OPUS 64

 Leto je odmaklo i sparno je u šumama. Više ne zna ni gde se nalazi, ni kako je tu dospela. Trčala je, hodala, pa se zaustavljala osluškujući detonacije, a onda nastavljala sa bežanjem.

Već neko vreme šuma deluje neuznemireno. Oglašavaju se ptice, zuje insekti i kao da se ništa strašno nije dogodilo na ovom svetu. Najednom je žedna, stopala joj stadoše goreti i postade svesna da joj je kajiš futrole sa violinom odrao rame. Strovalila se u travu i počela ridati. Nema ih više! Nema mame, nema tate. Ostali su pod prevrnutom prikolicom dole na drumu. Slike joj se stadoše ređati pred očima; Trka kroz selo, panika, prašina, truckanje, eksplozije, krv, vrištanje, „ Bežite”... „Dolaze” ... „Pucaju” ... Vatra, vatra, vatra...

Otvara oči i postaje svesna da je usnila nasred proplanka. Razaznaje da je kasno popodne. Tuga joj steže grudi i nekako zna da odavde nikad neće otići. Oči joj stadoše bluditi po okolišu. Ne zna gde je, gladna je, žedna je...

Za tri dana je takmičenje mladih violinista u Nišu. Radovala se, nadala se. Suze se stadoše kotrljati niz obraze. Dohvata svoj instrument u ruke.

Prevukla je gudalom, pa zategla treću žicu, opustila prvu... Štima... Glisando... Molska skala... „La Campanella”.

Više ga je osetila nego primetila. Delikatno obličje, tela nalik ljudskom, ali drugačije raspoređenih mišica, kao da je krenulo iz njenih misli, pa se prelilo u stvarnost, izranjajući pravo pred nju. Bilo je odeveno u nešto nalik alufoliji i sa ogromne, kruški nalik glave pronicljivo su je izučavale ogromne oči bez beonjača. Najviše podsećalo na dete u vrlo ranom uzrastu, ali izvitopereno na neki neprirodni način... I zeleno... Koža tog stvorenja je bila sumanuto zelena, kao u guštera koje bi leti lovila po kamenjarima. Gudalo zastade na žicama i Paganini zamuknu. Ispustila je jedno slabašno „A?”, usne joj se rastvoriše i stade buljiti u došljaka.

- Nastavi - reče stvorenje, ali glasa nije bilo. Reči kao da su dolazile iz njene glave. - Hoću da čujem ponovo te zvuke.

Nije nastavila. To pred njom je neko vreme strpljivo čekalo, a onda je pružilo, nazovimo to rukom, prema njoj.

- Mogu li da probam?- iako nije definisao svoj zahtev, ona mu pruži violinu.

- Predložio bih ti malu opkladu.- odjeknu glas u mislima - Siguran sam da mogu bolje od tebe izvući iz ove spravice ono što nazivaš muzikom.

Koliko god bila sluđena, ovo je ipak bilo previše. Kako se samo usuđuje! Oči joj bljesnuše prkosno, pa odvrati:

- MOLIM? I šta dobijam ako pobedim?- prasnu ne očekujući odgovor.

- Ono što najviše želiš, šta god to bilo u trenutku kad me pobediš.

- Otkud znaš šta želim?- sumnjičavo će ona.

- Jednostavno znam.- bespogovorno odvrati prikaza.

- A šta TI dobijaš ako me pobediš?- zatreptala je.

- Poći ćeš sa nama tamo gde nema krvi i ubijanja. Dopašće ti se.- reče, pa posle kraće pauze upita: - Dogovoreno?

Klimnula je glavom i ono poče da svira. Ali kako! Nikad u životu nije čula takvu virtuoznost i nikad „La Campanella” nije tačnije odsvirana! Šake stvorenja podsećale su na njene, ali kao da su kosti u njima imale drugačiju geometriju i delovalo je kao da su ugođene prema violini. Kao hipnotisana je posmatrala neljudske prste kako lete preko žica, da bi najednom primetila neobičan pokret domalog prsta, potpuno neuobičajen kod violinista. Pokret nije imao nijednu drugu svrhu do da pruži oslonac malom prstu i niko ga nije koristio... Niko... Izuzev NJE! Ovo, štagod to bilo, imitiralo je NJENE pokrete. Usavršeni, ubrzani, ali definitivno njeni. Počela je pažljivije da osluškuje. To je bila samo tehnika, jezivo dobra tehnika, ali bez šumova, bez varijacija, bez osećaja. Njegovo sviranje je bilo stvar refleksa, a ne proizvod strasti.

Onda joj je pružio violinu. Dok ju je oklevajući primala mozak joj je radio trista na sat. Mora postojati način...

Prihvatila je instrument bradom i prevukla gudalom stvarajući dvozvuk. Povukla je prvi detaše Mendelsonovog violinskog koncerta u E molu. Sve sigurnija u sebe izvodila je flažolete i vibracije žica zaplakaše s njom. Nečiste legato tonove smenjivali su oštri spikato potezi i činilo se kao da je priroda zamukla. Svirala je sve smelije i sve jače... Do poslednjeg tona.

Pružila je violinu protivniku i on zaškripa u prvom potezu poput snimka na istegnutoj magnetofonskoj traci. Nečisti akordi su ga zbunjivali. Bili su suviše ljudski za njegov nepripremljeni um. Ni najsavršeniji fotoaparat ne može preneti sve nijanse zalazećeg sunca sa Matizovog platna.

Dotukla ga je Paganinijevim Kaprisom broj 24.

- Izgleda da si pobedila - reče ono i pogleda u nebo - A i mi kasnimo. Matični brod je već odmakao.- u ruci mu se najednom našlo nešto poput pauka i naglim joj pokretom to pritisnu iza uveta, na šta je stade svladavati san. Kao kroz izmaglicu je posmatrala kako se ono udaljava i poslednjim pogledom obuhvati nešto poput svetlucave činije kako se u moru vatre uzdiže u nebesa spaljujući šumu.

Škripa i zveket. Otvara oči i susreće brižni mamin pogled. Zatreptala je, poskočila, zagrlila, poljubila... Mama se stade braniti.

- Ded... Sve će biti u redu... Stigli smo. - smeška se, a iza nje izviruje tatino lice.

- Dobro jutro viokinistkinjo! - kaže, pa skida kofere sa polica nad sedištima. Izlaze iz kupea, pa se guraju uzanim hodnikom voza. Potom su na peronu i pogled joj pada na tablu „NIŠ“, dok Teta Ruža, napirtlana i uplakana naglo izranja iz gomile, grabi je u zagrljaj i bali po njoj. Raduje joj se valjda.

Mama i tata prilaze vukući gomilu kofera... Stanični sat pokazuje 09.00, 05.08.1995... Nešto s tim datumom nije u redu. Kad su bežali bio je osmi avgust. Jesu li ikada bežali? Do nje nejasno pristižu zvuci s nekog uključenog radija... Knin... Izbeglice... Oluja...

Najednom zna šta se desilo. Hvata se iza uveta i spravica je tamo. Otrže, baca na beton, drobi u milion komadića... Ništa se ne menja... Mama i tata su živi, prekosutra je takmičenje mladih talenata, teta Ruža je debela i srdačna kao i uvek...

Pobedila je, pomišlja, dok radio menja program i govori o tome kako Halejeva Kometa upravo napušta sunčev sistem.