POVRATAK NEVINOSTI

Slobodan Anić, Osluškivač snova, „Nova Poetika“, 2013

Napisana i objavljena sred užasa tranzicije i europeizacije Srbije, knjiga „Osluškivač snova“ predstavlja neokrnjenu oazu nevinosti i bezazlenosti. Pripovest nas u vidu kratkih priča, ritmom „Čarobnjaka iz Oza“, vodi kroz čudesni svet, čas sanjan, čas realan. Događanja su viđena kroz vizuru Princez - Ice, devojčice dorasle do trećeg razreda osnovne škole, a pripovedanje je toplo i nenametljivo, što svakoj priči ponaosob daje poseban šmek. Na trenutke atmosfera podseća na legendarne „Beleške jedne Ane“ Mome Kapora. Pa opet, za razliku od Kapora, koji se bavi urbanim temama, Slobodan Anić, autor „Osluškivača snova“, pozornicu događaja vrlo vispreno izmešta u seoski ambijent, što ovu knjigu čini antitezom vladavini profita i suštu suprotnost svakom vidu mondijalističkog i urbanog. Anić je, kao negdašnji učitelj, odabrao tematiku koju dobro poznaje.

Glavna junakinja knjige, Princez - Ica je dete kao i svako drugo. Tuče se sa bratom, odlazi u školu, doživljava prve simpatije, krije spomenare pod udžbenicima, ulazi u konflikte sa vršnjacima, roditeljima, pa čak i sa svojim učiteljem. Ica se raduje, pati, smeje se i plače, baš kao i sva deca. Međutim, Princez - Ici svet kojim hodi nije dovoljan. Potreban joj je najmanje još jedan svet; svet mašte, svet snova. Tu dolazimo do Zana, pored Ice najbitnije ličnosti ove pripovesti. Najzad, po Zanu je knjiga i nazvana, jer, Zan je Princez - Icin osluškivač snova, njen savetnik i saveznik, pisac njenih priča i prijatelj koji je budno prati, ugošćuje i na neki način joj ostvaruje snove, a Princez - Ica je Zanov leptirić. U „Osluškivaču snova“ granica između sna i stvarnosti je rovita i nestalna, pa nikad nismo sigurni gde jedno prestaje, a drugo počinje. Upravo na toj razmeđi nalazi se Zan i više je no verovatno da se i sam hiljadu puta zapitao da li je čovek što sanja da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek.

Princez - Ica sanja i kad je budna, kao što bi to, uostalom, sva deca i trebalo da čine, ali ona kroz svoje priče i snove istovremeno i odrasta. Ne samo da odrasta, nego je i nestrpljiva, žuri, juri, najradije bi preskakala dane i godine, ne bi li što pre sve videla i osetila. U pretposlednjoj priči gotovo da se probudila, gotovo da je prestala da sanja i umalo da izgubi Zana zauvek.

Priče u knjizi su nezavisne, dakle mogu se čitati i samostalno, međutim tek ovako objedinjene odašilju valjanu poruku.

Kroz predivne opise devičanski čistog krajolika u prvoj priči „Osluškivač snova”, saznajemo kako su se Ica i Zan upoznali i kako joj je nadenuo nadimak leptirić. Od tog trenutka nastavljamo da pratimo Icu, ili po Zanovom, Princez - Icu, u velikoj avanturi odrastanja. U sledećoj priči „Lutak”, Ica se zaljubljuje, naravno onako kako to devojčice njenog uzrasta jedino i mogu, ali istovremeno shvata da dečaci nisu lutke koje može izvaditi ili vratiti u kutiju kad god joj se prohte. U priči „Dolina” Ica saznaje da nije baš uvek pametno deliti snove sa drugima, a u priči „Prosuto vino” se vraćamo Icinim ljubavnim jadima, što i jeste najčešća preokupacija priča u ovoj knjizi. Icinu žurbu da odraste i postane žena prvi put susrećemo u priči „Tašna”. Biti kao mama, biti nečija devojka, biti centar pažnje, sve je to lepo i krasno, ali sve to ima svoje mesto i vreme. Kad se to dešava u nevreme i gde mu nije mesto, svašta može da se desi. Inat, ljutnja, grdnja, povređenost i štap koji je umesto Džekija mlatnuo Icinog učitelja, teme su priče „Osveta”. Iz Princez-Icinog dnevničkog zapisa „Moj najlošiji dan za vreme raspusta“, koji potom sledi, saznajemo ponešto o bratskim šamarima, maminom prutu i ozbiljnoj muzici. Priča „Potkovica” rasvetljava da sreću ne donose predmeti, nego vera i opuštenost. O Arniju i zombi krmači saznaćemo u priči „San”, da bi u sledećoj priči pod nazivom “Muzika” saznali da žurke po Ibici, crnokosi pažljivi džentlmeni, flamenko i šansone baš i nisu za svakoga. U priči „Karmin” dokučićemo jednu sasvim neočekivanu ulogu nakarminisanih usana, a „Šešir” razjašnjava da čarolija može imati nepredvidljive posledice. Priča „Livada” govori o tome kako su se zahvaljujući napornom rasporedu časova i nesuđenom Cukićevom kupanju upoznali Zan i učitelj, a iz Princez-Icinog dnevnika, u „Ogledalu”, doznajemo ko je u stvari Zan. Knjigu zatvara Princez-Icin literarni rad “Jesenje boje moga grada”, iz koga saznajemo koliko je mašta važna, kao i to da nas oni sa kojima se uzajamno volimo nikad ne napuštaju, i najzad, kako je ova knjiga nastala.

Svaka od ovih priča nosi i poruku i poduku za onog ko želi da je vidi, odupirući se lepotom nevinosti i toplinom pripovedanja surovostima sveta odraslih i talogu bezosećajnih.

Zato su Ica i Zan nešto sasvim neočekivano u današnjoj književnoj hiperprodukciji i zbog toga je vreme posvećeno druženju sa njima lepo i korisno provedeno. Knjiga treba da se pojavi početkom septembra.