BOGINJA MAČKASTIH OČIJU

    Kada je zveknuvši mamuzom iskoračio u vrelo popodne, bio je bolno svestan da je ovoga puta sve drugačije. Nagla promena ga je svojom silinom gotovo oborila sa nogu i vrhom srednjeg prsta spustio je obod šešira na oči.

• Pogrešio si, Atila, kako si samo pogrešio – promrsi zadovoljno.

    Možda negde drugde, možda u neko drugo vreme, Atila bi i imao neke šanse, ali ne ovde. Ne sada. Nošena vetrom, jedna kotrljanka prohuja kraj njega i ispratio ju je krajičkom oka.

• Nije ona to zaslužila, prijatelju. Nije.

    Nagli tresak vrata, koja je vetar zalupio negde iza njegovih leđa, trgao ga je i na trenutak se pokolebao. Da li je moralo biti ovako? Zbog čega?
    Zbog krupnih dojki, dugih nogu, širokih bokova, bujne kose? Zbog đavola anđeoskog lika?
    Dobro se sećao jednostavnosti kojom je Irena sa sebe zbacivala haljinu. Sećao se njene toplote i lakoće kojom je prodirao u nju - onako s nogu, na brzinu raskopčanih pantalona.
    Vreli pustinjski vetar bacao mu je pesak u oči i zažmirio je po navici, baš kao i svaki put. Nije mu ovo bio prvi obračun.
    Pa ipak - sada je sve bilo drugačije.
    Nije se bojao, ali nešto u njemu je gunđalo. Nešto iza misli usporavalo mu je hod. Spustio je ruku na glatku dršku mornaričkog kolta i opipao je recke na njegovoj ivici.
    To ga je umirilo.

• Skupo ćeš platiti svoju glupost, Atila; platićeš je svojom kožom. Nikad nisi znao da razdvojiš kada kučku treba jebati, a kad je šibati.

    Bio je isuviše iskusan da bi ignorisao podsvest i pažljivije je osmotrio okolinu. Uskovitlana prašina isprečila se njegovom pogledu i ograničio se na istraživanje onoga što mu je bilo dostupno.
    Duž opustele ulice, osim jedne napuštene zaprege, nije video ništa neobično. Podigao je pogled i osmotrio je ono nekoliko prozora na spratu saluna. Vetar se igrao zavesama i to je bilo sve.

• Za razliku od tebe, ja znam koliko je napaljenih mužjaka Irena zgromila pogledom svojih mačkastih očiju. Bolje od tebe znam koliko se budala gostilo među njenim bedrima.

    Ni na prozorima hotela nije bilo ničeg sumnjivog. Prazna ulica i tremovi daščara oko njega bili su sablasno pusti.
    Najednom je shvatio šta je bilo toliko pogrešno.
    Sunce!
    Sunce je bilo nezgodno postavljeno. Zaslepljivalo ga je. Skrenuo je pogled ka zgradama oko sebe i zamislio se. Znao je da je Irena negde tamo i da misli na njega. Njegov protivnik nije ništa drugo do posesivni mužjak zaslepljen suknjom. Sunce će doći na svoje mesto ako bude oprezno povlačio karte.
    Načinio je još jedan iskorak u nesnosnu jaru, razmišljajući o suparniku koji, zaklonjen prašinom, lagano dolazi sa suprotne strane. Da je bilo drugačije, možda bi zakon verovatnoće bio umereniji. Ovako je sve bilo gotovo pre no što je i počelo.

• Atila moj, ti si mrtav čovek; mrtav zbog žene. Misliš da njoj treba ljigavac koji je dočekuje cvećem i recituje joj poeziju? Previše si jadan da bi shvatio da njoj trebaju divlje noći i zgužvani čaršavi! Ne znaš ti ko je Irena!

    Krv mu se sledila u žilama kada je kroz hujanje vetra odjeknulo prodorno graktanje.
    Gavran!?

• Koja je budala ovo programirala!? - pomisli uznemireno osmatrajući nebo.

    Skoro neprimetna zelena nijansa koja je kao oreol okruživala sunčev disk dala mu je do znanja da je Irena učitala potprogram. Nemir izazvan neočekivanom impresijom sada je popustio i skoncentrisao se na ulicu pred sobom. Atilu i dalje nije video.
    Atila i on - dva zombija povezana spletom kablova sa VR aparaturom.
    Borbeni igrači Virtual doo. – uvek spremni da osete bol, uvek spremni da obraduju svoje navijače.
    Atila i on. Dva jarca na brvnu, dva najbolja prijatelja; dva čoveka koji žele jednu ženu...
    Zbog onih što posmatraju:
    Zbog nekoliko miliona gledalaca.
    I zbog Irene...

    Pomislio je na njene prstiće koji su toliko zadovoljstva znali da mu pruže. Isti oni prsti koji sad vrebaju za tastaturom. Prstići koji će ubiti Atilu!

    Prsti sudbine na koje ta budala ne računa!

• Sad ne smeš da pogrešiš devojko! Bol nije isto što i smrt. Sada je sve drugačije. Sad su elektrode bola drugačije povezane. Sada će bol biti više nego nesnosan. Sada će doneti smrt.

    Jer advokati Virtuala su efikasni. Smrtonosno efikasni. Tehničari su očas prevezali sistem i sada su tu.
    Atila i on.
    Zbog jedne pijane noći, zbog par teških reči, zbog šamara koji nije smeo da padne. Zbog Irene.
    Zašto je tako nepromišljeno potpisao ugovor? Šta je Atili trebalo da u prisustvu člana upravnog odbora Virtuala izjavi onu glupost o smrtonosnom udaru? Zar je verovao da će oni zanemariti krvoloćnost publike? Dve brzoplete budale!

• Zašto nisi stukao dve ljute i oparao kajiš na njenom golom telu, onako kako sam ja učinio? Patetični, bedni plačljivče! Misliš da ona mari za tvoje pešovanske bombonjere? Kad bi samo znao kako prija tucati je onako krvavu i cmizdravu. Ne, ti si morao da kukaš i moliš! Mene si našao!

    Svejedno...
    Sada su tu i samo jedan će izaći iz Virtualovog studija. Samo jedan će imati bankovni račun od 9 cifara. Drugi će ostati tamo, spržen visokonaponskim udarom.
    Obojica će postati zvezde arene.
    Doduše, jedan posmrtno.
    Nasuprot njemu iz kovitlaca se pojavila visoka, suvonjava prilika sa bećarski zabačenim stetsonom. Pridošlica je hodao nehajno, vukući noge, pomalo vrckajući. Kada je razaznao protivnikovo lice instinkt je zaurlao u njemu.
    Atila se podrugljivo smeškao, otkrivajući svoje savršeno bele zube. Ledeni trnci jurnuše mu niz kučmu.
    Nešto nije u redu!

• Sada, curo! Sada! Ukucaj cheat, pokreni sunce, obrni vetar!

    Njegov protivnik zastade i pomače peševe kaputa u stranu. Drška revolvera preteći bljesnu kada je sunce počelo da se pozicionira.

• NE! NE! NE!

    Atilin lik je zatreperio pred njegovim pogledom kada se sunce postavilo u precizno proračunate koordinate. Najzad je postalo jasno za koga se Irena odlučila.
    Poslednje reči koje je izgovorio, dok su mu oči suzile prepune peska nošenog orkanskim naletom vetra, bile su upućene njoj:

• IREENAAA, KUUČKOOO!!!