DAN POSLE KRAJA, Poglavlje VII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

- Jebote! Jebote! Jebote!- ponavljam kao u transu dok napredujem po kolskom putu koji proseca selo. Pogled mi zaklanja zgarište na čijem vrhu jedna greda nedirnuto viri iz spaljenog krovišta. Na kraju grede visi nečije obešeno telo.

Iz nesvesti su me podigli Zakavkaški policajci, ovog puta pravi. Napravili su izveštaj, oduzeli mi duge cevi i džentlmenski ponudili da me odvezu do najbližeg naselja. Odbio sam, naravno. Kako sam im mogao reći šta se dogodilo? Kako sam mogao objasniti da je Aleksa netragom nestao? Ubrzo potom sam, na svoju žalost, utvrdio da su kola neupotrebljiva bez dobro opremljenog servisa. Blok motora je bio napukao i odlučih da nastavim pešice. Iako nisam imao iskustva u praćenju tragova, nije bilo naročito teško uočiti mesto gde je onaj džip sišao sa puta. Nisu bili naročito oprezni.

Čitavog dana sam pratio jasan trag prolazeći kroz devastirani predeo. Za razliku od autoputa, ovde je bilo očito da su se još nedavno vodile teške borbe. Trudio sam se da odvratim pogled i ne mislim na ludilo kojem vodi ljudsko delanje, ali sam savršeno jasno razumeo da ovde zakona nema. Unija se skoncentrisala na ono što joj je važno, na očuvanje linija snabdevanja i borbe na frontovima prema Republičkim snagama, pa je bilo i više no jasno da ću ovuda teško naleteti na njihove patrole. To samo po sebi i nije bilo loše, ali sam strepeo da to i drugi znaju. Nisam predugo čekao na potvrdu svojih bojazni.

Beng! Beng!

Dva pucnja u blizini. Ništa neočekivano, ali preblizu. Bacih se u zaklon Lomljava i topot nogu dopiru iz šume. Obris zamaskiran u vikoplast izranja iz šiblja i proleće mi na dohvat ruke. Potom pucanj, urlik i kao na usporenom snimku vidim kako mu se koleno raspada. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak pre no što se pridošlici potiljak rascvetao pod izlaznim udarom taneta. Tišina posle toga dolazi kao udarac maljem. Tri vitke senke se pojavljuju iz istog pravca odakle je izleteo i mrtvak. Ne kvare pravilnu formaciju u kojoj napreduju i zapažam obrijane glave, minđuše i kožne rukavice. Nešto se došaptavaju, pa preturaju po pokojnikovoj odeći. Najzad se okreću i polaze. Taman što odahnuh, vođa zastade, okreće se i pogled mu pada tačno u mene. Žmurim očekujući hitac, ali umesto toga mi nešto pada u krilo. Otvaram oči, podižem pogled i vidim nipodoštavajući osmeh

- Votka – kaže ravnodušno. Zatim nestaju u šumi. Odvrćem čep i povlačim dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže. Čim su nestali sa vidika, ustajem i nastavljam da pratim trag. Situacija je rovita. Koliko li će neprijatnih ekipa danas ovuda prodefilovati? Redovito konsultujem GPS uređaj i sve mi je jasnije da tragovi vode ka obali reke.

Kad sam već pomislio da su namerili da se potope skupa sa svojim džipom, nailazim na opšti haos u otiscima i neko vreme se dvoumim šta bi to moglo da predstavlja, da bih najzad zaključio da su Aleksu izvukli iz kola, pa ga nose na rukama, dok se džip okrenuo i vratio ka autoputu. Sva sreća da smo se negde mimoišli. Čisto sumnjam da bi se obradovali kad bi me ugledali.

Nastavljam prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove. Nastavljam oprezno, ispitujući tlo pred sobom. Drveće se proređuje i sve više ustupa mesto ševaru i trsticima. I dalje ima visokog rastinja, ali debla su prekrivena gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem. Kada se najzad gusti ševar otvorio ka reci dah mi zastade, jer sam najzad shvatio zašto su otmičari išli prema reci. Pred očima mi se pojavio sasvim lepo očuvani mol i sve je ukazivalo na to da se tu još nedavno nalazilo usidreno neko poveliko plovilo. Brod! Odvukli su Aleksu na brod!

Neko vreme sam mozgao sedeći na molu s nogama spuštenim ka vodi, ali nisam nalazio nijedan logičan razlog za otmicu, izuzev Aleksinih implanata sa bankovnim računima. Ali tu nešto nije štimalo. Zašto bi neko angažovao ovoliku logistiku radi najobičnije pljačke?

Kako rešenja nisam nalazio pronađoh na GPS - u poziciju najbliže luke i osovih se na noge. To je bilo jedino mesto gde sam se mogao nadati da bilo kakav brod može pristati. Zašto baš ovaj koji tražim to ne bi učinio?