KOLEVKINE HRONIKE - SUNČICA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Naslonjena leđima na ogromno jasenovo deblo, Sunčica je sedeći posmatrala beskrajno prostranstvo šume koju je još morala da prođe.

Vijugavi rascep u nepreglednom zelenilu jasno je pokazivao put kojim se kroz divljinu probijala Suza i povremeno bi joj se učinilo da nazire i samu brzu vodu. Bila je na uzvišici sa koje je pogled nadaleko pucao, ali u prizoru pred njome nije bilo baš nijednoga nagoveštaja optimizma.

 Čak ni za njenu lakonogu vrstu tri dana pešačenja, još od obale Suze, nije bilo lagodan poduhvat, naročito ne u kicoškoj gradskoj odeći u kakvu je bila odevena. Na šta li će tek, ionako poprilično izdronjana, nekada elegantna haljina, ličiti posle probijanja kroz močvaru, nije smela ni da pomisli, a opet, to je bio najkraći put koji je mogla odabrati.

Kroz um joj proleti da odlazak iz Plavigrada nije bio baš onakav kakvim ga je zamišljala, ali kada nekom gori pod nogama, nije baš u poziciji da bira saveznike. Jednostavno ih prihvati onakvima kakvima ih bogovi ponude. Već je hiljaditi put jadikovala naglas, nikako ne razumevajući zbog čega je oduvek bila prokleta osobinom da joj je nož brži od pameti. Sada je sve ono zbog čega je rizikovala glavu, i zbog čega neće skoro smeti da se pojavi u trgovačkom centru severa, bilo izgubljeno, osim par sitnica koje je povešala po sebi.

Kada su je žreci boga bez lica otkrili, i to u trenutku kada je već preskočila i spoljnju ogradu, bežeći sa bogatim plenom iz riznice proročišta, jednostavno nije imala drugoga izbora nego da, razbacavši iluzije na sve strane, uskoči na prvi varjaški brod koji je dizao sidro i podeli sa njima plen u zamenu za to da je, bez mnogo ispitivanja, sakriju u potpalublje i povedu sa sobom u Skretište. Dok su gradski legionari po mračnim uličicama Plavigrada progonili njene astralne dvojnike, ona je skrivena u potpalublju lađe koja isplovljava, zadovoljno pregledala zlato i dragulje kojima se obilato poslužila iz hrama Jednog Boga. I taj zaostatak, preostao posle brze isplate njenih zlehudih domaćina, bio bi sasvim dovoljan za nekoliko meseci valjanja u luksuzu u kojima Neg nije oskudevao.

Putovanje je proticalo mirno sve dok se gojazna ruka jednog podbulog mornara nije našla ispod njene haljine. Kada je shvatila da se nož, zariven u njegov stomak, ni najmanje nije dopadao njegovim prijateljima, već je uveliko savladavala brzake u nabujaloj reci.

Nažalost torba sa plenom je ostala na brodu i provod u Negu je morao biti odložen za neku srećniju priliku.

Uzdahnuvši duboko ustala je i krenula niz blagi obronak. U svakom slučaju spuštanje je bilo mnogo lagodnije nego prethodno dugotrajno uspinjanje. Leto je bilo u zenitu i hodala je kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopirali su joj gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala, što su gusto rasla, bacala su duboku senku štiteći je od ubistvenog sunca.

Za obične ljude bi ovakva količina vlage bila nepodnošljiva, ali njena vrsta je bila naviknuta na šumu i disanje joj je bilo lagodno.

Najednom njen lagani korak se uspori, a zatim je, osetivši zebnju, počela oprezno da se osvrće. Iako je i previše vremena provodila u ljudskim naseljima, još uvek je bila dete šume i sad je osećala njen nemir. U ovo doba godine sve bi trebalo da zuji od insekata i da se ori od ptičje pesme, ali umesto toga šuma beše utonula u muk. Nešto neuobičajeno se dešavalo, i napregla je svoja uvežbana čula na tihu okolinu.

Bila je u pravu - nešto je dolazilo, negde sa njene desne strane.

Spustila se oprezno u visoku paprat i izvukla nož, proklinjući Varjage, na čijem brodu je, zajedno sa plenom, ostavila i svoj luk sa strelama. Još uvek nije videla tajanstvenu pretnju, ali ono što se približavalo nije bilo ništa slabije sviknuto na šumu od nje same. Više ih je osećala nego čula, jer njihovo je napredovanje bilo veoma oprezno.

Kada su dva ogromna ata izronila iz čestara, Sunčica se još više skupila, gorko se kajući što je tako olako odbacila lagodnost rečnih puteva. Jahačice prelepih životinja nikako nisu spadale ovamo. Samovile! Šta li one, za ime Četiri Elementa rade ovde? Uspravne na svojim životinjama, tamne kose i svetlih očiju, sa tananim sabljama privezanim preko leđa, njihovi napregnuti pogledi izučavali su prostor pred njima i Sunčica je bila sigurna da njihov pohod nije nimalo bezazlen. Lopov u njoj je odmah zapazio njihovu dragim kamenjem ukrašenu ratnu spremu, ali nije videla nijedan način da se dokopa tih skupocenih stvari, a da istovremeno ostane živa. Visoke, tanane i snažno istaknutih ženskih atributa, dve Samovile su zastale toliko blizu nje da je gotovo zaustavila disanje.

