SA ONE STRANE REKE, GRADOVI

Duginim bojama čudesno prošarani oblutak skliznu mu na dlan. Jecina haljina je pocepana i zna da će je matori odrati od batina kad stignu kući. Pa ipak, ono što će se desiti sad je nevažno. To je cena vratolomnog spuštanja niz strminu koju će Jeca platiti. Žrva podneta blagu koje mu je poklonjeno. Sestra ga posmatra krupnim vragolastim očima, smeši se, pa zatim, pokazujući razdeljak među zubima, progovara:

- Ovo ti je da me pamtiš! - glas joj najednom ne zvuči veselo. Zbunjuje ga promena u tonu.

- Zašto da te pamtim? Bićemo zauvek zajedno! - iza Jece vidi vodeno prostranstvo, ogledalo što zarobljava obrise četinara sa obale. Sa suprotne strane jezera vodu natkriljuju plavičasti obrisi planina. Najednom, Jeca ustaje, zbacuje haljinicu i kreće ka obali. Posmatra joj predugačke noge gde grabe ka vrhu stene što se nadnosi nad mirnu vodu i pre no što mu riskantni skok ukloni sestru iz vidokruga jasno joj vidi mršava leđa. Tetovaža ispod plećke najednom oživljava. Pre no što čuje pljesak tela o vodu, tetovirana vučica se pretvara u zver zakrvavljenih očiju koja ga grabi za grkljan...

- O, sranja. - mrmlja Branimir, sluđeno buljeći u prelomljeno stablo jasike. Protresa glavom, pa napipava pljosku u unutrašnjem džepu. San. Stara, dobra proganjajuća noćna mora. Žestica pomaže. Stvarnost stiže, gora od prokletog sna. Podiže ruku i opipava oblutak na lančiću oko vrata. Pokušava da razloži situaciju.

Oko njega je još uvek mračno, zora tek treba da svane. Čelični lanac nije popustio, polomila je drvo. Ustaje. Nema druge nego krenuti za njom. Spušta infracrveni vizir, potom boje i oblici nestaju. Krajolik se pretvara u oštre konture, a izlomljene grančice pokazuju pravac devojčinog prolaska.

Nepažljiva je i to može imati dva objašnjenja; ili se uspaničila, ili zna kuda ide. Ovo drugo nikako ne bi valjalo. Lovci baš i nisu omiljeni u Provinciji. Istina, poteru nije čuo još od sinoć. Odustali su ili izgubili trag. Svejedno. Bila je ovdašnja i ubrzo joj je mogla stići pomoć.

Noć je vreme lovca. Provincijalci nemaju tehnologiju kojom bi razbili tminu i otkrili noćna kretanja. Dan za skrivanje - noć za lov.

Uvežbanim trkom probija se kroz gusto rastinje. Nedugo potom u vidokrugu mu se pojavljuje obris što odmiče ka jugoistoku. Zna šta traži - Provincijsku predstražu! Naglo menja pravac i trnje mu struže po čizmama. Iz predostrožnosti joj je izuo obuću i ovuda nije mogla. Prestaje da obraća pažnju na kretanje žrtve i ne usporavajući, nastavlja trk ka ogromnom hrastu uzetom za orijentir.

Seče joj put i devojka mu bukvalno uleće u naručje. Udarac pesnicom odbacuje je par metara unatrag, a da nije ni shvatila odakle je stigao. Priskače i hvata je za kosu, pa je prebacuje preko izvaljenog debla. U šoku je i gotovo se i ne opire, što mu olakšava otkopčavanje opasača. Prvi udarac po stražnjici ju je povratio i pokušava da se otrgne. Sasvim očekivano. Slobodnom rukom Branimir joj pritiska leđa i blokira otpor. Opasač nastavlja da joj praši guzicu. Neko vreme devojka vrišti i otima se. Potom se smiruje. Prasak udaraca ispraća tek tihim jecajima.

