Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa su ipak istrajno napredovale i Sunčica je verovala da u dogledno vreme moraju izbiti na čvrsto tle..
Devojka koja ju je sledila zvala se Simonida i sad se već navikla na nju. Sunčica nije imala rezervne preobuke koju bi joj ponudila, pa je cura ostala gola i njeno raskošno telo ju je postiđivalo. Doduše, Simonida je pomalo skrenula pameću, što i nije bilo neobično posle svega što je preživela. Kad joj je posle groznog događaja rekla da se vrati kući, ukopala se poput komke i stala je plakati. Neko vreme ju je ubeđivala, ali bez ikakvog rezultata. Kad ju je najzad, izgubivši strpljenje, ostavila i krenula dalje, cura je počela da je sledi.U početku se brecala na nju, posle je neprestano galamila pokušavajuči da je otera, pa ju je čak i gađala kamenjem, ali ništa nije pomagalo. Zastajala bi, pa bi opet kretala za njom. Posle izvesnog vremena, približila se sasvim i hodale su uporedo, što je Sunčicu izbezumljavalo. U jednom trenu je čak i odlomila vrbov prut i stala uljeza njime tući, ali sirotica se samo skupila i trpela je udarce bez ikakve reakcije. Posle toga se sažalila na neželjenog saputnika, pa su put nastavile zajedno. Nije mogla ostaviti tek tako bezumnu i golu devojku sred močvare. Isplanirala je da je odvede do carskog druma i ostavi u prvom naseljenom mestu. Valjda će se među ljudima nekako snaći.
Tokom puta je saznala da se zove Simonida, ali na sva pitanja o njenom prethodnom životu devojka bi samo stala da šmrca i cmizdri, pa je Sunčici uskoro dosadilo da je ispituje. Tokom puta je često pomišljala na Andreasa. Znala je da se njen povremeni ljubavnik nikako ne može ubrojati u svilene momke, ali koliko god razmišljala, njegov trag je upućivao na to da je povezan sa ljudima koji su počinili onaj užas. Koliko god bila slaba na njegove dodire, pomisao na to je bila prilično ljigava.
Nevolje sa Simonidom su počele već pri prvom noćenju. Zavukle su se među korenje velike vrbe i Sunčica je ubrzo zaspala. Probudio ju je neobičan osećaj i tek kad je došla sebi, shvatila je da joj družbenica sisa prst. Otrgla se i okrenula na drugu stranu, ali Simonida je bila uporna. Jednostavno ju je obišla i ponovo stavila Sunčicin prst među svoje usne. Odgurnula ju je, ali nije pomagalo. Ošamarila ju je, ali ona se vratila. Tukla ju je otkinutim korenom, ali ona je i posle svega dohvatala njen prst čim bi zadremala. Najzad joj je dozlogrdilo i pustila ju je da sisa koliko god to želi.Tako su zaspale, a sledećeg jutra se ništa nije promenilo. Sunčica je uporno hodala ka istoku, a Simonida ju je pratila u stopu. Glad su smirivale korenjem koje je Sunčica usput nalazila, ali stomaci su im uprkos tome sve vreme krčali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se stade proređivati i Sunčici laknu jer je bilo izvesno da izlaze iz močvare. Teren je postajao sve suvlji i kad stigoše do jednog potoka, Sunčica osmotri svoju saputnicu, pa joj pokaza vodu.
- Okupaj se Simonida, prljava si.- reče, ali cura je samo zurila u nju. Nekoliko puta je to ponovila, a onda pruži ruku ka njoj i povede je ka potoku. Kad je shvatila da hoće da je gurne u vodu, Simonida se stade otimati, ali joj Sunčica zavrnu ruku i natera je u vodu.
