ULOGA ČANTAVIRA U SVETSKOJ REVOLUCIJI

   Još je Tito bio živ, a Jugoslavija nije bila razjebana kad su se žitelji Čantavira po prvi put susreli sa ozbiljnom glavolomkom. Naime, kroz Čantavir je prolazio E-5, magistrala kontinentalnog značaja, pa su siroti pilići, guske i mačori ginuli u mnoštvima pri susretima sa pozaspalim vozačima holandskih šlepera i turskih cisterni, a bogami i biciklisti su na jedvite jade žive glave iznosili.

   Dok se Juga raspadala, čantavirci su se najzad, posle silnih zaludnih kukumavčenja po državnim i pokrajinskim budžetima, odlučili da nadvožnjak nad kobnom magistralom izgrade uz pomoć samodoprinosa. Iako je pola sela pokupila namrgođena vojna policija, pa su se uglavnom potucali po Slavoniji, ideja nije napuštana i malo pomalo pare su se skupljale po cenu odricanja, žestokih porodičnih svađa i obazrivih psovanja države i seoskog odbora za samodoprinos.

   Kad su se najzad pojavili bageri i skele, praćeni gomilom radnika pod šlemovima, radosti meštana nije bilo kraja. Godinama su se oni tako pojavljivali, pa nestajali, ali novaca nikad dovoljno. Malo, malo, pa bi se proglašavao nedostatak sredstava i meštani bi izglasavali novi samodoprinos. Gomile što cevče pivo pred dućanom su postajale sve brojnije, jer je malo ko mogao podneti zvocanje kućne policije zbog ogromnih besmislenih troškova iz ionako opustošenih kućnih fondova.

   A onda se najzad desilo čudo i nad čantavirskom deonicom transevropskog koridora poput duge se uzdigao bezbedan prelaz preko opasnog koridora. Muževi su se vratili kućama i stali su pametovati suprugama o njihovoj neprilagodljivosti novim okolnostima, neprestano kroz prozore upirući prstom ka monumentalnoj konstrukciji iznad sela. Kokoške, biciklisti, mačići i babe pri povratku s pijace počeše oprezno da izučavaju to čudo savremene tehnologije najzad nemajući razloga da drhte pri pomisli na podivljale šoferčine i njihove monstrume.

      Ako me računica ne vara, to čudo je trajalo tri dana.

   Jer, jedne noći, prepune sirena i porodičnih rasprava, neki pripiti seronja iz natovskog superbombardera istresao je gomilu eksploziva na Čantavir. Idućeg jutra čantavirci su u čudu treptali tražeći pogledom monumentalni betonski luk što im se koliko juče nadvijao nad selom.

      Uzalud.

   Nekoliko dana posle toga, traktori i meštani ništa drugo nisu radili no raščišćavali grdne komadine betona rasutog po magistrali. Ne bi bilo zgodno da ih kazne zbog ometanja saobraćaja.

   Kad je posao najzad dovršen, kučići, koke i ćurke se vratiše staroj maršruti, a meštani pivu i rakiji pred prodavnicom, ne mogavši da istrpe kokodakanje raspomamljenih supruga zbog zalud sjebanih para.

   Treba li reći da su pilići, guske i mačori nastavili da ginu u mnoštvima pri susretima sa pozaspalim vozačima holandskih šlepera i turskih cisterni?