Ponekad se osećam
poput izgubljenog kučeta. Nanjušim dunje sa ormara i dim ognjišta,
pa za mirisom krenem. Prosto sledim nekog prolaznika koji miriše na
dom.
Ponese me proleće i
zaboravim da verujem samo sebi, pa i to sa rezervom. Dođe, vreme kad
tražim u ljudima dobro, pa beznadežno ludujem među strancima. Sve
dok se neko ne sažali i ne obrati mi se. A ja...
Uklonim reze, otvorim
kapije i neoprezno pustim reči da teku.
Sve dok ne shvatim da to
nije moj dom. Nikad i nije bio.
Prekasno, prekasno!
Suze su lice već
ovlažile.
Нема коментара:
Постави коментар