Kao
šalukatre
spuštaš
veđe
pred
belim usijanjem
kasnoga
leta,
pa
odvraćaš pogled
natrag
ka jugu
gde
u rumenilu
zalazećeg
sunca
što
nestaje
u
dubini okeana
spaljuješ
zimu
i
drobiš mramor
plavetnilom
tuge
u
očima svojim,
vraćajući
se tamo
gde
miriše čempres
i
maslina zri.
Нема коментара:
Постави коментар