- Operi se! Neću da te vodim tako blatnjavu!- naredi joj bez ikakvog rezultata. Stajala je u vodi, ne pomerajući se. Najzad Sunčica izu čizme i spusti se u potok iza Simonide. Najpre ju je samo prskala vodom, a onda stade da je pere. U početku je to bio rutinski postupak, no u jednom trenutku Sunčica poče da se oseća neobično. Simonidina preplanula koža je bila glatka i mekana na dodir. Usporila je pokrete i drugačijim očima osmotrila svoju pratilju. Drhturila joj je pod rukama i to je postajalo sve intrigantnije. Prevukla joj je šaku preko dojke i Simonida se najednom umiri. Prešla je istim putem ponovo i primetila da se Simonidi bradavice ukrućuju. Zaustavi šaku i uze jednu od njih u prste. Nalazila joj se iza leđa i preko ramena je posmatrala svoje prste kako se igraju nabreklom bradavicom. Drugom rukom ju je gladila po stomaku, spuštajući se sve niže. Simonida je bila mirna poput domaće životinje, tek je lagani trzaj tela propratio trenutak kada joj se Sunčicin prst zavukao među usmine. Pronašla je središte njene intime i mazila ju je uživajući u njenom laganom uvijanju. Nije ni sama znala kako su se pomerile i našle licem u lice. Prsti su joj i dalje držali devojčinu bradavicu, a drugom rukom ju je mazila tamo gde je najosetljivija, kad su im se usne spojile. Takav poljubac još nikada nije iskusila. Nežno, nežnije od dodira leptirovog krila. Nijednog trena nije osetila da čini nešto pogrešno, sve je to bilo poput neke nesvestice u kojoj je sve moguće. Onda Simonidino telo stade da se trza i kroz poljubac oseti njeno jecanje. Najednom joj postade nelagodno, pa ispusti devojku i iskorači iz potoka. Dok je navlačila čizme posmatrala je kako ju je Simonida najzad poslušala. Pljuskala se vodom i uporno se trljala sve dok svaki trag nečistoće nije nestao. Sunčica se zablenula u nju i bilo je neminovno da im se pogledi sretnu. Shvativši da je posmatra, Simonida se toplo nasmešila i time zbunila Sunčicu. Vođenje ljubavi među ženama Sunčica je oduvek povezivala sa Rusalkama. Nijedna druga vrsta tome nije bila sklona, pa opet, nikako nije mogla da se otme želji da dodiruje Simonidino podatno telo. Šta se to desilo? Suprotstavljeni osećaji su je razdirali kad je njena družbenica najzad izašla iz potoka i opružila se kraj nje.
- Tamo je bio moj otac.- reče Simonida najednom. Sunčica podiže na nju začuđeni pogled.
- Tamo? Gde tamo?- upita iznenađena naglom promenom kod te devojke. Najednom je delovala potpuno razumno.
- Tamo među goniocima, ali to je neobična priča. Bojim se da mi nećeš poverovati.
- Pričaj.- reče Sunčica jednostavno i položi ruku na njenu baršunastu kožu.
- U selo su pre dva dana došli Carevi poreznici.- razveza se najednom Simonidi jezik - Suša nas je upropastila, bili smo gladni. Nismo imali šta da im damo. Obesili su čika Janiku za noge i tukli ga, tukli... - Glas joj je zadrhtao i suze su joj potekle niz lice - Seljani su pobesneli i napali Careve ljude. Bili su loše opremljeni i mnogi su izginuli pre no što su pobili sve poreznike. Ulica je bila pretrpana mrtvim ljudima. A onda, dok su skidali čika Janiku... - glas joj se slomi i nastade tajac. Neko vreme obe žene su ćutale, a Sunčicina ruka je lagano klizila preko družbenicinog boka. Posle nekog vremena Simonida uzdahnu, pa nastavi - Najednom se podiže vetar i kroz njega stigoše nekakve senke što su se spuštale na mrtve. A onda... Onda... Mrtvi stadoše da ustaju.- Simonida umuknu i pribi se uz Sunčicu. Ona je zagrli najnežnije što je umela i dve žene su potom dugo vremena ležale zagrljene. Sačekavši da se devojka smiri Sunčica se podiže i pruži joj ruku. Nastaviše ka šumi koja je počinjala nedaleko od potoka. Uskoro zađoše među stabla i Sunčici se vrati samopouzdanje. Šuma ju je smirivala, nju je poznavala. Predveče je ulovila dva skočimiša i po prvi put njih dve podeliše normalnu večeru. Simonida je postala razgovorljiva i Sunčica je najzad uspela da rekonstruiše događaje koji su doveli do njihovog susreta. Ono što je ustalo iz mrtvih pobilo je sve odrasle muškarce u Simonidinom selu, a žene i decu su odveli u nekakav zamak i oduzevši im i poslednju krpicu strpali su sužnje u podrumske ćelije, odakle su pojedince povremeno odvodili da ih nikad više ne vide.
