TAMO KRAJ VODE, PODNO VRBE

Ditus je sa uzvišice posmatrao ovce što su se raštrkale po kosini. Mada ga oči više nisu služile kao nekada, jasno je video ogromnu vrbu, tamo dole kraj vode.

Onamo u senci, Baton je pogubio Batona. Zbog izdaje.

Nikada Ditus nije video toliko spokoja u smrti kao tada kod Batona Breučkog.

Ustanak je pamtio po gladi, po bolesti koja samo što ga nije odnela i po bežanijama kroz Panonske močvare. Sećao se i Batona Breučkog. Izdajnika koji je zadao smrtonosni udar ustanku i spasao svoj narod uništenja.

Kada su se Breuci pridružili Dezijatima i krenuli na Sirmium sve je izgledalo veličanstveno. Trebalo je samo isterati Rimljane sa zemlje. Kako su bili naivni! Isterivanje neprijatelja je bilo sve oko čega su se složili. Niko nije znao kako bi to u stvari trebalo činiti.

Onda su stigli Tračani i udarili sa leđa. Močvare su postale grobnice.

Kada su boleštine i glad pomorom udarile na Breuke, Baton je doneo odluku. Isporučio je Pinesa Rimljanima i predao se.

Nažalost Dezijati su i dalje ratovali. Nedugo potom Baton Dezijatski je pogubio Batona Breučkog. Tamo kraj vode, podno vrbe. A Onda su Rimljani odveli i njega kao trofej u Rim.

U Panoniji je zavladao mir.

Mladići stasali posle rata, Batona su smatrali sramotom. Ali oni nisu videli užas Rimske odmazde. Ne znaju da je to bio jedini način da im se ne zatre seme.

Da bi se otkrilo zašto je Baton Breučki toliko spokojno dočekao svoj kraj trebalo bi poznavati jednu nikad ispričanu priču.

Ovako bi ona glasila da postoji iko ko bi je ispripovedao.

