Autor: Andrea Baskin
Mirko se uopšte nije
ponašao u skladu sa svojim imenom, baš naprotiv, bio je
najnemirnije dete u sirotištu. Večiti šaljivdžija, vođa svih
nestašluka i rođeni buntovnik.
Reč „nemoj“ mu je predstavljala pozivnicu za borbu protiv autoriteta. Kako je svako znao da dečak nikada nije pustio suzu, dobio je nadimak Kameni Mirko.
Često je dobijao batine, ali sve što se moglo videti na njegovom licu bio je šeretski osmeh prkosa.
Direktor cirkusa ga je primetio dok je mališan zabavljao decu u dvorištu. Želeo je da uvede novu tačku, tražio potencijalnog akrobatu, ili dečaka dovoljno starog da
održava životinje, ali našao je savršenog klovna.Upravnik sirotišta nije postavljao pitanja nakon što je izbrojao pozamašnu sumu koju mu je čovek strpao u šaku.
Novi dom za dečaka je predstavljao avanturu. Iako je bio pažljiv sa nepoznatima, u direktoru je prepoznavao iskru onoga što je i sam želeo da postane. Moćan i uticajan.
Nakon vožnje od pola sata, ugledao je cirkus. Najveća prikolica koju je ikada video stajala je pored šatora. Iz nje se čula muzika.
„Šta je to?“ upitao je plašljivo.
„Saznaćeš na vreme.“ nasmešio se vlasnik cirkusa. Brkovi su mu skrivali gornje usne. Dvoličnost mu je sijala iz očiju. Nos, nalik na svinjsku njušku, se na momenat sumnjičavo nabrao.
Možda je doneo pogrešnu odluku, možda mali ne odgovara, deluje nekako isuviše mekano. Držaće ga na oku.
“Umeš li da računaš?”
“Da gospodine. Sabiram, oduzimam, množim i delim.“
“Odlično! Tvoj zadatak će biti da privučeš masu, i da im naplaćuješ vožnje. Misliš li da ćeš moći?”
„Naravno gospodine.“
Upoznao je cirkusku porodicu i sa velikim interesovanjem posmatrao kako su uvežbavali svoje tačke, kada ga je direktor napokon izveo do tajanstvene prikolice.
„A ovo će da bude tvoje zaduženje!“ rekao je teatralno otvarajući vrata.
Svetlost je otkrila obrise mašine koja je škripala. Šarena platforma se lagano okretala u ritmu orgulja i bubnjeva. Drveni konji su bili letargični, kao da su protiv volje naterani da se kreću.
Lak je počeo da se guli sa njihovih tela. Prazne oči Mirku su delovale jezivo.
„Ima li neko dugme za pokretanje?“
„To nije tvoja briga. Sve što tebe treba da te interesuje o ovoj vrtešci je da privučeš ljude da se voze.”
„A kako se zaustavlja?“ podigao je pogled prema direktoru.
„Ona se nikada ne zaustavlja!“ grohotom se nasmejao.
„Kako to mislite?“
„Šta misliš zašto si ovde? Da postavljaš nevažna pitanja, ili da naučiš kako se zarađuje za život?”
Dečak je zaćutao.
„Reci mi, da li veruješ u Boga mali?“
„Verujem.“
„A u postojanje duše?“
„Da.“
„Znaš li koliko vredi jedna duša?“
„Nisam o tome razmišljao gospodine.“
“50 dinara” glasio je direktorov odgovor.
„Molim?“ ništa mu nije bilo jasno.
„Zaboravi šta sam ti rekao. Zapamti samo jednu stvar: pokupićeš novac od ljudi, ali nemoj da si ikada seo na jednog od konja!“
„Da gospodine.“
Radoznalost, međutim, nije dozvoljavala dečaku da sve ovo prihvati bez objašnjenja. Isto veče, podvukao se pod vrtešku, ne bi li našao motor koji ju je pokretao.
Skladno okretanje zupčanika i poluga gotovo ga je hipnotisalo. Pažljivo posmatrajući kretanje, začuo je šum. Ispred vrteške ugleda direktorove čizme.
„Gospodaru, da li si zadovoljan?“ obraćao se mašini.
Muzika je najednom postala veselijeg i bržeg ritma.
„Tvoja vojska raste iz dana u dan“ nasmejao se a eho tog smeha kao da je odzvanjao i u melodiji sprave. Ozbiljnost mu se, međutim, naglo vratila. Viknuo je.
„Dečko, momentalno da si se izvukao odatle!“
Mirko se uplašio, noge su mu se tresle, ali trudio se da ne zaplače. Suze su za slabiće.
