Zoran Užarević, Žica, Nova Poetika,
2013
Žica, u smislu žičane ograde,
oduvek je bila simbol razdvajanja i odvajanja. Najimpresivniji i
najpotresniji prizori žice su oni ovekovečeni po nacističkim
koncentracionim logorima, no svaki prizor odvajanja neke grupe, samo
zato što su drugačiji od „Nas“, nije ni malo lepši.
Kratki roman „Žica“, pisan u
dnevničkoj formi, uz pravilno raspoređene digresije i
reminiscencije, mračno je štivo autobiografskog karaktera. Užarević
je ovde do bola verno opisao svoj boravak u duševnoj bolnici i u
zavodu za odvikavanje od zavisnosti, ali kroz prisećanja doziva i
događaje koji su ga do tog užasa doveli.
Ko od nas ponekad ne popije po koju
čašicu? Priznajmo, većina povremeno zna i da pretera, nije li
tako? I ko od nas može da se zakune da neće jednog dana, poražen
od sopstvenog života, pobeći u slatku omamljenost kad stvarnost
postane nepodnošljiva? A stvarnost aktera ove knjige je stigla u
ćorsokak i život ga je priterao uza zid. Udarac za udarcem, nevolja
za nevoljom, malo po malo, nagrizli su čoveka, prepunog života i
poleta, do tačke kad nije bilo druge nego se dobrovoljno podvrgnuti
lečenju na psihijatriji.
Užarević je talentovan pripovedač
modernog izraza i kroz njegove reči prosto možemo omirisati
jedinstveni smrad znoja, urina i hemikalija, osetiti očaj pacijenata
i videti aveti pretrpane drogama kako lelujaju duž teskobnih hodnika
ustanove.
Kliniku
"Sveti Vračevi“
autor posmatra iznutra, očima pacijenta. Medicinski tehničari i
sestrice su pretežno nezainteresovani za svoje štićenike u skali
od stava „ja radim svoj posao“, pa sve do otvorene brutalnosti i
siledžijstva. Lekari su uglavnom nadmeni, skloni generalizovanju
pacijenata i pretrpavanju bolesnika neodmerenim količinama
sedativa
i antidepresiva, a ljudi koji
ih posmatraju sa one strane ograde, grubi su i nemilosrdni...
Spektar likova koji
defiluje po „Svetim Vračevima“ je živopisan i nesrećan.
Počevši od Vanje, narkomana koji guta sve ostatke terapije svojih
sapatnika, jer ne uspeva da savlada svoju zavisnost, preko bivših
ratnika, pesnika, naučnika i biznismena, svi su svojevrsne, vrlo
zanimljive ličnosti, povezane jednom jedinom neumoljivom
karakteristikom: nisu uspeli da se pomire sa sopstvenom sudbinom. U
delo su uvrštene orginalne ispovesti, pesme i priče nekih
pacijenata,
što daje nove nijanse i inače zanimljivoj menažeriji „iza žice“.
Posebno je potresna
scena smrt matorog Ciganina do koje dovodi užasavajuća
nezainteresovanost medicinskog osoblja. Međutim, autorove digresije
nas navode na zaključak da je to samo logičan kraj njegovog života,
krajnje neinteresantnog svakome osim njemu.
Iako se često, kao
lajtmotiv, kroz roman provlači teza da je žica relativna ograda i
da svako može da se nađe iza nje, taj stav se posebno kristalizuje
kroz lik Monike,
higijeničarke (tačnije spremačice) u klinici
"Sveti Vračevi“. Svakodnevno suočena, s jedne strane sa
ispovestima pacijenata, a sa druge nepodnošljivom situacijom kod
kuće, ona „za svaki slučaj“ rezerviše sebi krevet na ženskom
odeljenju.
Pa opet, koliko god zastrašujuće
čitaocu delovali prizori „iza žice“, kraj pripovesti još je
gori. Glavni akter je izlečen, da bi se, otpušten iz bolnice vratio
svom starom životu, koji u međuvremenu nije postao nimalo
prijatniji. Dočekuje ga ista atmosfera koja ga je do bolnice i
dovela. Sam autor najbolje opisuje svoje impresije ovako: „ Prvi
put u životu ne znam na koju stranu da krenem. Svugde slepa ulica,
zid. Ne mogu kroz njega, trezan sam.“
Dakle,
uzmite i pročitajte ovu knjigu, kako biste iz prve ruke saznali kako
je „iza žice“. Nikad se ne zna kad će vam ustrebati, jer, kako
Zoran Užarević to lepo kaže: „Možda vam se javi dilema gdje vam
je mesto, sa koje strane žice. Možda su strane u egalu, pa malo i
cvikam da ova žica ne izgubi smisao. Ko je sa koje strane? Gde je
više slučajeva? Možda nikad i neću saznati, a i nije mi nešto ni
važno. Kao da ću biti nešto pametniji ako saznam. Vi se sami
razvrstavajte gdje će ko, samo da vas upozorim da je nas iz dana u
dan sve više, sve
smo
brojniji, a mesta gotovo da nema. Rezervišite svoje mesto na vreme,
jer će nas vrlo brzo biti više unutra nego vani.“
Нема коментара:
Постави коментар