Prestaje da je bije tek pošto se sasvim umirila. Valjda je shvatila da neće trpeti neposlušnost. Opasuje se i zakačinje lanac. Nema spavanja do reke!

Kad budu na brodu Istočnjaci će preuzeti brigu o njoj. Trza je za kosu i ona diže uplakano lice.

- Uradiš li to još jednom, neću više biti ovako fin. Jasno? - glas mu je više režanje nego govor.

- Zašto to radiš? Ti nisi njihov! - radoznalo stvorenje. Ni ovako prebijena ne ume da ćuti.

- Umukni glupačo i kreći! - Trza lanac i devojka polazi. Propušta je pred sebe kako bi je imao na oku. Nepopravljiva je. Smišlja novi trik; usporava hod. Verovatno se nada nekoj od čestih graničarskih patrola. Dosta je bilo opiranja! Otkida podeblji prut i ohrabruje je da ubrza korak.

- Ne mogu brže, proklet bio. Stopala su mi u ranama! - odvraća ona tvrdoglavo, gotovo ljutito.

- Lajava kučka. - proleće Branimiru kroz glavu. Umesto odgovora udeljuje joj par udaraca, pa cura konačno ubrzava korak i prestaje da priča. Najzad može da čuje sopstvene misli. Reka je sve bliže, a opasnost od potere sve je manja. Leto je u zenitu i hodaju kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopiru gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala bacaju duboku senku, štiteći ih od sunca. Dan je uveliko osvanuo. Ipak Branimir ne diže vizir. Ne želi da mu lovina vidi lice. Ništa više od toga ne želi ni da on njoj razazna lice. Bolje je ovako. Neće mu dolaziti u snove pošto je bude isporučio. Zna kakvoj je sudbini vodi, ali nije ga briga. Uglavnom.

Prošlost povremeno ipak pronalazi načina da mu se vrati. Da ga muči. Ponekad kroz snove, češće kao misao ili slika. Uzalud se trudi da odagna uspomene. Stižu ga na najneočekivanijim mestima, u najčudnijim trenucima. Baš kao sada. Pred očima mu poigravaju slike detinjstva. Živopisne. Nekontrolisane. Otrcana koliba, majčin plač. Pucanje žuljeva dok rmbači na porodičnom imanju. Skičanje svinčeta kroz novembarski mraz. Hleb iz furune i tek pomuzeno mleko. Strah i osluškivanje u tami. Oružje kraj očeve ruke. Ponekad bi se setio čak i lica prekonoć iščezlih komšija.

Dobro se sećao godine gladi. One kada je prelomio i shvatio da postoje dva načina da se pobegne od siromaštva. Svega dva puta da se dođe do Gradova. Manje omiljeni je stići tamo kao hrana. Srećom, moglo je i drugačije. Prijaviti se kao plaćenik. Jednostavno je izašao iz kolibe i krenuo ka reci. Hodao je sve dok se nije obreo pred prijemnim punktom. U to vreme ih je zvao Krvopijama, imenom pod kojim su ih poznavali Provincijalci. Sada zna gde bi završio da nije prošao testove, ali to mu više nije važno. Sad je na korak do cilja. Istina, nije baš uvek razumevao zapovesti Istočnjaka. Ponekad nije ni želeo da ih razume. Šta će im device? Kakva je razlika? Branimir ne razume smisao zadatka, ali zna da mora da ih pronađe i dovede - petnaest devica!

Dobra stvar je što su Provincijalci šljam. Ponekad navuče prnje i prošeta do njihovih ubogih nastambi. Lako pronalazi podlace kojima treba ponuditi blještave sitnice. Poznaje svoj narod. Očevi čuvaju svoje ćerke za udaju, a potkazivači znaju gde ih skrivaju. Svesni su predobro, ti pajaci krmeljavih njuški, čemu služe pitanja - samo ne mare. Ne sekiraju se zbog devica. Imaju ih mnogo. Ono što nemaju su parčići tehnologije kojima Branimir kupuje informacije. Stvarčice vrednije od zlata.

