KOLEVKINE HRONIKE - VANUK

Darko Savić / Stevan Šarčević

Urlik se razleže kroz dolinu, ovog puta bliže. Pun plavičasti mesec obasjavao je padinu prekrivenu drevnim ruševinama i ako bi neko dugo škiljio u te ruine senke bi oživele i počele bi se kretati prema posmatraču. Karavan, već natovaren sirovim čelikom, bio je smešten u graničnom pojasu mrtvog grada na maloj zaravni posred padine. Ljudi su navukli verižnjače, stavili šlemove i pribili se leđima uz kamen. Bili su sablasno tihi. Čekali su.

Teodor odmahnu glavom, opusti mišiće i ispusti dah koji je nesvesno zadržavao, tiho, da ostali ne čuju. Ne bi valjalo da pomisle da se plaši. Zajedno su u ovome i on neće biti prvi koji će popustiti. Jezivi krik odjeknu, tako blizu da pomisli kako je zver pored njega. Prođoše ga trnci ali ipak ostade miran. Zube je stegao toliko da je mislio kako će popucati. Video je kako se svi trzaju i u rukama drže isukane mačeve, ali niko nije ustao iz svog zaklona. Nije čak ni disao, trudeći se da ga ono što se šunja kroz tamu ne opazi. Ako je to Vanuk, mačevi im neće puno pomoći. Čuo je priče i znao je u šta se upušta kad je pristao da iskopava sirovine za Careve kovačnice. Kako bi drugačije dezerter stekao pravo da bezbedno jaše kolonijom? Samo jedan tovar čelika i biće amnestirani, reče debeljko sa carskim pečatom. Samo jedan tovar i bićemo slobodni, obećavala su kitnjasta slova na pergamentu. Samo jedan tovar i bićemo mrtvi, pomisli Teodor stežući balčak.

Lako je bilo smejati se pričama o čudovištima što se kriju po lagumima mrtvih gradova u zagrejanoj krčmi sa kriglom pred sobom. Sad, osluškujući urlike kroz tamu, samo je još mogao moliti bogove da to nije drevni užas, a znao je da jeste. Svi su znali. Nanjušio ih je još u sumrak i uporno pratio njihov trag. Na toj pustoj zemlji bili su lak plen. Dolazio je po njih.

Pogledao je malo ulevo ispred sebe. Golobradi Ilon je stezao koplje u rukama i gledao u njega. Tako je želeo da stigne u Koloniju, zato se i pridružio četi. Sanjao je o Velikom Carstvu. Možda mu ipak nije bilo suđeno, prolete Teodoru kroz glavu. Pa opet, njemu je bilo svejedno. Konačno će dobiti mir koji je tražio. Nema za čim da žali, sve što je voleo odavno je nestalo. Bilo je nečeg privlačnog u smrti.

Niko nije čuo, ali su postali svesni da je tu. Diže štit do očiju i preko njega pogleda oko sebe. Idućeg trenutka led mu jurnu niz kičmu. Vanuk je bio u sredini logora i kidao je Dugog i Soara! Delovalo je kao san. Sve se odvijalo u sablasnoj tišini. Nisu ni bili svesni kada su poginuli. Teodor bez razmišljanja isuka široki, nazubljeni mač i štitom napred napade. Kada ga ugleda, zver se ogromnim skokom baci prema njemu. U punom trku se sagao, tako da kandže zakačiše po izdignutom štitu i preleteše iznad njega. To je bilo dovoljno da ga obori, ali on se smesta uspravio i okrenuo da utvrdi protivnikovu poziciju. Poletelo je desetak kopalja, ali ih stvor prelete još jednim skokom i pade na najbliže ljude. Bilo je strašno videti kako ih čereči. Neko viknu ,,linija!“ i za trenutak se obrazova zid od kopalja. Vanuk se baci pravo na njega. U štit udari nečija otrgnuta ruka.

Iz zveri je virilo nekoliko slomljenih drški od kopalja, ali to ga nije usporilo. Čovek ispred Teodora pogibe vrišteći i on ugleda tu ljigavu izduženu glavu prepunu dugačkih oštrih zuba. Zavitla postranice prema njoj teški čelični štit, ali se zver sagnu neverovatnom brzinom i štit prelete iznad nje. Idućeg trena čudovište skoči prema njemu, na šta on zavitla mač bacajući se u stranu i grabeći odbačeno koplje. Okrenu se taman na vreme da ga zabije u Vanuka koji je ponovo skakao na njega sa dva čoveka u kandžama. Vrh se zabi odmah ispod vrata. U silini naleta pade ponovo na zemlju, a čudovište se stvori iznad njega. Razjapljene čeljusti krenuše prema licu i već je osetio smrdljivi dah koji nikada neće zaboraviti, kada krajičkom oka vide nešto kako pada zveri na vrat, prolazi kroz njega i pada na njega. Čuo je jezivu riku i po licu osetio nešto vrelo što bi mogla biti krv, a onda mu um prekri mračni veo.