U
kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland,
2311. godine.
Sivo, pomišlja, tako je sivo i
hladno. Nevoljko podiže pogled na sagovornika. Plaši se.
“Mogu li dobiti cigaretu?” On
poseže u džep, pa polaže paklicu i upaljač pred nju. Pripaljuje,
povlači dugačak dim, nakašlja se. Potom ćuti neko vreme i tišina
postaje neprijatna.
“U stvari, ja se i ne sećam
jasno trenutka kako je sve započelo. Mislim, znam šta se dešavalo,
ali ne mogu da raščlanim događaje. Sve je to bilo lagano, kao da
se uspinjemo. Stepenik po stepenik.”
Prekida, očekuje pitanja, ona ne
dolaze. Zalud sklapa oči. Tišina, bolna, nesnosna tišina. Glavom
joj promiču slike tipova u kožnjacima što joj preturaju po
stvarima, i zlurade komšije svedoci.
“Šta u stvari hoćete od
mene?”, niti razume njegov mir, niti želi da se ispoveda.
“Istinu,” reče on.
“Istinu? Istina je mnogo
čudnija od onoga što možeš da podneseš. Toliko čudna da nisam
sigurna da li i sama mogu da je prihvatim.” Opet zastaje, uzalud se
nadajući. Uzima još jednu cigaretu. Svet koji je poznavala nestao
je. Otresa glavom, pokušava da se sabere.
“Anu sam prvi put videla na
nekoj proslavi, u leto, prošle godine”, u misli joj se vrati vrela
noć. Gosti su se muvali unaokolo poput modne revije, a preterano
bučna muzika je onemogućavala svaku komunikaciju.
“Taj događaj do sad niste
spominjali”, reče sagovornik memorišući beležnicu.
“Radila je kao kelnerica”,
odgovara. Kako je mogla objasniti? “Mislila sam da je jedna od
onih”, reče.
“Doplgenger?”
“Da”, odgovori. Kako i ne bi
poverovala je da je ta veštica stoka za jednokratnu upotrebu? Ko bi
normalan pristao na takvo poniženje?
“Po čemu je taj dan bitan?”
Pitanje je logično. Odgovor je jednostavan.
“Bilo je vrelo. Dosadno. Ne
znam ni sama zašto sam tamo otišla. Nisam očekivala...”,
zastaje.
“Šta? Šta niste očekivali?”,
glas koji je požuruje ne odaje emocije.
“Da ću tamo zateći Milana”,
procedi najzad. Govedo, ali vrlo privlačno govedo.
“Mislite na Milana Zečevića,
vašeg negdašnjeg verenika?”
“Da”, odseca. Tada je još
verovala u ljubav.
“Šta se dogodilo?” Zaista
šta? Hiljadu se puta i sama zapitala.
“Bio je pijan i...”, zastaje,
pa drhtavo nastavlja. “Ruka mu je bila pod njenom suknjom!”
Sklapa oči i sve se vraća. Milan se pravio važan pred društvom,
ali ona...
“Mislite li pri tom na tu...
Anu... Za koju ste verovali da je klon?"
“Da.” Ponovo je videla njene
oči, krupne i vlažne. I nju, mirnu poput domaće životinje.
“Šta ste učinili?”
“Ništa. Pobegla sam.” Milan
nije bio svestan njenog prisustva, ali kučka je znala. Digla je
pogled na nju, taj prokleti pogled prepun trijumfa i izazova. Pogled
koji ubija.
“Pominjali ste to kasnije svom
vereniku?” Nemilosrdan je. Kao da po živoj rani rovari.
“Ne.” Šta je mogla da mu
kaže? Da je Milan bio tek sredstvo? Da je igra tek počinjala? Nije
Ana htela Milana, o ne.
“Zašto je taj događaj toliko
važan?”
“Ana... Ona je... Ona...”
Zamuca, ne nalazeći pravu reč.
“Šta?”, prekide je
smirujućim tonom. Zastade na tren, pa nastavi.
“Milana nisam viđala neko
vreme. Bila sam povređena, nisam mu se javljala. Ali par nedelja
kasnije bio je sa njom. Gledao ju je kako mene nikad nije.”
“Bili ste ljubomorni na
doplgengera?” Po prvi put je delovao iznenađen. Osetila je mračno
zadovoljstvo zbog toga.
“Poludela sam. Prišla sam i
udarila joj šamar.”
“Ani? Zašto ne svom vereniku?”
Opet ga je zbunila, činilo se.
“Ne znam. Tako sam osećala,
nisam mogla drugačije”, reče.
“Trenutak...” Sagovornik
poduiže ruku i ona shvata da je njegov komunikacioni implant
aktivan. “Naravno, smesta polazim”, obrati se nevidljivom
sagovorniku, pa joj reče: “Moraćemo prekinuti razgovor. Ne
zaboravite gde smo stali, nastavićemo.” Zatim ustade, i napusti
ćeliju, ostavljajući je da se sama izbori sa svojim demonima.
Нема коментара:
Постави коментар