Stvorenje na lancu je sada poslušno i ne ometa mu misli. Vizir čini da je vidi samo kao crno crvene nijanse isijavanja topline, ali istovremeno ga sprečava i da vidi boje okoline. Ipak, mirisi i zvuci govore. Trava je zelena i mirisna, a tratinčice umiru pod stopalima. Aroma borove smole golica nozdrve, a zujanje insekata ga smiruje. Vetrić donosi svežinu sa planina. Za trenutak izgleda kao da se ništa nije promenilo. Kao da je još uvek dete u potrazi za avanturama. Uspeva da se opusti. Ponekad izgleda da je sve isto kao nekada.

Osim što je on promenio saborce i više nije dete.

Govorilo se da je ishrana Istočnjaka posledica davne boleštine koja je harala u drevnim vremenima. Još u vreme raspada. Bilo kako bilo na samom su vrhu lanca ishrane. Ne mogu da svare ništa osim sveže krvi, uglavnom ljudske krvi.

Oseća promenu. Vazduh postaje svežiji i nozdrve nadražuje miris vode. Sve se češće iz trave oko njih probija trska. Hrastovi i jasenje sve više ustupaju mesto gorostasnim vrbama i tananim brezama.

Granica!

Refleksno podiže ruku i opipava oblutak oko vrata, baš kao i svaki put kada prelazi liniju razdvajanja. Stara navika dodira sa jedinom svetlošću koju je ikada upoznao.

- Ovo je da me pamtiš! - odzvanja u njemu i svaki put oseti prazninu. Svaki put kad prelazi granicu. Skriveni odašiljači uskoro će izgubiti snagu i naći će se na teritoriji Istočnjaka. Granica je zapravo linija odbrane. Provincijalci koriste urođenu slabost istočnjaka da ih zadrže daleko od sebe. Još jedna genetska modifikacija gradlija. Postavljena u vreme Jovana Osnivača, mreža i dalje funkcioniše. Niko ne zna gde se odašiljači nalaze. Nepoznato je šta im daje energiju. Tehnologija koja ih je stvorila zaboravljena je. Linija je razlog koji Lovce čini toliko cenjenima. Patetični niskofrekventni talasi ih ne zaustavljaju.

Temperatura okoline naglo se menja. Iz lokvi oko njega uzdižu se isparenja i sve bledi i nestaje u neravnomernoj izmaglici. Beskrajni paravani mrtve trske neprestano šušte. Najzad iz magle izranjaju katarke broda i to je savršeno sinhronizovano sa paljenjem tačaka na Branimirovim grudima. Implanti smesta reaguju i laserski nišani plaćenika se povlače. Devojka shvata da je cilj blizu i vrpolji se. Oštar udarac pruta je smiruje, pa nastavlja pognute glave. Stražari se pojavljuju, naizgled niotkud. Tamna borbena sprema, kacige spuštenih vizira, matirane površine oružja. Delovali bi poput duhova kad ih ne bi poznavao i da mu užas koji ih je takvima načinio nije bio jezivo blizak. Instruktori što ne štede kamdžiju. Regruti koji umiru na poligonima ili nestaju u noći. Poniženje, strah, umor i poslednja faza obuke. Golišava deca koja vrišteći beže. Noževi, krv...

Branimir užasnuto protresa glavom trudeći se da odagna uspomene. Nedostaju još svega tri device. Poslednji lov, lov koji doživljavaju samo najbolji. Oni spremni da rizikuju. Oni koji su dobili priliku da postanu punopravni Građani. Oni kao Branimir. Nastavlja kroz rojeve uznemirenih insekata i moćna voda se pojavljuje pred njime. Tu je i brod. Graničarski. Ne besni gliser, već jedrenjak. Tehnološki embargo. Varvari se ne smeju dokopati tehnologije pod kontrolom Istočnjaka.

