SVETLANA

Dolazim, Svetlana... Dolazim...

Tri su vranca uginula podamnom. Ipak... Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad se upitam da li je burma još uvek na tvome prstu? Da li je moje ime, ugravirano sa unutrašnje strane, urezano na tvojoj koži, onako kako je tvoje urezano na mojoj?

Ne brini Svetlana... Dolazim i nosim ti poklone.

Putovao sam sa ciganskim psima, drugovao sa najgorim šljamom i drhturio na severnom vetru... Sanjao o tebi Svetlana... Ali, skoro sam stigao... Dolazim, Svetlana... Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad sam poželeo da ne znaš gde sam. Da nikada ne saznaš kako peče korbač četovođe. Želeo sam da sakrijem požare koji su gutali gradove zapaljene mojim ogrubelim rukama. Hteo sam da zaboravim led koji mi se hvatao na telu i u duši dok sam stražario u dugim zimskim noćima.

Nisam uspeo, Svetlana. Nisam mogao da zaboravim. Ali nije važno, jer Ja dolazim. Dolazim i nosim ti poklone.

Nikada ti ne bih poželeo da osetiš kako je gacati po krvi nevinih. Kako je spirati sa sebe utrobu istih onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga. Kao jaganjci...

Ali prošlo je Svetlana... Prošlo je... Dolazim...

I pitam se, Svetlana, pitam se - da li si ti mislila na mene onako kako sam ja mislio na tebe? Da li si me se setila ijednom u ovim dugim godinama?

Dok si okopavala baštu ili navlačila jelek...

Svejedno... Jer ja dolazim i nosim ti poklone...

Da li si me se setila dok si dahtala pod njime, Svetlana?

Stigao sam, Svetlana. Došao sam i nosim ti poklone :

Čizme na umornim nogama, tužne oči i hladno srce...

Nož za pojasom, oštar poput britve...

I pakao tvoga neverstva !