Lavincija je čekala. Pogled joj je počivao na kolskom putu koji je prolazio kroz selo pravcem kojim su svi otišli. Pogled joj je zaklanjalo zgarište nekada čuvene vodenice, na čijem vrhu je jedna greda nedirnuto virila iz spaljenog krovišta. Nije više mislila o boli koju je osetila videći Ledrusovo zanjihano telo obešeno o istu tu gredu. Nije razmišljala o sveže iskopanim humkama ispod pragova. Nije više mislila ni o čemu, izuzev o onome što ju je zadržalo. Uzalud su je molili, uzalud su je grdili. Nije mogla poći na zapad, sve dok lutka, koju je rasejano premetala u nervoznim šakama, ne bude vraćena. Dok je skrivena u stenama, posmatrala čerečenja na konjskim repovima, nije primetila ono najstrašnije. Ono zbog čega sad sedi u travi i posmatra istok.
Pojava ratnika u raskošnoj spremi bila je iznenadna zbog toga što je deo puta kojim je stigao potpuno ispustila iz vida. Nešto je govorio, ali nijednu reč nije razumela. Najzad pridošlica čučnu kraj nje i poče da joj briše uplakano lice. Počela je da razumeva njegove reči, ali nije nalazila nikakav smisao u njima. Govorio je o ratu i o nekakvom užasu. Kao da je on znao šta je užas. Uznemiravalo ju je njegovo torokanje i podigla je pogled prema njemu ne bi li ga ućutkala.
Bilo je to poznato lice. Toliko poznato da je razum počeo da joj se vraća. Njegove reči su počele da dobijaju smisao. Lavincija živnu.
- Nesrećna moja Lavincija. Gde su ljudi iz sela? - dok ga je slušala setila se i njegovog imena. Odgovorila mu je.
- Otišli... Pobegli na zapad... - Baton, zvao se Baton. Gde je bio tako dugo? Baton ju je neko vreme sažaljivo posmatrao, pa se najzad oglasio:
- Zašto si još uvek ovde? - da je sve krenulo po zlu Baton je znao. Dolazeći drumom imao je prilike da vidi zlodela neprijatelja, ali ni za tren nije pomišljao da će selo zateći ovakvim. Danima su se povlačili kroz močvare i Tračani su im dahtali za stopama, a spaljena polja što su ih Rimljani za sobom ostavili nisu ih mogla prehraniti. Sresti Lavinciju bosonogu, poderane i prljave haljine, kako nepomično sedi u travi kraj puta, bilo je samo deo užasa. Obrazi su na njenom garavom licu bili oslikani tragovima suza. Nepomično je buljila u jednu te istu tačku kao da kraj nje nikoga i nema. Ono što je od Breučke armije preostalo, zaustavilo se sa zapadne strane sela. Sveže iskopana zemlja ispod nekadašnjih pragova davala je do znanja gde su nestala tela sa krstova ukopanih na prilazima selu.
Ipak, Lavincija je bila ovde.
Ogromne oči najzad pogledaše u njega. I dalje je bila predivna. Tako uplakana i musava podsetila ga je na nezaštićeno dete i poželeo je da je zagrli i da je uteši. Video je njena malena obla stopala i njene tanušne prste kako stežu dečiju igračku. Srce poče da mu se otima.
Lavincija se najzad oglasi ogrubelim i slabim glasom. Koliko li dugo ovde sedi bez hrane i vode?
- Dasantila je ostala u šumi. Nju čekam. Onda ćemo otići. Zajedno.
- Dasantila? Je li ona sa Ledrusom – pomislio je da ju je muž ostavio. Poveo dete sa sobom. Cerek kojim je Lavincija propratila pitanje nije mu se dopao. Pokazala je ka humci pod pragom ruševine.
- Tamo je Ledrus. Dasantila je u šumi. Doći će. Zato sam ovde. - reče tiho.
Sada je već bio siguran da su joj misli ozbiljnom neredu. Nešto strašno se desilo, ali nije ništa mogao razabrati iz Lavincijinog buncanja. Najednom ona se uspravila.
- Ti! Ti si ratnik, ti možeš da je vratiš! Nađi je! Nađi moju Dasantilu! - glas joj se najednom ispuni rešenošću. Ta promena mu je uskovitlala misli.
- Polako Lavincija, polako. Kaži mi tačno gde si je izgubila. - zapita je.
- Na Doberusu smo bežale od Rimljana. Kada su oni otišli više je nije bilo.
- Čekaj, jesi li sigurna da je nisu oni odveli sa sobom? - previše je bila samouverena.
- Nisu, videla sam ih kako odlaze i znam koga su vodili.- najednom grč joj je protresao telo i suze potekoše, ponovo brazdajući skorenu prljavštinu na obrazu.
- Ne, Dasantilu nisu vodili – nastavi ona posle nekog vremena. Promene behu nagle.
– Dugo sam je tražila ali našla sam samo njenu lutku. - spustila je pogled na stvarčicu u rukama. Misli su joj opet odlutale i jedno vreme Baton je čekao da nastavi. Njen pogled je bludeo okrećući se opet ka vodenici.
- Kaži mi gde si našla lutku? - morao je da izvuče nešto iz tog zbrkanog uma. Zaboravio je na svoje ljude.
- Na ivici močvare. Dalje nisam mogla.- Zgrčio mu se želudac. Odatle su stigli.
- Moraš mi vratiti moje dete! - vrisnu Lavincija. Nije izgledalo da će prihvatiti bilo kakvo objašnjenje.
- Ne znaš šta je tamo... - najednom ona se uspravi i u očima joj se najpre pojavila neočekivana odlučnost, a samo trenutak kasnije lice joj dobi zavodljivi izraz. Preneražen tom naglom promenom Baton se zaustavi u pola rečenice, da bi najednom uz nevericu shvatio da Lavincija snažnim pokretima kida haljinu sa sebe. Njena obla ramena i čvrste dojke pojaviše mu se otkrivene pred zabezeknutim pogledom, ali ona nije zastajala i haljina je, pucajući po šavovima, otkrivala njene vretenaste butine i obla kolena. Zbunjenost i prijatna jeza mešali su se u njemu dok je haljina padala na zemlju. Obli bokovi, pregibi butina, maleni crni žbunić ispod njenoga pupka, sve je to bilo tu, nadohvat rukama željnim milovanja. Naglo se trgao kada je podigla pogled na njegovo lice. Razbarušena kosa je donekle sakrivala široke usnice koje su šapatom izgovarale reči :
- Znam Batone kako si me oduvek gledao, znam šta si hteo. Uzmi me, samo mi vrati dete. Biću ti pseto, pratiću te gde god da pođeš, ispuniću ti svaku želju, samo mi vrati Dasantilu. - Da, želeo je njeno telo više od ičega na svetu, ali ne ovako. Zaustio je da to i kaže, ali nije znao kako. Oboje su ćutali neko vreme, a onda Lavincija naglo pade ničice.
- Molim te, molim te! - Spustio se do nje nežno polažući ruku na njen podbradak. Oči, vlažne i tamne podigoše se ka njemu. Želeo je da im se usne spoje. O, itekako je želeo. Pa ipak samo je podiže i zagrnu je poderanom haljinom. Da su druga vremena uzeo bi je tu nasred sela, ali ne sada! Sada je sve drugačije.
Lagani šum naterao ga je da se okrene. Verzo je stajao kraj njega sa isukanom sikom u ruci.

