KOSOVKA DEVOJKA

Jutarnje sunce odbijalo se o bele zidove i bakarne krovove crkve Samodreže. Devojka je stajala u senci, prelepa i gorda.

• Kako se zoveš, devojko? - upita zadivljeni Toplica Milan.
• Kosovka. - odgovori lepojka, tužno ga pogledavši.
• Kosovka? – ponovi ovaj zbunjeno.
• Kosovka. - potvrdi.

Toplica Milan skide kacigu koja mu je najednom postala preteška i osvrnu se pokušavajući da pronađe devojku neobičnog imena u mnoštvu koje se tiskalo na trgu, ali je nije video. Za trenutak je pomislio da je susret bio plod njegove mašte.

Umesto lika prelepe devojke kroz gomilu se probiše, u punoj ratnoj opremi, pobratimi mu vojvoda Miloš i Kosančić Ivan. Veselo su ga zadirkivali, jer su upravo ugovorili venčanje, koje je tako nesmotreno predložio. Nije bio siguran da će obećanje ispuniti, jer najezda više nije bila samo priča putnika iz daljine.

Turci su bili nadomak granici i valjalo je ginuti. Pouzdao se u tešku konjicu, ali što su se više pronosile glasine o brojčanoj nadmoći neprijatelja, tako se kneževa zabrinutost sve više prenosila i na njega.

Pa opet, možda se vrati. Možda potraži to prelepo stvorenje i povede je svom dvoru... Ako se vrati...

... i dan je prošao...

Kosovka je obazrivo hodala kroz borovu šumu, noseći dva prazna kondira u rukama. Sa zebnjom je osluškivala udaljene zvukove. Iako je znala za bitku koja se vodila podaleko od nje, nervozno se osvrtala i zurila je kroz gusto rastinje, ne bi li ugledala nekog zalutalog Turčina. Šuma joj je zaklanjala vidik na reku i ništa se nije pokretalo sem bezazlenih insekata koji su se bavili svojim poslovima. Da nije bilo udaljenog zveketa, vike i oglašavanja rogova, pomislila bi da je ovo običan letnji dan. Pošla je na Sitnicu da zahvati vode, ali sad kad je začula odjeke okršaja, srce joj uzdrhta.

Spustila je pogled na zlatnu koprenu koja joj je blistala na ruci. Poklon njenog nesuđenog muža. Trgla se zbog te pomisli i požurila niz kamenu stazu. Široka reka, neočekivano zamućena, puče joj pred očima. Voda je, u ogromnom mnoštvu, nosila leševe konja i ratnika obeju vojski. Uzalud je dolazila čak ovamo: krvlju zagađena voda sad je bila neupotrebljiva.

Pažnju joj privuče klobuk bele svile koji se zakačio za koren jove kraj koje je prošla. Zagazila je u reku i dohvatila ga, pomislivši kako bi to bio lep poklon za njenog brata. Okrenula se i lagano krenula kroz šumu putem kojim je i došla. Tako zamišljena, zaboravila je na opreznost i gotovo je vrisnula kad je začula tutanj konjskih kopita iza sebe. Nije joj valjda sad, kad je toliko toga pred njom, došao sudnji dan?

Zaustavila se nesigurno i okrenula se. Sa olakšanjem je ugledala okasnelu jedinicu srpske vojske. Odmah je prepoznala njihovog predvodnika Stevu Vasojevića. On podiže ruku i kolona se zaustavi.

Gospodar Vasojevice joj se ljubazno obratio, poželeo božju pomoć i primetio je klobuk među drhtavim belim prstima. Bilo je očigledno da ženu ovde nije očekivao. Žarko je želeo da sazna odakle se ta svila stvorila u njenim rukama. Nije videla ni jedan jedini razlog zbog kojeg bi lagala i ispričala mu je o lešinama što plove Sitnicom, a zatim mu je priznala da je svilu ponela bratu.

Nije se previše obradovala kad joj je gospodar zatražio svilu, ali nije bilo druge nego da mu pruži novostečeno blago. Vojvoda je primetio devojčino kolebanje i setno se osmehnuo. Samo je želeo da sazna kome je platno pripadalo, i pre nego što je ispružio ruku, obećao je da će joj svila smesta biti vraćena. Tek kad je bio uveren da se devojka umirila, vojvoda se savio u sedlu i uzeo pruženi klobuk. Sledećeg trena suze mu jurnuše niz lice. Naglim pokretom ruke vrati svilu devojci, maši se džepa i izvuče tri zlatna dukata.

- Lepšim ću te darovati darom, ako bog da, te se natrag vratim. Ako, ja tamo poginem, pomeni me po ovim dukatima. - rekavši to, mamuznu konja i kolona nastavi put ostavljajući Kosovku devojku u oblaku prašine. Jedno vreme je gledala za vojskom, a onda je nastavila put. Sutra će morati rano da ustane. Još jednom pogleda u darove: zlato i svila. Velika vrednost! Uzdahnu i teško zakorači.

Najzad je stigla i ta nedelja. Ustala je u praskozorje. Vino, hleb, torba, voda, sve je tu. Krenula je po mraku, a na razbojište je stigla u svanuće. Očekivala je užas, ali ono što je videla prevazilazilo je i najcrnja predviđanja. Zemlja nije uspela da upije prolivenu krv; leševi su u nepreglednom mnoštvu ležali jedan preko drugog, još uvek se grabeći međusobno u grču borbe, pali tamo gde ih je smrt zadesila.

Prelazeći preko bojišta, ugledala je jednog srpskog viteza još uvek živog. Leva noga i desna ruka bili su mu odsečeni, a kroz strašnu ranu na boku između slomljenih rebara mogla je da vidi ravnomerno uzdizanje otkrivenih pluća. Tračak života usred tolikih smrti ozari je nadom.A kad mu Kosovka priđe, mladić naglo otvori oči.

Umi ga vodom i dade mu vina da pije. Pojeo je nekoliko zalogaja hleba pre nego što je progovorio:

• Sestro draga, koga tražiš, kome se nadaš? - reče iznenađujuće jasno.

• Verenika, tražim verenika, Toplicu Milana – tiho odgovori.

• Tamo... Gde su najgušća bojna koplja.. Tamo je poginuo.

Zaputila se u označenom pravcu i pobrinula se usput za još nekoliko preživelih. Poče da očajava. Zar se zalud toliko nadala, zar je zalud toliki put prevalila? Iznenada ugleda junaka kojem je udarac buzdovana razbio lobanju, a još je disao. Nije otvarao oči ni kad ga je umila. Možda je to baš ono što je tražila.

Nema mnogo vremena, portal se otvara za svega sat vremena. Iz torbe je izvadila aparate i proverila još jednom, ovoga puta sasvim pouzdano.

Dobro je znala da ima lešinara koji ne obraćaju pažnju na propise i vade organe iz živih stradalnika, ali ona jednostavno nije bila tako sazdana. Zbog toga je izvadila skalpel iz torbe tek kada je bila potpuno uverena da je ratnik bio klinički mrtav.

Pluća nezagađena savremenom atmosferom, jetra koja nikad nije osetila konzervanse, srce... Sve je to imalo lepu cenu u njenom svetu. Skalpel je, vođen iskusnom rukom, lako otvarao abdomen dok je ponosno razmišljala o tome kako je najzad i ona ugrabila glavni zgoditak...