- Ali najstrašnije je bilo što su sve vreme ćutali. Nijednom, ali baš nijednom nisam ni glasa čula od njih. Ni kad su nas terali poput životinja, ni kad su izvodili moje komšije. Sve vreme su bili nemi i nasmejani.
Te noći su se volele, a sledećeg jutra izašle iz šume i nedugo potom ugledale severni drum. Iduće noći Sunčica se uvukla u jednu seosku kuću i opelješila je. To je bio njen način. Simonida je dobila jednostavnu haljinu, a ona punu vreću hleba, slanine i sira. Možda u šumi nije bilo nikoga ko bi video nešto neobično u dve usamljene žene koje tabanaju kroz opasne predele, jedna u ratnoj opremi, a druga potpuno gola, ali bi u naseljima takva družina više no izvesno privlačila začuđene poglede. Nažalost, za Simonidu nije našla nikakvu obuću, ali makar više nije bila naga.
Tako su se njih dve našle u kraljevstvu Kroja. Susretale su se sa ljudima koji su se bavili svakodnevnim poslovima, ali to nimalo nije potresalo Sunčicu. Redovno je provaljivala u njihove domove, pa im hrane nije nedostajalo, a našlo se i nešto bakrenjaka po njenim džepovima. Nažalost, za Simonidu nikako nije nalazila odgovarajuću obuću. Kao da su ovde živeli samo nogati ljudi čije bi cipele slobodno mogle koristiti kao čunove. Kameni drum je pogubno delovao i Simonidina stopala postadoše izranjavljena od dugog putovanja, što je ozbiljno brinulo Sunčicu, iako se ona nije žalila. Kad je ispred jednog svratišta ugledala privezanog vranca nije se mnogo dvoumila, već se smesta odlučila za vrlo riskantan potez. Nije videla u blizini niti štale, niti druge konje, pa je pretpostavila da neće biti načina da ih gone. Konji su skupa stvar, a svratište je bilo više krčma za sirotinju iz okoline, nego mesto gde bi se okupljali plemeniti vitezovi. Jednostavno su prišle, odrešile uzde i odjahale.
Posle toga su brzo napredovale. Čiji god da je konj bio, vlasnik se nikada nije pojavio, iako je sadržaj bisaga ozbiljno zabrinuo Sunčicu. Upućivao je na dželata, jer je bio prepun nekakvih čudnih noževa i kuka, više no očito namenjenih mučenju. Sve je to zakopala kraj puta izuzev jedne jedine stvari smeštene u predivnu metalnu kutijicu. Nije znala o čemu se radi, ali delovalo je skupoceno. Kao neka plavkasta lopta od živog stakla jajastog oblika.
Sedam dana su uporno jahale ka severu, noćile u gajevima pokraj puta i nastavljale. Na Andreasa je Sunčica sve ređe pomišljala, a i tada bi njene misli više bile zaokupljene čuđenjem tome s kakvim se ljudima uhvatio, nego odraz čežnje. Simonidina uzavrela strast joj je bila sasvim dovoljna.