Stražari ih propuštaju i paluba krcka pod čizmama. Goluždravci što ribaju palubu kupuju vreme. Kad jednom prestanu, biće posluženi za obed. Branimir prekoračuje jednog od njih. Oseća zastajanje žrtve. Ne interesuje ga da li se saplela o hranu ili je šokirana prizorom. Trza lanac. Vrata škripe i ulaze u potpalublje. Običaji nalažu da Branimir podigne vizir. Namerno ne gleda u žrtvu, ne želi da je sanja. Dočekuje ih kao britva oštar pogled sitnih pronicljivih očiju i visoko uzdignute obrve. Pritvorni osmeh titra na bledunjavom licu, a dve duboko urezane bore oko tankih i surovih usnica se sasvim prirodno povezuju preko podvaljka i čine jednu crtu koja se proteže oko srcasto oblikovanog lica. Istaknute jagodice. Lice uokviruje negovana i kratko podšišana kosa, bogato prošarana sedim vlasima. Krvopija je okružena plaćenicima koji je oslovljavaju sa „Gazda“. Ko zna šta je zgrešila pa su je bacili na granicu. Istočnjaci prljave poslove obično prepuštaju nižoj vrsti.

Pomalo je podsećala na prvu Branimirovu Gospodaricu. Glupo. Insistirala je na tome da je potčinjeni zovu „Gospodarica“. Nekako je i pristajalo uz nju. Tačno onoliko koliko se ime „Gazda“ slagalo sa Istočnjakinjom ispred njega. Glavom mu prolete prvi razdragani pogled na blagodeti Starog Sveta. Onih namenjenih životu, a ne smrti. Obuka ga je upoznala sa drevnim čudima, onima namenjenim ubijanju. Gradovi su bili nešto drugo. Ono zbog čega je došao. Čudesno čiste ulice, prepune prodavnice, obilje potrošene energije, neobična vozila. Redovi predivnih kuća sa obilato zalivanim travnjacima. Javne zgrade, hramovi i iznad svega - odmerena elegancija istočnjaka i neobični naziv kojim su sebe opisivali: Smerni Hrišćani. Uglavnom zato da bi se razlikovali od varvara sa druge strane reke.

U Provinciju Bog nije navraćao. Morili su ih prazni stomaci i strahovi u noći. Beskrajno pucanje kičme na suvim poljima jesu poznavali, ali ne i Boga. Gospodarica mu je pokazivala bibliju i vodila ga je u crkvu, ali Branimir ništa nije razumevao. Nije shvatao Boga koji je stvorio ovakav svet. Naučio je da gleda, a ne vidi. Da sluša, a ne čuje. Izvršava, a ne misli.

Krvopija upire pogled u njega. Žućkaste mačje zenice, prokrvljene beonjače. Uopšte ne trepće. Zbunjujuća osobina istočnjaka. U Branimira se uvlači nemir.

- Evo našeg šampiona! Štene, status ti se smeši. – dok progovara nazire preduge očnjake. Glas joj odiše hladnoćom i nezainteresovanošću. Branimir ne može da se otrese utiska o sličnosti sa Gospodaricom. Prezrivi glas, leni pokreti. I taj naziv „štene“ Baš kao i Gospodarica. Sećao se prezrivog odmahivanja rukom kad god bi na njemu ugledala tetovažu vuka. Beleg klana. Varvarske gluposti. Nešto u Branimiru se prelama i najednom sa njegovih usta se otima:

- Zašto device? - Telohranitelji počinju da se komešaju, ali to ga ne plaši. Mnogo borbi još moraju preživeti da bi predstavljali pretnju za Lovca. Više ga brine Gazda. Njena sposobnost psihokineze, a još više otrov u implantima. Pa ipak, krvopija se osmehuje. Telohranitelji se smiruju.