„Imaš dve opcije mališa: da bez pitanja prihvatiš sve ovo što ti sad budem ispričao i radiš ono što ti kažem ili – da umreš!“ – kakav izbor...
Priča je dečaku delovala kao jedna od onih koje je čitao u sirotištu. Znao je da je to bila zabranjena knjiga, skrivana od strane upravnika, ali on ju je uspeo ukrasti i pročitati.
Pisac je bio neki Barker.
Mirkov život se nakon razgovora promenio. Ekstrovertnost kao da je isparila. Na mesto dečaka stupio je polu-odrasli muškarac koji je morao da preuzme odgovornost za svoj posao.
Radio je za demona koji je prikupljao duše za đavola, saznao da su ljudi nakon vožnje ubrzo postajali uspešni i bogati, napuštali mesto rođenja, ali ostajali zauvek sami.
Bez saosećanja i griže savesti uništavali su tuđe živote.
Navikao se na smešan kostim i šminku koju je vremenom naučio da nanosi sam i prestao da postavlja pitanja pomirivši se sa sudbinom, ostajući veran svom nadimku i odluci da nikada
ne zaplače, koliko god da mu postane teško.
Vrteška se okretala bez prestanka, ne dajući nikakve naznake da bi mogla da se pokvari. Tabla je stajala odmah pored njega, pročitao je više puta slova koja su se nizala grubim muškim
rukopisom, kao da ih sada vidi prvi put. „Samo ovde! Samo danas! Jedna vožnja 50 dinara. Šansa za dobitak od 500.000 dinara!“
„Ovamo, ovamo! Vi se gospodine činite hrabri, da li želite da dobijete pola miliona? Sve što treba da uradite je da skočite sa vrteške u pokretu posle desetog kruga! A vi gospođice?“
Na vrtešci je ostalo samo jedno mesto. Napravivši krug da sakupi od svakog 50 dinara, pogledao je svima u oči, kao da je želeo da im zapamti poglede. Došao je do poslednjeg konja.
Želja da sedne na njega svakim danom je rasla. Sve što je želeo bilo mu je na dohvat. Spustio je glavu i pomilovao drvenu grivu.
“Prvi krug kreće!” viknuo je i skočio sa platforme.
Nije više znao u kom se gradu nalazi, niti gde će biti sutra, ali je znao da će i ovi ljudi bezizražajnih lica napustiti vrtešku i otići kući da bi isto veče postali lutke kontrolisane mračnim silama.
Reč „nemoj“ mu je predstavljala pozivnicu za borbu protiv autoriteta. Kako je svako znao da dečak nikada nije pustio suzu, dobio je nadimak Kameni Mirko.
Često je dobijao batine, ali sve što se moglo videti na njegovom licu bio je šeretski osmeh prkosa.
Direktor cirkusa ga je primetio dok je mališan zabavljao decu u dvorištu. Želeo je da uvede novu tačku, tražio potencijalnog akrobatu, ili dečaka dovoljno starog da
održava životinje, ali našao je savršenog klovna.Upravnik sirotišta nije postavljao pitanja nakon što je izbrojao pozamašnu sumu koju mu je čovek strpao u šaku.
Novi dom za dečaka je predstavljao avanturu. Iako je bio pažljiv sa nepoznatima, u direktoru je prepoznavao iskru onoga što je i sam želeo da postane. Moćan i uticajan.
Nakon vožnje od pola sata, ugledao je cirkus. Najveća prikolica koju je ikada video stajala je pored šatora. Iz nje se čula muzika.
„Šta je to?“ upitao je plašljivo.
„Saznaćeš na vreme.“ nasmešio se vlasnik cirkusa. Brkovi su mu skrivali gornje usne. Dvoličnost mu je sijala iz očiju. Nos, nalik na svinjsku njušku, se na momenat sumnjičavo nabrao.
Možda je doneo pogrešnu odluku, možda mali ne odgovara, deluje nekako isuviše mekano. Držaće ga na oku.
“Umeš li da računaš?”
“Da gospodine. Sabiram, oduzimam, množim i delim.“
“Odlično! Tvoj zadatak će biti da privučeš masu, i da im naplaćuješ vožnje. Misliš li da ćeš moći?”
„Naravno gospodine.“
Upoznao je cirkusku porodicu i sa velikim interesovanjem posmatrao kako su uvežbavali svoje tačke, kada ga je direktor napokon izveo do tajanstvene prikolice.
„A ovo će da bude tvoje zaduženje!“ rekao je teatralno otvarajući vrata.
Svetlost je otkrila obrise mašine koja je škripala. Šarena platforma se lagano okretala u ritmu orgulja i bubnjeva. Drveni konji su bili letargični, kao da su protiv volje naterani da se kreću.