- Nije pametno da ovako nestaješ, zabrinuo sam se. - reče.

- Jesu li se ljudi smestili? - bilo mu je neprijatno. Kao da je njegova pohota razgolićena.

- Kako su znali i umeli. - ako je Verzo nešto i slutio, to nije pokazivao.

- Slušaj, smesti ovu ženu sa ostalim izbeglicama. Vraćam se u močvaru. - reče odsečno.

- Jesi li poludeo? Močvara vrvi od Tračanskih plaćenika! - uzviknu Verzo.

- Neću da se raspravljam. Pines će komandovati podjednako dobro kao i ja.

Tako je Baton krenuo da potraži Lavincijinu kćer, ne znajući da će naći mnogo više od toga.

Tragovi su vodili ka močvari. Obećanje naslade i ljubavi, vodilo ga je napred, u magloviti svet. Plavičasta izmaglica se u pravcu napredovanja sve više zgušnjavala . Nastavljao je prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove. Nastavio je oprezno, ispitujući tlo pred sobom. Drveće oko Batona se proređivalo i sve je više ustupalo mesto ševaru i trsticima, a magla je postala neprirodno gusta i otežavala je napredovanje. I dalje je bilo visokog rastinja, ali debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem. Kada se najzad gusti ševar otvorio ka jednom proplanku dah mu zastade. Proplanak je bio prekriven stotinama zmijskih telesa koja su se izvijala, preplitala i migoljila u nepreglednom mnoštvu. Pa ipak to nije bilo najveće iznenađenje.

Bila je tu i Dasantila. Njenu zmijama prekrivenu haljinicu jedva da je razaznavao. Ona sama, međutim, nije bila među gmizavcima. Nepomično je ležala na gorostasnom oborenom deblu poviše jezivog prizora, potpuno gola. Jedna noga joj beše savijena u kolenu i jedini znak da je živa bejahu duboki udisaji koji su joj ravnomerno pomerali grudni koš. Ali nije tamo bila sama, Obmotano oko debla i provlačeći joj se između nogu, obujmivši tanušno telo, nad njom se nadvijala jeziva glavurda zmijskog cara. Kao kruna na glavi mu blistaše četri roga, a među jezivim očnjacima palacao je račvasti jezik. Idućeg trenutka Baton je znao da su ga ćilibarski žute oči ugledale.

Dasantila otvori oči i podiže se u sedeći položaj. Baton nije razaznavao da li je to učinila sama ili ju je grdni gmizavac podigao. Video je da se obličje gmaza ravnomerno pomera među detinjim nogama. Lavincijina kćer okrete pogled ka njemu. Kao da mu je led prožeo dušu kad im se pogledi sretoše! Oči joj behu ćilibar! A kad je progovorila to nije bio glas deteta, nego starice.

- Baton! Vođa naroda Breučkog. I njihova propast! - suviše iskustva, suviše činjenica...

- Ko si ti?! Ti nisi Dasantila! - u glasu su mu se razaznavali oklevanje i strah.