- Mislila sam da je vama Lovcima samo status zanimljiv. Jednom u pet godina samo jedan među vama dobija priliku. Ponekad ne shvatam toliku nezahvalnost. Varvarsko štenče odgajeno u štenari! Štene koje umišlja da će shvatiti odgovor?! Misliš da fantaziramo jer su nam guzice prepune? To misliš? - Elegantna, tiha, surovo odmerena. Ista stara Branimirova Gospodarica. Sećao je se kako u crkvi pristupa svešteniku da primi krv isusovu. Disciplinovano bi čekala u redu za blagoslov. Krv Isusova - krv čovečija. Zatim je smerno prilazila svaki put novom razapetom dečkiću. Krv pršti iz ekserima probijenih šaka. Krv kaplje sa ogrebotina od trnovite krune. Krv se sliva niz išibano telo. A dobri hrišćani prilaze i oblizuju njegove vitke noge, koščata bedra, delikatni stomak...

Gazda se glasno smeje, i prekida neočekivanu seriju uspomena.

- Šta ti uopšte znaš o vremenu Raspada? Šta ti znaš o Božjem gnevu? Štene varvarsko! Sunca je nestalo, mesec je krvario, nebesa su se otvorila, život u morima umirao. Boleštine su harale, zemljotresi razarali gradove. Sve je umiralo i samo je nada mogla spasiti svet!

Dok gazda govori Branimirov pogled luta po prostoriji. Duž zida sa leve strane u tri reda je naslagano petnaest kaveza. Tri su prazna. U ostalima drhture skutrene golišave devojke. Hrana za Krvopije. Branimirova karta za raj. Oseća pomeraj lanca, do uveta mu dopire uzdah. Lovina je shvatila kakva je sudbina čeka. Najednom, do nozdrva mu jasno dopire njen vonj. Miris koji je odavno zaboravio. Blaga aroma jeftinog sapuna pomešan sa zadahom znoja. I još nečim. Nečim teško objašnjivim. Cvetovi proleća, iskrenost nevinosti, radost mladosti. Ukus prvoga poljupca, miris zimskih noći. Dodir ruke koja stidljivo dohvata nečiju nadlakticu. Miris koji je nekada poznavao. Uznemiruje ga. Naglim pokretom otkopčava lanac i predaje povodac u ruke plaćeniku.

Gazda se osmehuje. Kragna košulje joj je zamrljana krvlju. Nedavno je obedovala. Nemarno odmahuje rukom prema telohranitelju i Branimir čuje cepanje tkanine iza sebe. Naglo podiže ruku i opipava oblutak oko vrata. Žrtva se oglašava iznenađenim uzvikom i Branimir zna šta se dešava. Plaćenik proverava himen. Gazda nastavlja svoj monolog:

- Svake pete godine u čast spasenja na lomaču se uspinje petnaest devica. Svake pete godine u čast spasenja prihvatimo za sunarodnika jednog varvarina poput tebe. - Branimir je čuje, ali nešto nije u redu. Osećaj nelagode je svakim trenutkom sve snažniji. Nešto strašno ne štima. Zašto ga rutinski postupak, hiljadu puta viđen, najednom toliko muči? Mnogo je puta ovo prošao. Predugo je na ivici, predugo lovi. Umoran je, ali ne sme posustati. Još samo tri izleta u Provinciju.

Plaćenik kome je predao povodac pojavljuje mu se u vidnome polju. U levoj ruci drži poderanu žrtvinu haljinu i potvrdno klima u Gazdinom pravcu. Gazda se smeši onim čudno surovim osmehom Istočnjaka. Ponovo budi uspomene u Branimiru.

Gospodarica! Smerna Hrišćanka. Kučka prokleta!