Lak je počeo da se guli sa njihovih tela. Prazne oči Mirku su delovale jezivo.
„Ima li neko dugme za pokretanje?“
„To nije tvoja briga. Sve što tebe treba da te interesuje o ovoj vrtešci je da privučeš ljude da se voze.”
„A kako se zaustavlja?“ podigao je pogled prema direktoru.
„Ona se nikada ne zaustavlja!“ grohotom se nasmejao.
„Kako to mislite?“
„Šta misliš zašto si ovde? Da postavljaš nevažna pitanja, ili da naučiš kako se zarađuje za život?”
Dečak je zaćutao.
„Reci mi, da li veruješ u Boga mali?“
„Verujem.“
„A u postojanje duše?“
„Da.“
„Znaš li koliko vredi jedna duša?“
„Nisam o tome razmišljao gospodine.“
“50 dinara” glasio je direktorov odgovor.
„Molim?“ ništa mu nije bilo jasno.
„Zaboravi šta sam ti rekao. Zapamti samo jednu stvar: pokupićeš novac od ljudi, ali nemoj da si ikada seo na jednog od konja!“
„Da gospodine.“
Radoznalost, međutim, nije dozvoljavala dečaku da sve ovo prihvati bez objašnjenja. Isto veče, podvukao se pod vrtešku, ne bi li našao motor koji ju je pokretao.
Skladno okretanje zupčanika i poluga gotovo ga je hipnotisalo. Pažljivo posmatrajući kretanje, začuo je šum. Ispred vrteške ugleda direktorove čizme.
„Gospodaru, da li si zadovoljan?“ obraćao se mašini.
Muzika je najednom postala veselijeg i bržeg ritma.
„Tvoja vojska raste iz dana u dan“ nasmejao se a eho tog smeha kao da je odzvanjao i u melodiji sprave. Ozbiljnost mu se, međutim, naglo vratila. Viknuo je.
„Dečko, momentalno da si se izvukao odatle!“
Mirko se uplašio, noge su mu se tresle, ali trudio se da ne zaplače. Suze su za slabiće.
„Imaš dve opcije mališa: da bez pitanja prihvatiš sve ovo što ti sad budem ispričao i radiš ono što ti kažem ili – da umreš!“ – kakav izbor...
Priča je dečaku delovala kao jedna od onih koje je čitao u sirotištu. Znao je da je to bila zabranjena knjiga, skrivana od strane upravnika, ali on ju je uspeo ukrasti i pročitati.
Pisac je bio neki Barker.
Mirkov život se nakon razgovora promenio. Ekstrovertnost kao da je isparila. Na mesto dečaka stupio je polu-odrasli muškarac koji je morao da preuzme odgovornost za svoj posao.
Radio je za demona koji je prikupljao duše za đavola, saznao da su ljudi nakon vožnje ubrzo postajali uspešni i bogati, napuštali mesto rođenja, ali ostajali zauvek sami.
Bez saosećanja i griže savesti uništavali su tuđe živote.
Navikao se na smešan kostim i šminku koju je vremenom naučio da nanosi sam i prestao da postavlja pitanja pomirivši se sa sudbinom, ostajući veran svom nadimku i odluci da nikada
ne zaplače, koliko god da mu postane teško.
Vrteška se okretala bez prestanka, ne dajući nikakve naznake da bi mogla da se pokvari. Tabla je stajala odmah pored njega, pročitao je više puta slova koja su se nizala grubim muškim
rukopisom, kao da ih sada vidi prvi put. „Samo ovde! Samo danas! Jedna vožnja 50 dinara. Šansa za dobitak od 500.000 dinara!“
„Ovamo, ovamo! Vi se gospodine činite hrabri, da li želite da dobijete pola miliona? Sve što treba da uradite je da skočite sa vrteške u pokretu posle desetog kruga! A vi gospođice?“
Na vrtešci je ostalo samo jedno mesto. Napravivši krug da sakupi od svakog 50 dinara, pogledao je svima u oči, kao da je želeo da im zapamti poglede. Došao je do poslednjeg konja.
Želja da sedne na njega svakim danom je rasla. Sve što je želeo bilo mu je na dohvat. Spustio je glavu i pomilovao drvenu grivu.
“Prvi krug kreće!” viknuo je i skočio sa platforme.
Nije više znao u kom se gradu nalazi, niti gde će biti sutra, ali je znao da će i ovi ljudi bezizražajnih lica napustiti vrtešku i otići kući da bi isto veče postali lutke kontrolisane mračnim silama.
Нема коментара:
Постави коментар