Proklete ratnice su nešto tražile, pa iako je bila sigurna da im se nikada nije zamerila, isto je tako bila sigurna i u to, da će je, ako je ugledaju kako se krije, bez mnogo rasprave smesta iseći svojim sabljama zloslutnoga izgleda. Srce joj je gotovo stalo kada je falsetni urlik odjeknuo, a ruke samovila strelovito krenule ka balčacima sablji. Otkrile su me, ovo je kraj, pomislila je samo trenutak pre no što su, zazujavši iz krošnji obližnjeg drveća, uz tupe udarce desetak strelica nepogrešivo pronašle neoklopljene delove na telima ratnica pred njome.

Dok su dve vile - strankinje padale smrtno ranjene, njihove životinje odskočiše moćnim odskokom i nestaše među gustim rastinjem. Sunčica je zbunjeno digla pogled ka krošnjama odakle je tako nenadano došlo rešenje svih njenih problema i pre no što je išta videla začula je da joj se neko obraća :

- Ne boj se, planinko. Ti nam nisi neprijatelj.

I pre no što je ugledala nežna obličja kako se nošena krilima leptira lagano spuštaju, po melodičnim glasovima je znala ko je presudio ratnicama sa juga. Za Sunčicu je bilo prosto neobjašnjivo kako su se, samo trenutak ranije, te tanane bele haljine i blješteće zlatne kose što im se presipaju niz prsa i leđa, bile sasvim nevidljive u gustim krošnjama, iako je znala da je to odlika neodvojiva od njihove vrste.

Sve do jedne su bile lepih lica i prekrasna stasa, najlepša bića među svim narodima što hodaju uspravno. Nije ni očekivala da će osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki mirno posmatrati vile – ratnice gde se šepure njihovom teritorijom, ali napad je bio toliko iznenadan da ju je ostavio bez daha.

Posmatrala je njihovo otmeno spuštanje. Rusalke nikad nije mnogo volela.

- Sunčica!- oglasi se jedna od pridošlica - Sestre, moraćemo dobro čuvati na svoje stvarčice!

Niko ko je pri zdravoj pameti nikada ništa ne bi ukrao iz priobalnih drevnih naselja u kojima obitavaju zlobna i osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki, ali obraćanje njihove predvodnice joj je jasno davalo do znanja da je ovde itekako dobro poznata. Androgina lica priobalnih vila su joj oduvek otežavale raspoznavanje među njima i trebalo joj je neko vreme dok se prisetila njenog imena. Ona je, međutim, spustivši se, nastavila da govori, nehajno pri tome odlažući ubojiti luk u tobolac za pojasom :

- Pa, Sunčice, dugo te nije bilo, a bojim se da goreg trenutka za povratak nisi mogla odabrati. Kao što vidiš ima mnogo uljeza u okolini.

Za narod sa planine šume nisu bile zanimljive, ali koliko je znala, obično ni Rusalke nisu rado odmicale ovoliko daleko od svojih staništa na obalama. Ipak, bile su ovde. Nije bilo pametno izazivati ih i prihvatila je razgovor.

- Bila sam gore do Plavigrada, Daro.- Bilo je besmisleno kriti svoje putovanje.

- Ah, blago Boga Bez Lica ! Nisi daleko odmakla od oca, meleskinjo. Pa opet ne vidim nikakav teret na tebi.- Nije propustila priliku da napomene njeno poluljudsko poreklo. Rusalkama je u prirodi da čačkaju tamo gde najviše boli. Ne samo da je dirnula u njeno poreklo, nego je lukavo spomenula i neuspeh njenoga oca u pokušaju pljačke proročišta. Pa, za razliku od oca, ona je još uvek živa.

- Pa, istina, imala sam mali nesporazum sa njhovim žrecima, ali eto me.- odvrati oprezno.

- Slušaj Sunčice, nije da mi je mnogo stalo do lopova koji se posle tri godine odsustvovanja vraća nadomak moje imovine, ali vremena su se promenila i sada mi je potreban svaki saveznik. Isto tako mi nije stalo ni do ljudi i njihovih sukoba, ali ovoga puta oni su za sobom povukli i druge stvari.

- O čemu ti to pričaš Daro? Dobro znaš da sam bila daleko odavde i stvari koje su se ovde događale ne mogu poznavati. - Sunčicu njen ton nije obradovao.