Volela je da se igra hranom. Sećao se devojčica iz podruma. Naređivala bi mu da ih dovodi vukući ih za kosu, četvoronoške. Do trpezarije se dolazilo višestrukim stepenicama i curicama bi kolena postajala odrana. Zapovedila bi da je pozdrave ljubeći joj cipele. Elegantne salonske cipele. Volela je duge pozdrave. A klinke bi klečale, zgurene, povijenih laktova i dlanova položenih na patos. Predugo. Sve dok ih krvopija ne dohvati za kosu i grubo ne polegne na sto. Gospodarica potom ustaje, prilazi. Usne se dodiruju, igraju se jezici. Dohvata detinju ruku, pomera je na najnežnije mesto, među devojačke noge. Tera je da se mazi. Odmiče se i posmatra sladostrašće. Ponekad ih ljubi, ponekad mazi, ponekad šiba. Kraj igre je uvek isti. Gospodarica ogladni. Zalazi joj za leđa, ruka se spušta, miluje je. Druga ruka se munjevito pokreće i bljesak skalpela se meša sa rumenilom krvi. Krvopiji se usta razjapljuju, oči sklapaju. Usne se spuštaju na vrat. Sablasno blede koščate šake lascivno miluju uzdrhtalo telo. Devojčici sline kreću niz podbradak. Oči se izvrću...

Branimir protresa glavom, opipava oblutak. Pokušava da ne misli. Otrovne Gazdine dužice ga fiksiraju. Empata. Oseća njegov nemir. Pokušava da mu prodre u misli. Lovac ima izoštrena čula, njen napor mu ne promiče. Krvopijin prodor ga čini nervoznim i čini fatalnu grešku. Okreće se ka lovini. Žrtva kleči, naizgled zaboravljena. Plače. Vidi je otpozadi i pogled mu pada na gola devojčina leđa. Dah mu zastaje a ruka se lagano spušta prema futroli. Najsmrtonosnije stvorenje poznatog sveta se budi, ovoga puta nekontrolisano. Devojka oseća promenu. Okreće se i najzad joj vidi lice. Po prvi put vizir nije među njima. Krupne vragolaste oči. Neuredna kosa. Razdeljak među zubima. Lovčeva ruka dotiče dršku oružja. To lice! Možda mlađe, možda naivnije i zasigurno veselije. Poznaje ga! Kao što poznaje i tetovažu na sestrinim leđima.

Tetovaža vuka! Siktanje iz grla krvopije. I ona oseća promenu. Telohranitelji ništa ne shvataju. Traže opasnost na najpogrešnijim mestima. Najednom, pritisak na Branimirovom temenu. Krvopija ulazi! Pokušava da shvati razloge. Ne, neće joj dati vremena. Mora biti siguran - kao urlik ranjenog vuka odjekuje glas u trenutku kada se obraća žrtvi.

- Jeco! - lovina zbunjeno podiže glavu. Proučava mu lice. Potom u oku iskri prepoznavanje.

- Bane!? - pištolj mu je u ruci trenutak pre no što će se devojka oglasiti. Pokreti su mu prebrzi da bi ijedan plaćenik reagovao. Lovac. Vrhunac obuke. Definicija ubice. Plaćenici ne shvataju zašto je cev oružja okrenuta ka njima. Vuk se pretvara u zver što bljuje vatru. Telohranitelji gube prisebnost. Znaju da su oči u oči sa smrću, sa zveri najubistvenijom na vascelom svetu. Pokušavaju da se zaklone. Uzalud. Gazda vrišti, šestoro telohranitelja padaju. Cev se okreće ka krvopiji. Onda, jezivi bol u grudima. Branimir zna šta se dešava. Psihokineza. Pokušava da mu zaustavi srce. Ruka mu podrhtava. Zadnjom snagom pritiska obarač. Bol u grudima nestaje, žućkaste zenice se gase. Prepala se. Zaboravila je na kontrolnu ploču implanata. Panika ju je ubila. Ne zanima ga. Nastavlja. Mehanizam se pokrenuo. Neće stati dok alarm u glavi ne zamukne. Munjevita izmena okvira. Vrata se otvaraju. Oružje Lovca se munjevito podiže. Stražari koji uleću ne shvataju sa čime se suočavaju. Idućeg trenutka pištolj urla. Pucnji ih kose. Jednog po jednog. Budale ne razumeju, Lovac se odmetnuo. Kako koji padne, novi naviru na vrata. Kao u streljani.

