Darko Savić - KADA DUŠA ODE

Autor - Darko Savić 

Izgledali su kao pahulje koje lebde u vedroj, toploj noći. Beli, žuti, crveni, lelujali su odozgo sa neba i taložili se po tlu čineći da svet izgleda kao san, davno odsanjan u dečijem krevetu dole na rodnoj Zemlji. Dugini Insekti su obojili predeo.

Luj je pažljivo gazio po tom svetlećem prekrivaču drežeći Megi za ruku, ali je jasno video da to neće spasiti sitne larve ispod njegovih stopala. Bilo mu je žao tih stvorenja iako je znao da su oni samo puki ukras prirode, oslobođeni razumevanja i svesti, nagrađeni jedino postojanjem. Pitao se da li je tako i sa ljudskim telom kada razum nestane, kada duša ode…Megi je nije imala, ona nema čega da se plaši.

Dugo su koračali dolinom kamene klisure pre nego što su joj ugledali kraj i iza beskrajne dine kako se nižu u nedogled. Video je još odozgo, kroz prozor kapsule dok je padala, ova planeta je bila gola i suva kao i njegove davno ispucale usne. Mirio se sa sudbinom, umreće ovde uskoro, možda još sutra kada ih veliko žuto sunce okupa svojim vrelim zracima.

Seo je na zaobljnu stenu i zagledao se u beskrajnu crvenu pustinju ispred sebe. Megi je bila pored njega, držala ga za ruku i strpljivo čekala da nastave. Ona se nije predavala, nije odustajala, nije gubila nadu. To su bile ljudske osobine, roboti ih nisu imali ali zato ništa slabije nisu voleli.

-Hajde, ljubavi vreme je da krenemo, kada izađe sunce tada ćemo da odmaramo – brižljivo ga je skenirala po ko zna koji put, aura mu je bila sve slabija, napuštao ju je. Od tog saznanja njen električni organizam je patio. Nešto unutra ju je bolelo, iako su ljudi verovali da robote ne boli. Hteo je nešto da kaže, da se pobuni, ali suvo, natečeno grlo i zadebljali jezik odbili su da slušaju. Odgurnuo se od stene i zateturao dalje.

Megi je bila njegov život, njegov svetionik u olujnoj noći u vremenu kada su ga bure šibale svakodnevno. Bila je robot, i ljudi su ih popreko gledali kada bi nakon skeniranja videli da nema auru, ali Luj je znao bolje od toga, bolje od svih njih. Njihove tamne duše uprljane pohlepom, lažima i ko zna čime, nisu vredele ni najmanjeg dela nje. Zato mu je bilo žao što je ostavlja samu, oni će ugasiti i ovu poslednju baklju, poslednji plamen u mračnom tunelu kojim je on koračao, sada kada nije tu pored nje.

Nisu daleko odmakli a on je pao na sitni crveni pesak, okrenuo se na leđa i nemoćno zagledao u nebo na kome je veliki planetin prsten izgledao kao ogromni sjajni most. Pomislio je kako na kraju tog mosta postoji grad kakav je oduvek zamišljao, pun srećnih nasmejanih ljudi, a u jednoj od širokih, cvećem i zelenilom ukrašenih ulica nalazi se kuća. Crveni krov, stakleni prozori, dvorište prekriveno zelenom travom, kao na tim prastarim slikama što je nekada video. U toj kući žive Megi i on, a njihova dečica trče ulicom, igraju se sa drugom decom i mašu im ponekad kada bi videli da ih oni posmatraju…

Neko mu opali šamar. Megi je robot! Ne možete vi imati decu! Još jedan šamar!

-Probudi se! Luj! Ne smeš se predati, hajde, ustani! – Megi ga je cimala i povremeno mu udarla šamare u nadi da će ga to povratiti, da će se osvestiti, ali on je bio na ivici. Telo mu je gorelo u groznici, oči zamaglele i odlutale u daljinu, nisu videle ni pesak ni veliki sjajni luk, ni Megi, nego nešto drugo, prelepo i samo njemu znano. Umro je sa osmehom na licu.

Satima je ona nepomično sedela i gledala mrtvo telo ispred sebe. Komad plastike i metala nemo je tugovao, nemajući suza da ih isplače, niti srca da ga zaboli, ali ipak skrhana nekom svojom tugom, užasnom i razdirućom koja je cepala njen digitalni um.

Primetila je kako je horizont počeo da bledi. Još malo i sunce će užariti ovu zaboravljenu pustinju. Ustala je, podigla Lujovo telo pa ga ponela prema klancu gde su Dugini insekti i dalje sporo lelujajli praveći sve deblji svetleći prekrivač koji je sada potpuno sakrio golu zemlju i stene.

Setila se kako je uživao u pogledu na ova stvorenja dok je prolazio odavde, i kako je pazio na njih. Sada je vreme da oni paze na njega. Spustila je telo na ravan komad zemlje. Poljubila je suve ispucale usne poslednji put, a onda legla pored njega i zauvek se isključila.

*

Prepoznala je svoje i Lujovo telo, dole ispod nje. Preko njih je napadao tanak sloj svetlećih larvi, ali to su bili oni.

,,Kako,, pomisli ,,ja sam robot…,, Luj je stajo pored i smešio se, mogla je da oseti njegovu beskrajnu ljubav dok je gledao u nju svojim bleštavim očima.

,,Hajde, idemo kući,, uzeo ju je za ruku i poveo gore visoko, prema svetlećem luku.

Sunce je uskoro izašlo i istopilo Dugine Insekte. Zemlja je ponovo bila crvena i gola, a tamo u klisuri, ostala su samo dva plitka traga u pesku koje je uskoro vreli pustinjski vetar izbrisao zauvek.