- Sve je počelo kad je Simeon ujedinio severna plemena i počeo da se ponaša kao kralj. Neko vreme je to bilo nametanje discipline kao što to svi od njihove vrste čine, pa ipak, Simeon je bio drugačiji. Uskoro je počeo trošiti svoje zlato na dovođenje kitajskih kovača koji su ih stali uvoditi u tajne obrade čelika, a nešto kasnije su počeli pristizati veterani južnih prostranstava koji su varvarske horde počeli obučavali u ratničkim veštinama. Šest je godina od tada prošlo i Simeon je najzad dovoljno ojačao. Njegova armija se skuplja pred Severnim Vratima i pitanje je trena kad će udariti na Koloniju. Njihove akidžije već uveliko operišu po graničnim oblastima. Međutim, Simeonove prethodnice nisu ljudi, nego bastardi. Po šumama su se počele pojavljivati njihove grupe i napadi na nebranjena sela su učestala. U početku mi se sve to čak i dopadalo, jer sam mislila da će posle toga mnogo manje radoznalaca lutati blizu mojih obala. Pogrešila sam. Krvopije ne prave razliku među vrstama. Posle pokolja nad Moravkinim plemenom objavila sam im rat do istrebljenja. Pa ipak, Simeon nije najveća pretnja našem opstanku.

Sunčici se cela priča nije ni najmanje dopadala. Još jednom je proklela svoj prebrzi nož i setno se prisetila ulica Nega. Umesto luksuza i provoda našla se usred rata. Pa opet, jeza ju je hvatala od poslednje rečenice koju je Dara izgovorila. Šta može biti gore od rođenih ubica kakve su Samovile bile? Rusalka ju je pogledala zamišljeno i mahnula je svojima:

- Budi oprezna na putu, planinko. Mrtvi ustaju. - Rusalke su laganim hodom krenule ostavljajući Sunčicu zabezeknutu i preplašenu. Nije ih zadržavala, jer su joj već rekle ono što su naumile. Nije bilo načina da iz njihovog roda izvuče išta više od onoga što su namerile da joj saopšte. Uostalom, njihovo ju je prisustvo oduvek činilo nervoznom i laknulo joj je kada su nestale u šumi. Iznenadni osećaj hladnoće i grč u stomaku ovoga puta nije izazvalo njihovo neprijatno društvo.

Od svih vila, njena je vrsta jedina volela ljude. Rusalke se nikada nisu mešale sa njima, a samovile su najčešće radile za njih kao plaćene ubice, retko se upuštajući u ljubavne zanose. Teško onom ko sa samovilom ljubaviše, jer njihova je ljubomora smrtonosna.

Ali planinke su bile nešto drugo. Nije ona bila nikakav izuzetak, pola njenog naroda je bilo rezultat mešanja dve vrste. Planinke, poput nje, nasleđivale su mnogo osobina od svojih ljudskih roditelja, ali divlja strast u njima je bila neuništiva. Ponekad je to bilo u granicama prihvatljivosti, a ponekad je njihova telesna ljubav prema ljudima prevazilazila ono što je bilo dopušteno.

Prišla je leševima samovila i pažljivo ih je odmerila. Sitnija je bila njene građe. Svukla je opremu sa nje i isprobala njene čizme. Bila je u pravu, savršeno su joj odgovarale. Zbacila je sa sebe neudobnu gradsku haljinu i za trenutak je zastala osmatrajući svoje telo. Nikad nije sumnjala u svoju privlačnost, jer je u svakoj drumskoj krčmi imala ponekog ljubavnika. Doduše bila je vitka i visoka na majku, ali imala je preširoke bokove i ogromne dojke, nasleđe ljudske krvi. Stopala i šake su joj bili nekako preveliki. I te njene žilave ruke i noge...

Pustolovni život je na njoj ostavio traga i telo joj je bilo preterano mišićavo i čvornovato za nekoga ko je vilinskoga roda. Kosa joj beše zlatna, ali ona ju je kratko, gotovo muški šišala. Možda je nesvesno bežala od svoga porekla, možda je nesvesno bežala od svoga spola. Ratnička odežda samovila joj se oduvek dopadala. Nije bila onako napadno ženstvena kao što je to bio običaj kod rusalki, niti nepraktična kao kod planinki. Tesno pripijena tunika od tvrde kože, ojačana metalnim pločicama i neupadljivo ukrašena dragim kamenjem. Njen tip odeće. Pantalone su bile izrađene od istoga materijala i zavukla ih je u visoke sare udobnih čizmica.

Najzad je podigla i jednu od njihovih sablji. Zamahnula je nekoliko puta i sa divljenjem pažljivo osmotrila predivno oružje. Lagano, savršeno izbalansirano i oštro poput britve. Sečivo ubica. Ipak se nije odrekla ni ono par dragocenosti koje su slučajno zaostale iz njenog nesretnoga pohoda u Plavigrad. Dijadema od beloga zlata joj je ostala na glavi, a teška zlatna ogrlica sa čudnim amuletom ležala joj je položena na grudi. Prsti su joj bili okovani teškim prstenjem i volela je njihov sjaj.

Pokupila je oružje i nakit samovila, a zatim se potrudila da sa opreme one druge ratnice povadi svaki, pa i najmanji dragulj. Ako su Rusalke bile dovoljno lude da ostave ovoliko blago, njoj neće biti teško da ga pokupi. Kupaca se za ovakve stvari uvek nalazilo.

Rat možda i nije loša stvar za jednog lopova.