KOLEVKINE HRONIKE - ZAVRŠNO POGLAVLJE

Darko savić / Stevan Šarčević

Novo Doba nimalo nije uticalo na povučenost Darinog naroda. Da nije znala tačnu poziciju naselja, Sunčica bi projahala na dohvat njihovih kamufliranih koliba pokraj reke, ili bi još verovatnije, bila ustreljena nekim otrovnim projektilom.

Uprkos proglasu Cara Vidina, poverenje među narodima što hodaju uspravno još uvek nije bilo uspostavljeno. Teško su Rusalke zaboravljale pogrome, a još manje silovanja i poniženja kojima su bile podvrgavane po budoarima velikaških zamkova, a žitelji Carstva su se i nadalje u strahu osvrtali oko sebe, čim bi se našli u blizini rečnih kamenjara i trstika.

Ko zna zašto je baš njoj poveren ovaj zadatak. Da li su računali na prijateljske odnose između Rusalki i Planinki, ili je bila najpogodnija osoba zbog svoje intimne veze sa Simonidom koja je vrtoglavo napredovala u dvorskoj hijerarhiji? Možda joj je njeno ponašanje u strašnim događajima pre Novog Doba obezbedilo naklonost velikaša što kroje sudbinu Carstva, ili su jednostavno znali da lopov poput nje neće odbiti izdašnu sumu iz carske blagajne za ovako rizičan poduhvat.

Razlog je najverovatnije bio kombinacija svih tih činilaca, ali to sad više i nije bilo važno. Nalazila se na početku sela, dok su joj se kaiševi nosiljke oštro usecali u ramena i naprosto je mogla osetiti oštre vrhove strelica uperenih pravo u njeno srce iz ševara što su je okruživali.

Tragovi Velike Oluje su posvuda bili vidljivi i tu, baš kao i duž puta kojim je stigla, iako je prošao i treći mesec otkako su crne prikaze nestale u svom poslednjem piru. Srce oluje je razorilo sve na svom putu, a repovi orkana su potom danima dokrajčivali ono malo što je preostalo, tako da je Car Vidin bio prinuđen da otvori carske ostave kako bi nahranio narod koji je ostao bez žetve.

- Sestre, Sunčica se vratila!- začu iza sebe - Moraćemo čuvati svoje stvarčice! - i bez osvrtanja je znala da se tamo nalazila Dara. Kod Rusalki je obično predvodnica govorila. Ostale su ubijale. Došlo je vreme da se obavi najteži deo posla.

- Daro, došla sam po Carevom nalogu...- započe oprezno.

- Znam zašto si došla. Ptica je donela vesti još juče. Zamisli koliko smo se smejale kad smo razmotale poruku sa tekstom sročenim po svim pravilima dvorske etikecije, carskim pečatom i potpisom overenu. Eto kako je izgledalo to pismo poslato prezrenom soju Rusalki! Zvučalo je kao da je pisano nekom velikašu.- nasmeja se žena iza nje i Sunčica se okrenu. Dara nije bila naoružana i bila je okružena svojim nasmešenim i svečano odevenim sunarodnicama. Nije mogla a da ne primeti da su sve do jedne prelepe.

- Sjaši Sunčice i predaj nam to dete. Brinućemo se o njemu kao da je naše.- reče Dara najednom ozbiljnim tonom. Sunčica posluša i jedna od Rusalki prihvati uzde. S olakšanjem smače nosiljku i pruži je Dari. Ona je prihvati i pažljivo osmotri bucmasto zlatokoso detešce u njoj.

- Eto muškarca o kome govori „Četvrta promena“.- rekla je zamišljeno, a onda se nasmešila i podigla pogled na Sunčicu, - ali ti, naravno. nisi sklona proučavanju drevnih spisa, nije li tako? Svejedno, dovoljno je znati da je princezino kopile mnogo važnije za ovaj svet no što iko od nas to može pretpostaviti.- dovrši rečenicu. Sunčica je nešto načula o drevnim spisima od Andreasa Vindora, Carevog savetnika, ali Dara je bila u pravu. To je nimalo nije zanimalo. Svakako su se na dvoru dešavale neobične stvari. Andreas, koga su dvorjani već prozvali Crveno Lice, bio je sin Obodza Vindora, koji je vazal Rasodera Kalista i bilo je protiv svih pravila njega postaviti na tako visoku poziciju. Međutim, po Simonidinim rečima, dragulj koji je Sunčica pronašla, otvorio je nešto u njegovom umu. Nešto od neprocenjive važnosti za Carstvo. Pominjala se nekakva „Knjiga Predaka“, ali to su za Sunčicu bile nevažne stvari. Ono što je za nju bilo bitno bilo je to da su njegove preporuke uticale na Carevu odluku da se dete skloni podalje od dvora. Prvobitno su nameravali da ga predaju nekoj od dvorskih dama, jer princeza nije smela imati vanbračno dete. Međutim, Andreas, carev savetnik unakažena lica, insistirao je da se dete preda Rusalkama i najzad je njegovo mišljenje odnelo prevagu, pa je Sunčica dobila gomilu zlata za jedno jedino putovanje. Kako bilo da bilo, Carske poslove je valjalo ostaviti Caru. Njeno je da Anino žgepče preda Rusalkama. Za to je bila plaćena.

Dara je nosiljku predala svojim sunarodnicama koje su se okupile oko deteta i nešto se tiho domunđavale, pa se okrenula Sunčici.

- Ko zna, možda stare knjige ne lažu. Ako je istina ono što je zapisano, prava iskušenja nas tek očekuju.- zamišljeno će Dara i Sunčica nije bila sigurna obraća li se njoj ili samo donosi nekakav samo Rusalkama poznati zaključak. Šta bilo da bilo, ona je svoje obavila.

- Pa Daro, vreme je da krenem.- reče nesigurno. Nikad nije znala kako će mahnita stvorenja poput Rusalki reagovati. Srećom, ovog puta je sve prošlo kako treba. Dara podiže glavu i klimnu odsutnog pogleda, pa podiže ruku u znak pozdrava. Na trenutak Sunčica požele da je nešto upita, ali se predomisli, pa cimnu uzde i okrenu konja.

Svetla Carske Luke su je čekala.