- Nisam, u pravu si. Možeš me zvati Demon voda. - glas toga je bio spokojan. Smisao izrečenog nije.

- Šta hoćeš od mene? - Nije mogao prići detetu, okruženom otrovnicama.

- Hoću da ti pokažem nešto. I da ti dam jedan savet. - oči se okrenuše ka jugu. Isprativši taj pogled Baton je shvatio da bizaran prizor pred njime okružuje čopor vukova. Bili su skriveni među drvećem koje je okruživalo proplanak i kao da su nešto čekali.

- Pogledaj ih. Osećaju pretnju u našem neobičnom ponašanju. Ne prihvataju što smo na površini. - reče dete demon.

- O čemu govoriš? - na čelu čopora bila je vučica inteligentnog pogleda. Baton nije mogao da odvoji pogled od prelepe životinje.

- O zmiji. O simbolu i osnivaču tvoga naroda! - dok je, šta god to stvorenje bilo, govorilo, vučicin pogled bljesnu surovošću. Čopor, koji kao da je samo to čekao, najednom se hitro pokrenuo. Uleteše među zmije kidajući i ubijajući. Pokolj je bio užasan. Baton se već zapitao jesu li kurjaci imuni na otrov, kada se jedan sruši u agoniji. Najednom Dasantila se ponovo oglasi:

- Ali, oni ne žele da ubijaju gomilu. Žele cara! A ubijaće, makar po cenu istrebljenja obe vrste. - Baton skrenu pogled prema devojčici koja to nije bila.

- To su samo zveri. Ubijaće se dok bude sveta i veka. - najednom gmaz ispusti dete.

- Misliš? Pogledaj. - zmijski car stade da se uvija oko sebe u neprestanim pokretima i kao da se smanjivao sve više i više. Najzad devojčica ga uze u ruke, ustade i pokrenu se prema krupnoj vučici. Zmije su joj se uklanjale ispod nogu, a vukovi zastadoše. Vučica lagano pođe prema njoj. Kada se susretoše dete pruži ruke prema zveri. Ova dohvati gmizavca i u trenu ga raskide na komade. Zatim se okrenu i krete ka drveću. Čitav čopor krenuo je za njom i najzad vukovi nestadoše u rastinju. Zmije stadoše da se okupljaju oko nage devojčice. Pogledi im se ponovo sretoše.

- Dovoljno je predati im vođu i narod je pošteđen uništenja. Razmisli o ovome što si video. - Baton je jasno zapazio da se nalaze kraj vode u senci vrbe.

Idućeg trenutka krhko telašce se protreslo i dete ga je pogledalo drugačijim pogledom. Pogledom prepunim straha. Oči devojčice su bile tamne i širom rastvorene. Detinja usta se otvoriše da vrisnu istoga trenutka kada su se stotine otrovnih zuba zarile u uzdrhtalo telašce. Tamo kraj vode, podno vrbe. Baton je skamenjen posmatrao kako se zmije povlače i jedna po jedna nestaju u ševaru dok devojčica pada na tlo. Kada se pokrenuo bilo je prekasno. Dete je još uvek dahtalo, ali ni mnogo snažniji čovek ne bi mogao preživeti toliko zmijskih ujeda. Podigao ju je i krenuo ka selu.

Lavincijino lelekanje nije razumeo. Spustio je leš pred njene noge i ostavio ju je za sobom. Kao u bunilu pridružio se svojim ljudima i proveo je dan ne obraćajući se nikome.

Nedeljama je Baton potom predvodio vojsku bežeći pred Rimljanima i Tračanima. Nedeljama je prolazio kroz smrad leševa po spaljenim selima. Boleštine i glad pomorili su gotovo sve što je neprijatelju promaklo. Svake noći u snove mu je dolazila Dasantila. Svake noći sanjao je vukove.

Najzad je doneo odluku. Glasnik je odaslan u tajnosti i dogovor sa Tiberijem je ostao tajna. Sve dok Baton nije predao Pinesa i ugovorio predaju.

A kad su ga poveli tamo do vode, podno vrbe, znao je da će njegov narod živeti.

Ono što nije znao je da će se reka na čijoj je obali našao smrt jednom zvati Bosna.