Miroslav Subašić - NEPODOBNI

Autor: Miroslav Subašić

„...i sinovi ljudski uzeše u tim danima od stoke zemaljske, zveri poljskih

i ptica nebeskih, i naučiše mešanje vrsta životinjskih jedne sa drugom,

da bi razgnevili Gospoda, i Bog vide celu zemlju i beše pokvarena...“

„Knjiga Jašerova. Poglavlje 4, stih 18“, dobaci šerif Isaija Abot, s

mukom obuzdavajući konja. Svetlo plava košulja bila mu je tamna od

znoja, sinoćni viski još nije ispario iz lobanje a u bisagama je imao samo

jednu kutiju cigareta.

Velečasni Julijan Gejtvud je već deset minuta klečao, tražeći tragove

na suvoj vreloj zemlji. Prenuo se kad je čuo šerifov glas.

„Tačno, Abote. Glasno sam razmišljao, ali tačno. Grifoni, kentauri,

harpije, Kerber, Pegaz, gorgone, divovi.“ Ustao je i premestio lasersku

pušku na desno rame. „Lavlji ljudi moavski, što kaže Sveto pismo. Drevni

Hanaan, naravno. I sve nakaze koje su se nakotile u starim danima

sa jednim ciljem — da zagade čistotu Stvaranja.“

„I Močvarci“, reče zlovoljno čuvar zakona u Kejv Kriku. Bilo mu

je dosta svega: dva dana bazanja po bespućima Nove Sonore tražeći

stvorove iz bajke, izigravajući potrčka zadrtom propovedniku-rendžeru.

„Naravno“, odvrati poletno velečasni, stavljajući nogu u stremen.

„Vidiš, Abote... Ti to nazivaš bajkama ali Kongregacija to shvata vrlo

ozbiljno. Tim pre što su tvoji uticajni sugrađani vrlo nezadovoljni tvojom

nepreduzimljivošću.“ Uzjahao je i naterao belca u galop.

„Vidi ovako, velečasni“, siktao je šerif kad je sustigao Gejtvuda,

„pokazao sam dobru volju. Mogao sam ti pokazati lakat i nastaviti da

taložim viski kod Stare Džini. A ti bi se izgubio u ovoj bestragiji i završio

u trbusima kojota. Zato, budi dobar hrišćanin i samilosno okreni konja

jer ovde ničeg nema. Močvarci su priče kojima su prvi doseljenici plašili

malu decu.“

Velečasni je snažno povukao uzdu. Belac je zanjištao, propeo se i

zastao, nemirno strižući ušima.

„Pretpostavljam da bi bilo korisno da mi obrazložiš svoju tvrdnju

da ‘ovde ničeg nema’. Ili da samo kažem pobožnim ljudima Kejv Krika

da ih je šerif nazvao lažovima.“

Abot je poželeo da mršavom propovedniku nabije cev vinčesterke

između koščatih guzova.

„Čekam, šerife“, reče velečasni..

„U redu, prokletstvo... Slušaj, nisam alapača i mrzim tračeve. Cela

ova zbrka nastala je zbog priče gradonačelnikove žene, zar ne?“

„Da“, nestrpljivo odvrati Gejtvud. „Gospođa Klejkomb je pre tri

dana napastvovana od strane bića koje vi nazivate Močvarcima.“

„Ma, ono što hoću da kažem je da Klejkombova, eh...“ Šerifu je

ovo teže padalo nego smirivanje subotnjih tuča kod Stare Džini. „Matora

je nezasita! Eto. Pre dva meseca ju je takođe ‘silovao’ mutavi Tobi, pogrebnikov

pomoćnik. Za tren oka se siromah klatio na starom hrastu u

centru grada. Pre pola godine babuskera je prozvala Pedrita Kalaveru i

njegove desperadose. Presreli su njenu leteću diližansu dve milje istočno

od Rio Verdea i zlostavljali nju i njene prijateljice, takođe bogate babe.