Ponekad bi vadila onu staklenu loptu pronađenu u bisagama ukradenog konja i činilo joj se da to nije samo dragulj. Čudno je delovao na nju. Kao da joj se mutilo u glavi. Čak je imala i priviđenja. Povremeno bi izgledalo kao da joj se taj kristal pomera na dlanu. Kako Simonida ništa nije primećivala, pripisivala bi to svojoj uobrazilji i sumraku, pa bi vraćala dragulj u kutijicu.
Još tri dana prepuna ljubavi im je trebalo do Krakovišta.Grad se širio daleko izvan zidina i posle putovanja kroz divljinu činilo im se da je vreva nesnosna. Kad su prošle gradske vratnice postalo je još gore. Narod se rojio i gurao u nepreglednom mnoštvu, što je bilo sasvim uobičajeno za trgovački centar poput Krakovišta. Pokušavajući da se sklone iz gužve, stadoše se zavlačiti po zabačenim uličicama i najzad se zaustaviše pred jednom malenom krčmom. Konja su smestile u štalu, što im je odnelo polovinu bakrenjaka. Ispraćene zadivljenim pogledom štalskog momka uđoše u krčmu, gde su privukle nepodeljenu pažnju ološa što se napijao za grubim stolovima. Pa opet, verižnjača i sablja na Sunčici su ih zadžali na odstojanju.
Za sobu nisu imale ni izdaleka dovoljno, te Sunčica potroši i poslednji bakrenjak na vino i pasulj. Dok su čekale jelo osmotri prostoriju. Prvobitnu zamisao da odžepari nekog od prisutnih napustila je ugledavši grupu vitezova sa Krojevim oznakama. Nije želela da iskusi njihove ćelije namenjene lopovima. Uzdahnu i stade razmišljati kako je stiglo vreme da proda nešto od svog nakita. Dijadema, prstenje i ogrlica su se mogle dobro unovčiti, mada bi dobila možda tek stoti deo njihove prave vrednosti. Osim vojnika ljudi u krčmi se ni po čemu nisu međusobno razlikovali, pa opet, dvojica ljudi su joj privukli pažnju. Obojiica su bili odeveni u jednostavnu odeću gradskog kroja, ali u stavu onog starijeg je bilo nečeg plemenitog. Sedeo je uspravno i uzdignute glave, a ruke položene na sto bile su negovane. Izduženo lice pravilnih crta razlikovalo se od pacovskih njuški pijanaca u krčmi kao da se radi o udavu što se smestio posred gomile žaba. Mladić pokraj njega je delovao tupavo. Pegav, prevelikih klempavih ušiju, krakat i vlažnih očiju, bio je veoma mlad i zurio je sve vreme u Simonidu razjapljenih čeljusti. Stariji mu se povremeno obraćao, a mali bi odvraćao ne skrećući pogled sa Sunčicine ljubavnice. Neko vreme je proučavala neobični tandem ispijajući vino, da bi se najzad posvetila obroku kad im ga je lepuškasta sluškinja najzad donela.
Ako je ona i izgubila interesovanje za neobični par, oni nisu za njih dve. Tek što završiše večeru, sluškinja im donese još jednu flašu vina s napomenom da ih časte upravo ta dva gospodina. Pogleda u njihovom pravcu i stari podiže čašu nazdravivši im. Simonida mu otpozdravi, a čiča ustade i zakorači prema njima. Istog trena Sunčica je znala da matori niti je trgovac, niti zanatlija. Bio je to korak ratnika. Isluženog, najverovatnije.