Potom, kao britvom odrezano, sve prestaje. Okreće se ka Jeci. Neodlučna je. Pogled joj bludi po kavezima.

- Beži Jeco! Beži! - urliče. Devojka se ne pomera. Vragolaste oči postaju jezera tuge. Usne se krive. Niz obraze joj teku suze. Bane ništa ne shvata. Još jednom progovara.

- Nemamo vremena, stižu Lovci iz karaule. Sa njima neću izaći na kraj! - nervozan je. Devojka počinje da se ponaša histerično. Jurca od kaveza do kaveza i nervozno ih cima. Glupost. Pojačani čelik i elektronske brave. Bane joj prilazi, pokušava da je odvuče od kaveza. Otima se, udara ga.

- Oslobodi ih Bane! - ponovo se ukipila. Plače. Bane zna da sat otkucava. Lovci su na putu.

- Ne, Jeco! Beži dok još možeš! - podvikuje nervozno. Jelena se ne pomera. Na licu joj se pojavljuje komični izraz tvrdoglavosti. Nimalo prigodan situaciji.

- Oslobodi ih – Branimir je posmatra dok nanovo počinje besno da cima kaveze. Priseća se. Oduvek je bila ovakva. Tvrdoglava poput magarca. A šta je on uradio? Čime joj se odužio za svu ljubav koju mu je pružila? Dva puta ju je izdao. Prvi put kad je otišao da je nikada više ne vidi. Drugi put kad ju je ponovo pronašao. Najednom prelama. Postoji samo jedan način da je spase. Da je izda i po treći put. Prilazi konzoli i ukucava šifru.

- Uh, to lajavo stvorenje! - misli dok se vrata na kavezima otvaraju. Dobro zna cenu svog prestupa. Konzola je namenjena rukama Krvopija. Žrtve puzeći izlaze iz kaveza. Jelena im pomaže da se usprave. Tek kada su sve devojke na nogama, okreće se bratu. Susreće mu smireni pogled i smeši mu se. Pokazuje razdeljak među zubima. Progovara.

- Hvala ti braco. Nikad ti ovo neću zaboraviti. Nikom neću dozvoliti da nas ponovo razdvoji. Branimirovim licem preleće senka osmeha. Izdao ju je i po treći put.

- Beži Jeco! - oseća prvu razdiruću bol. Zna. Implanti su otpustili otrov.

- A ti? - Jeca je nesigurna. Šapće. Bane se bori protiv slabosti i proklinje besmisleno pitanje. Nema vremena. Smrt dolazi.

- Doći ću za vama. Idi sad! - Jelena polazi, a onda se još jednom okreće. Sve su devojke napustile potpalublje, samo ga još ona posmatra svojim krupnim vragolastim očima. Kosa joj je neuredna.

- Čekaću te kraj jezera. - kaže, pa najzad izlazi. Branimir se dvoumi treba li da plače ili da se grohotom nasmeje. Ostaje mu samo još da pogledom isprati Jecine dugačke korake dok grabi ka izlazu. Pre no što mu nestane iz vidokruga vidi joj leđa. Tetovaža vuka. Ta mala vučica. Zatim opipava svoj oblutak. Priseća se obale, široke i mirisne. Četinara sa obale i plavičastih obrisa planina. Upoznao je i treći put do izdaje. Osmeh izranja na ogrubelo lice.

- Dugo ćeš me čekati – proleće mu kroz glavu dok tetovaža na sestrinim leđima oživljava i vučica se pretvara u zver zakrvavljenih očiju koja ga grabi za grkljan...