Miroslav Subašić - SEVERNJAČKA UTEHA

Autor: Miroslav Subašić

Ragnar, moj otac, ležao je teško bolestan. Nekada najveći junak Severa kukao je

i previjao se na postelji nedeljama, jecajući kao dete. Buncao je da ima zmajsko jaje u trbuhu

i da se prokletinja ispilila, nadimajući ga. Nijedan vrač ni vidar nije mogao da mu pomogne.

Nekada je otac bio ljubimac boginje Freje; sada da ga je zaboravila i prepustila sramnoj smrti.

Stoga sam ja, Uba Ragnarson, rešio da podsetim boginju na njenu naklonost.

Već desetlećima niko od ratnika nije imao pristup Valhali. Govorilo se da su

drugi narodi ojačali, da je vreme velikih vikinga prošlo. Više im se sviđalo da umru kod žena

u postelji. Dođavola, mislio sam, ako me trideset ratnika kojima sam rascopao glave sekirom

neće preporučiti bogovima, neka me demon Hel odmah baci u jamu sa govnima.

Posle sedam dana plovidbe dospeo sam na ledeno ostrvo na kom se, po očevim

rečima, nalazio ulaz u Valhalu. Ostao sam sam u ledenoj pustoši dok ne pronađem tu prokletu

kapiju ili dok me demoni zime ne udave. Ili dok ne odustanem. Što se upravo desilo.

Bio sam na dvesto koraka od broda, vraćajući se, kada sam čuo mnoštvo glasova

koji su me dozivali po imenu. Gomila ratnika, naoružanih do zuba, jurila je ka meni. Bilo je

prekasno za sraman beg. Promrmljao sam molitvu i spremio se da budem isečen kao kitovo

salo. Međutim, kada su me okružili spustili su oružje i počeli da se smeju. I ja sa njima.

Bili su to neprijatelji koje sam poslao bogovima.

Odveli su me do kapije, gde su posvedočili da sam ja slavni Uba, sin velikog

Ragnara. Valkire su me odmerile od glave do pete i prebrojale mi zareze na sekiri. Dok su me

bez reči vodile Freji, mrtvi ratnici dobacivali su mi da poginem što pre i pridružim se veselju

u divovskim halama Odinovim.

Čim sam stupio u Frejinu prestonu odaju, boginja je ustala sa trona.

„Dođi“, rekla je, „nemamo vremena za ljubaznost i razgovor.“

Sišli smo u pećine duboko ispod Valhale. Tamo, na obodu malog jezera, Freja mi

je naredila da nepomično gledam u tamnu vodu. Ubrzo su počeli da se ukazuju obrisi

nekakvog čudnog zdanja.

„Vidiš li išta, sine Ragnarov?“

„Vidim nekakvu tvrđavu, sa mnoštvom prozora. Nema ni kule ni branioce,

zatvorena je sa svih strana. Nisam video ništa slično. Gle, neki ljudi mile okolo. Neki ulaze i

izlaze iz tvrđave kako im volja. Kako smeju? I mnoštvo čudnih sprava kreće se po putevima

oko tog mesta. Ah, iz nekih sprava izlaze ljudi! Šta je ovo, boginjo? Gde je ovo mesto?“

„To nije mesto iz našeg vremena“, rekla je Freja. „Tu se danas ponosno uzdiže

dom tvog oca, ali za mnogo vekova tu će biti mesto zvano 'klinika'. Da, mislim da je to

naziv.“ Primetila je moju zapanjenost. „Odin mi je tako rekao. Tamo ćeš naći spas za

Ragnara.“

„Ali kako da odem u drugo vreme? I kako ću znati koga ili šta da tražim? Pomozi

mi!“

„Da bi otišao tamo treba samo da uskočiš u jezero. Imaćeš dva časa do povratka.

Vidiš li ovo zdanje, tik uz tvrđavu? To mesto se zove 'apoteka'.“

„Apoteka“, grmnuo sam odlučno.

„To je mesto na kom ćeš tražiti. Upamti, slatko je kad se pije. Tako kaže Odin.

Eto.“ Pokazala je rukom na vodu.

„Ali kako ću znati šta da tražim, opet te pitam?“, pobunio sam se. „Nijedan tuđi

jezik ne znam. Ni naše rune nisam naučio da čitam. Kao da tražiš da iz jata haringi izvadim

jednu posebnu ne znajući po čemu je posebna.“

„Ako misliš da sam nešto prećutala, vrati se na brod i sklopi ocu oči kada stigneš

kući“, rekla je Freja besno.

Zabacio sam štit na leđa i čvrsto stegao sekiru. „Oprosti budali, boginjo! Odmah idem!“

„Tvoje hrabro srce će te voditi“, vikala je Freja dok sam se zaletao. „Čekaću te

ovde!“

Voda je bila hladnija od Skaldinog daha. Imao sam osećaj da mi je srce prepuklo.

Možda sam zaista umro?

Obreo sam se u nekakvom žbunju u podnožju Klinike. Bila je noć, valjda. Svuda

okolo bili su pobodeni dugi tanki stubovi sa kojih su sjajne kugle bacale svetlost nadaleko.

Brzo Ubo, zdanje Apoteka je odmah iza onog drveća! Bio sam krupan kao medved. Ako me

njihovi ratnici primete propao sam. Ali nisam video nijednog ratnika na slici sa jezerskih

voda! Juriš!

Grunuo sam u vrata. Odaju je obasjala svetlost i začula se strašna buka iz

nekakve crvene kutije na zidu. Zdrobio sam tu stvar sekirom. Prošlo je skoro četvrt časa od

skoka u jezero a ja sam gledao u ogromne police prepune velikih i malih kutija, boca, sprava i

bogovi znaju čega sve ne. Potisnuo sam očaj koji me je obuzimao i počeo sa potragom.

Slatko je, rekla je Freja. Znači moram ga prvo okusiti. I pije se. Znači da je tečno.

Napred! Otvarao sam jednu po jednu bocu i otpijao po malo.

Nakon jednog časa, osam povraćanja i svih boca otvorenih, ništa nisam uradio.

Pomišljao sam da se ubijem. Onda sam, milošću Frejinom, ugledao bočicu ružičaste boje.

Srce mi je zalupalo. Znaci nalik na one u engleskim crkvama izgledali su ovako: MiraLAX.

Zakleo sam se da ću ih zapamtiti doveka.

Bilo je slatko! Slatko poput božanskog napitka! Još samo jedan gutljaj. Ostalo je

samo da sačekam. Strpao sam bočicu u kesu za pojasom.

Trgao sam se. Napolju je nešto zavijalo poput vendskih gusara, praćeno čudnim

brujanjem. Provirio sam i video kako se jedna od onih čudnih sprava zaustavlja i dva čoveka

izlaze iz nje sa nekakvim igračkama u rukama. Otkrili su me. Izleteo sam iz Apoteke urlajući.

Onog bližeg meni pogodio sam sekirom posred čela a drugog sam odalamio u glavu železnim

obodom štita.

Ubio sam obojicu. Bili su isto odeveni. Braća!

„Poštovanje vašoj majci. Srešćemo se u Valhali. Ah!“ Utrobu mi je najednom

zahvatio strašan vrtlog. Odbacio sam oružje i otrčao do poslednje police.

„Aaaargh!“, stenjao sam. Otac, Freja, lek, sve je izbledelo pred ovim uživanjem.

Mora da sam dugo srao, obe su mi noge utrnule kao drvo. Sve sam izbacio iz sebe, bio sam

prazan kao vazduh.

„O bogovi! Kad ovo pijete, morate biti večno gladni žrtava!“, vikao sam dok je

spolja dopiralo zavijanje a ovaj svet se pretvarao u maglu. Obrisi Freje na obali jezera bili su

sve jasniji. Zalupao sam sekirom o štit.

„Oče, pripremi se da isteraš zmaja!“