- Smem li se nakratko pridružiti damama?- obrati se Simonidi i Sunčica postade obazriva. Nazvati damom bosonogu curu u seljačkoj haljini i to posred vrlo sumnjivog lokala je bilo daleko od razuma. Tek što je zaustila da opsuje nametnika, Simonida se nasmeši i reče:
- Ali naravno! Ionako nikog ovde ne poznajemo. - Sunčica prokle u sebi, a čiča spusti guzicu u stolicu pokraj nje i smesta ih zasu gomilom formalnosti. Te se raspitivao odakle su stigle, te se hvalisao kako je on je Lakan Isaros, pa ako nisu čule za njega ima veliku kuću na samoj glavnoj ulici. Simonida se sve vreme priglupo smeškala i odgovarala na pitanja, doduše neiskreno. Najzad se stari uozbiljio i okrenuo Sunčici.
- Vidi, drugačija si i želim s tobom da razgovaram.- bilo je neke odlučnosti u njegovom glasu i Sunčica klimnu glavom, pa je nastavio:- Pogledaj ono dete za stolom, - pokaza na mladića s kojim je delio sto, - To mi je unuk. Reci, koja bi ga žena odabrala za partnera? - Sunčica odmeri malog. Zaista nije bilo nikakve privlačnosti u njemu.
- Naći će se valjda neka koja će se u njega zaljubiti.- slaga bez razmišljanja, što natera čiču da se setno nasmeje.
- Lepo od tebe što to kažeš, ali nisam slep. Niti je odvažan, niti lep. Pa opet, unuk mi je i hoću da ga načinim muškarcem. - čiča posegnu u džep i spusti tri zlatnika na sto.- Otkad ste ušle, ništa drugo ne radi nego bleji u tvoju prijateljicu. Mislim da se zaljubio.- Sunčica se trže i spusti ruku na balčak, ali to nije pokolebalo čiču.- Slušaj, nenaoružan sam i ništa neću siliti. Osećam se obaveznim i znam da rizikujem glavu. Predugo sam bio na jugu da ne bih znao kakav je podvig oteti ratnu opremu Samovili. Vidim ko si i duboko te poštujem, ali nemam drugog izlaza. Mali za drugu neće ni da čuje. Molim te, razmisli dobro. Ovo je dovoljno zlata - pri tom izvadi još tri zlatnika i pridruži ih onima na stolu,- da lagodno živite mesec dana. Sve što želim je da tvoja prijateljica načini malog muškarcem. Sunčici je psovka bila navrh jezika, ali ju je Simonida, najednom potpuno pribrana, dohvatila i pomerila joj je ruku prema zlatnicima.sve dok ih Sunčicina šaka nije potpuno prekrila.
- Dovoljno si uradila za mene. Sad je moj red.- reče i pre no što je Sunčica uspela da reaguje ustade i krenu prema momčiću. Sunčica je posmatrala njihanje njenih bokova dok je odmicala pomešanih osećaja, ne znajući da li je mrzi ili voli zbog ovoga što čini. Kad je nasmešena Simonida sela kraj klinca, ovom se lice ozarilo. Razmenili su par reči, pa ustadoše i drvenim stepeništem se uspeše na sprat. Sve to vreme za stolom je vladao muk. Ni starac ni Sunčica se nisu oglašavali sve dok im se dvoje mladih nije izgubilo iz vidokruga.
- Slušaj, nemam nečasne namere. Ako mala želi da se uda, dajem ti svoju reč da će je moj unuk oženiti., a reč Lakana Isarosa ima težinu u Krakovištu. Soba vam je plaćena nedelju dana unapred, krčmar će ti dati ključ. Pozdravljam te i dobrodošla si u svako doba u moj dom.- rekavši to, starac ustade, pa se nakloni. Potom laganim korakom krenu ka vratima i napusti krčmu. Sunčica je dugo sedela sama za stolom i popila je svo vino. Na kraju je bila već prilično nacvrckana, pa uze ključ od krčmara i pope se do svoje sobe. Zaspala je čim joj je glava dodirnula jastuk.
Simonida se pojavila negde pred zoru. Ušla je tiho i sklupčala se kraj Sunčice.



Нема коментара: