HAARP i druge priče o teorijama zavere

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić

ONI, Jelica Greganović

ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David

KARANTIN, Darko Tuševljaković

GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić

HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović

KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević

OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz

BEZ OBZORJA, Miljan Marković

SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković

NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić

NEKRONOMIKON, TREĆE DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović

BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić

POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma

PROGRAM, Nataša Milić

PLITKI GRBOVI, Sebastian Adanko

1138, Mladen Milosavljević

OTMICA, Miloš Petrik

MESO, Pavle Teofilović

MIJAZMA, Radoslav Slavnić

DANAS PADAŠ U ROPSTVO, Relja Antonić

SUMRAK BOGOVA, SVITANJE VAMPIRA, Željko Obrenović

TROPIKANA, Stevan Šarčević

SEMENIŠTE, Tamara Lujak

ZNALAC ČISTIH DANA, Vladimir Kolarić

ZAŠTO SE NISMO ZAUSTAVILI DA KUPIMO CIGARETE, Ivan Nešić

FABULATOR, Oto Oltvanji

VIŠE OD IGRE, Goran Skrobonja

HAARP I DRUGE PRIČE, Jovan Ristić

PREDGOVOR

Naravno da smo svi mi u nekom trenutku bili suočeni sa nedoumicom i pitanjem: ma je li moguće na nam to rade? Teorije zavere su prisutne u književnosti na našim prostorima, najpre kao prevedena izdanja (u neku ruku su to i Denikenove knjige, Sveta krv, sveti gral i drugi, redovno visokotiražni pseudonaučni ogledi o provokativnim temama uz obavezno proturanje krajnje neverovatnog ili opštim saznanjima dijametralno suprotnog objašnjenja), a sada već duži niz godina i kao dela domaćih perjanica ovog sve artikulisanijeg književnog žanra.

Ali, na stranu Ajk, Lučić i ini čuvari tajnih istina, teorija zavere kao fenomen izašla je iz domena književnosti (pa i filma) i usadila se čvrsto u svakodnevne misli ljudi – ne samo kod nas! – preobrazivši se u svojevrsni životni stav, ponekad i opasno preovlađujući način razmišljanja građanina bespomoćnog pred nerazumljivim pojavama u društvu. Ne znam koliko je ovo rezervisano za pripadnike onoga što obično nazivamo „zapadnom civilizacijom“ u periodu kada dotična, ako uopšte i postoji, prolazi kroz velika previranja i bolne potrese, ali sigurno je da pribegavanje odgovorima koje teorije zavere nude ume da ponudi makar kratkotrajni izlaz iz osećaja stalne neizvesnosti, objašnjenje uzroka i „krivaca“ za sve što nam se dešava. Dobro došli u tranziciju: dobro došli u zagrljaj teorija zavere.

Mislim da nikad neću zaboraviti svoj prvi susret sa sada već svima dobro poznatim i popularnim Njuz netom. Moj prijatelj Oto Oltvanji skrenuo mi je pažnju krajem 2010. na tekst sa naslovom „Ceo svet priznao zaveru protiv Srba“ i preporučio mi da ga potražim na Njuzovom portalu. Posle izvesnih poteškoća (uporno sam na internetu tražio news.net umesto njuz.net, dok nisam shvatio u čemu grešim), pronašao sam pomenuti članak, i ostalo je istorija, makar što se tiče moje zaljubljenosti u ovaj portal i duhovitost njegovih tvoraca, ravnu duhovitosti tvoraca njihovog američkog uzora, satiričnog portala The Onion. Konkretan povod za nastanak tog teksta bila je afera s Vikiliksom, i „njuzovci“ su maestralno poentirali povezavši tu tada aktuelnu temu sa našim starim ubeđenjem da smo večite žrtve belosvetskih zavera. Između ostalog, tamo piše:

...U saopštenju se navodi da bi se putem Vikiliksa saznalo da gotovo da ne postoji javna ili tajna organizacija koja nije umešana u zaveru protiv Srba. Od gej lobija, Amerike i Jehovinih svedoka, preko Vatikana i slobodnih zidara, pa sve do anti-pušačkog lobija, NATO pakta i subotara, sve ove organizacije su udruženim i zasebnim aktivnostima već vekovima pokušavale, i donekle uspevale, da sputaju slobodu i posebnost srpskog bića... Aktivnosti ovih organizacija i neformalnih udruženja su prvenstveno bile usmerene na to da se građanima Srbije još od njenog osnivanja u osmom veku p.n.e, život učini što težim. Jedina razlika se sastojala u tome da su neki pojedinci i udruženja, poput šest jevrejskih porodica koje vladaju svetom, delovala protiv Srba iz lične koristi, a druga iz pakosti, poput Osame bin Ladena. Postoji čak i nekoliko udruženja, poput na primer Templara i Iluminata, koji su bili umešani u zaveru „jer im se to činilo kao baš dobra zabava“... Kako nezvanično saznajemo, tajne depeše će pokazati kako se za prikrivanje zavere ceo svet koristio raznim sredstvima, najčešće fingiranjem događaja koji su na duže ili kraće vreme odvraćali sumnju srpskih teoretičara zavere da zavera uopšte postoji. Tako su na primer, u cilju skretanja pažnje sa antisrpske zavere započeti Prvi i Drugi Svetski rat, ubijen je Kenedi, zatrpani čileanski rudari, fingirana kineska privredna revolucija, stvoreni epovi o Ramajani i Mahabharati i osnovana muzička grupa Bitlsi...*

Da nije bilo ovog teksta, najverovatnije ne bi bilo ni ove knjige. Kako god bilo, posle njegovog čitanja zatražio sam od pisaca voljnih da se time pozabave njihovo viđenje teorija zavere, bez obzira na to jesu li one globalne, lokalne ili intimne, kućne, porodične. Rezultat njihovog rada držite u rukama. I neke od ovih priča zaista kao da su bukvalno bile nadahnute Njuzovim tekstom.

Zbornik otvara priča Gorana Gocića koja zamisao o, kako bih to nazvao, integrisanim ili koncentrisanim zaverama, razrađuje na krajnje ozbiljan i zreo način; Jelica Greganović se bavi zaverom u korenu nacizma sagledanom iz današnje perspektive; Filip David se latio zavere koja je svakako definisala prošli vek – onom da se izvrši atentat na austrougarskog prestolonaslednika. Darko Tuševljaković u jezovito uverljivoj priči govori o krajnje neobičnoj zaveri koja se vrti oko beogradskog aerodroma u Surčinu, dok Ilija Bakić poletno i ne zazirući od eksperimenta u srce zavere nad zaverama – one sa Kenedijevim ubistvom – smešta slavnog bravara iz Kumrovca koji ne ume dobro da govori naš jezik.

Ivan Vukadinović se u svojoj priči dohvatio famoznog HAARP-a koristeći pustolovno-fantastični prosede, a Branka Selaković Milošević u svojoj još jednom skreće pažnju na osobeni senzibilitet i razigrani stil. Ovogodišnji gost iz susedstva, Ivan Lutz iz Slavonskog Broda poznat po svojim naučnofantastičnim pričama i romanima, ostaje veran sebi u pripovesti iz egzotične Amazonije, dok Miljan Marković u ubedljivo dočaranom antiutopijskom miljeu kombinuje genocid i zaveru društvenog inženjeringa. Vasa Pavković, opet, efektno koristi zaveru dovedenu do apsurda kao jasnu alegoriju za globalnu civilizaciju koja nas po svemu sudeći, nažalost čeka.

Mirjana Marinšek Nikolić nas vraća u ne tako davnu prošlost kada su vladali neki drugi estetski ideali i kada je Merilin Monro žrtvovana kultu ženske lepote – ili možda nije? Dejan Ognjanović u priči koju bi neki teoretičar književnosti pod dejstvom dobre kapljice možda nazvao „post-postmodernizmom“ pripoveda o sebi samom i o još jednom poznatom akteru domaće književne scene usred zavere sa ciljem ostvarenja onoga o čemu je svojevremeno pisao H.F. Lavkraft. Đorđe Bajić nas upoznaje sa zaverom manjih razmera – zavericom, reklo bi se – u avanturi likova koji su bili glavni protagonisti njegovog prvog romana, Ostrvo prokletih. Opet, zavera o kojoj piše Zoran Pešić Sigma oslanja se na našu narodnu tradiciju i biblijske motive i likove, a Nataša Milić zastrašujuće ubedljivo svoju heroinu dovodi u srce birokratske zavere sa globalnim posledicama.

Priča Sebastiana Adanka veoma zabavno i umešno povezuje sve one tajne i manje tajne organizacije koje je Njuz toliko precizno pobrojao u svom ogledu o velikoj zaveri protiv svih nas; Mladen Milosavljević o zaveri govori upečatljivim jezikom urbane mračne fantastike, dok se Miloš Petrik u svojoj priči poigrava ekstremnim posledicama prepuštanja teorijama zavere kao pogledu na svet. U podžanrove antiutopijske fantastike mogu se svrstati, svaka na svoj način, priče Pavla Teofilovića, Radoslava Slavnića i Relje Antonića, dok se pripovetka Željka Obrenovića na veoma zanimljiv način bavi slovenskim bogovima i – vampirima. Stevan Šarčević nam je podario zaveru u oblandi urbane pustolovine, dok nas Tamara Lujak i Vladimir Kolarić u svojim pričama vraćaju lokalnim, intimnim zaverama iz davno prošlih dana.

Ivan Nešić je precizno i nemilosrdno opisao bespomoćnost koju svako od nas oseća suočen sa bolešću, mogućnošću smrti i – zaverama farmaceutske mafije. Oto Oltvanji se u sjajnoj noveleti vratio žanru koji najviše voli – mračnoj fantastici, dok je priča dolepotpisanog nastala zahvaljujući staroj teoriji zavere o tome da je naša bivša država razbijena iz krajnje prozaičnih, sportsko-finansijskih razloga. I konačno, naslovna novela Jovana Ristića donosi krajnje lucidnu sintezu najčešćih aktuelnih teorija zavere kojima se danas bavimo, uz beskrajnu duhovitost i samoironiju kakve se ni „njuzovci“ ne bi postideli.

Zahvaljujući ovim pričama i njihovim autorima, ne moramo da čekamo da nam – kako to stoji u gore citiranom tekstu – Tom Kruz, slavni scijentolog, na sednici Generalne skupštine UN, pročita spisak svih onih organizacija koje su se zaverile kako bi nam smrsile konce. Odavno sve znamo i sami. A mislim da je ova knjiga najbolji dokaz da smo prozreli sve koji nam to rade... i šta nam mogu!

G.S.

Beograd, oktobar 2014.