Ha! Kladim se da tvoji u Kongregaciji pojma nemaju o ovome.“

„Hm“, učini velečasni, podižući okrugle naočare. „Mislim da znam

kuda ovo vodi. Šta se potom desilo?“

„Matori Klejkomb je digao na oružje ceo grad. Ojadili smo sva

sela istočno od reke Gila dok nismo pronašli Kalaveru. Pre nego što smo

ga obesili za jaja, kleo se da mu je stara platila muževim zlatom za pružanje

usluga. A nešto pre toga Apači Kid je...“

„U redu, u redu! Zaboga!“ Gejtvud je nervozno čupkao konac sa

oboda svog polucilindra. „Do večeras moram napisati izveštaj i poslati

ga komandi u Ostinu.“

Nekoliko minuta bilo je potrebno propovedniku-rendžeru da

odluči. Neugodnu tišinu povremeno je prekidalo kričanje lešinara koji

su lagano leteli na zapad ka nekoj gozbi.

„Imaš li deset ljudi u Kejv Kriku spremnih da potvrde tvoju priču,

Abote?“

„Deset?“ nasmeja se šerif. „Pih! Zna cela Nova Arizona. Okupiću

ih bar dvadeset čim ujašemo u grad.“

„Onda idemo!“, reče Gejtvud, na Abotovo oduševljenje. „Biću srećan

da što pre odletim sa vaše razvratne kolonije. Iznad čega one ptice

kruže?“ Pokaza prstom ka lešinarima.

Šerif sleže ramenima. „Juče su kauboji doterali preko hiljadu grla

u grad. Verovatno neko uginulo goveče.“

„Biću mirniji ako proverim“, reče propovednik i mamuznu konja.

Ovaj put šerifov konj nije mogao da sustigne belca. Abot je čuo

Gejtvudov radosni usklik i video kako ovaj vadi laserski Remington iz

futrole na opasaču.

„Samo kad pomislim da si me ubedio da odustanem!“, doviknu

velečasni, oružja uperenog ka stvoru koji je ležao licem ka zemlji.

„Šta je ovo, sto mu paklova?“ prošišta šerif i uperi svoj Kolt 245

ka glavi čudnog bića.

„‘Ovo’ je ono što vi nazivate Močvarcima. Kakvi Močvarci!“,

zaurla velečasni. „Opaka, drevna rasa je to, druškane. Opoganjivali su

Čistotu hiljadama godina.“

„Da li je živ?“ upita Abot paleći cigaretu.

„Oh, da. Malo iscrpljen ali živ. Hajde, pitaj ga nešto, bilo šta.

Umeju da govore, da li si znao?“ nasmeja se Gejtvud. „Spremi laso.

Vodim ovo nečisto stvorenje u sedište Kongregacije. Niko se više neće

rugati Čarlsu Robertu Gejtvudu!“

Odjeknu pucanj iz Kolta.

„Hajde diži se, lenštino!“, viknu šerif i čizmom šutnu Močvarca.

Stvor spusti ruke na zemlju i polako podiže glavu. Razrogačene oči i

neverovatno beli zubi otkriveni širokim kezom izgledali su začuđujuće

ljudski.

„Kažem, diži se!“ dreknu Abot unevši se u crno lice stvorenja. Leš

velečasnog Gejtvuda ležao je na suvoj zemlji, prosviranog mozga i noge

zaglavljene u stremen.

„Isaija, oprosti“, zakuka Močvarac. „Platila mi je... Rekla je da će

sve biti u redu ako dobro obavim posao.“

„Bez sumnje si ga dobro obavio tom tvojom crnačkom batinom.

Slušaj Džeri, ovim sam ti otplatio sav prokleti duvan, jel’ to jasno?“

„J-jasno, brate! Budi blagosloven!“

„A ako opet čujem da je neko noćno stvorenje ‘silovalo’ po Kejv

Kriku lično ću ti odseći taj budak. Da moji sunarodnici znaju da sam

držao revolver uperen u tvoju glavu i da nisam pucao, prezreli bi me;

nadam se da zbog ovakvog izbora neću biti u prilici ikada da prezrem

sam sebe.“