KAURINOVA KLETVA - TREĆE POGLAVLJE

INSPEKTOR ĐORĐEVIĆ

Putovanje se oteglo kao gladna godina. Putevi su bili neodržavani i prepuni rupa, katastrofa i beda pa sve na kvadrat. Kada se najzad dokopao autoputa laknulo mu je. Put je bio otvoren i pažljivo nadgledan iz vazduha. Drumske bande presretača nisu bile aktivne na mestima o kojima brine armija, pa je najozbiljnija glavobolja bila rešena sama od sebe. Kao uz inat nenadano se pojavio novi neprijatelj – monotonija. Misli su mu lutale nepovezano i slobodno. Nije mnogo putovao, posebno ne službeno, ali ovo je bila posebna, pa izgleda i izuzetno osetljiva stvar.

Dok su se kilometri nizali pod točkovima posle toliko izgubljenih godina, ponovo je osetio uzbuđenje kao nekada, dok je bio mlad. Ponekad bi načuo kroz brbljanje ružnjikave šefove sekretarice poverljive stvari za koje možda ne bi trebalo da zna. Blagodareći jednoj jutarnjoj kafi, uz par lepih reči upućenih njenoj haljini, saznao je da istragu, koja mu je, izgleda greškom poverena, neko koči, i to neko sa vrlo visokih pozicija. Baš to ga je pokrenulo. Poslužio se šarmom da isposluje putni nalog i malo pomalo, sve se više uplitao.

Bio je deo ekipe za trafiking, ili kako se to popularno zvalo, trgovinu ljudima. Za slučaj je naizgled bio nadležan njegov resor koji se nije baš nešto cenio. Prebacivanja ljudi preko granice, prostitutke, služinčad, prosjaci i slične gluposti su, po svim merilima, bile drugorazredne policijske istrage, što je sasvim logično pored opšte poplave organizovanog kriminala, nasilja na ulicama i maloletničkih bandi. Uostalom, šta je i mogao da očekuje osim da ga skrajnu negde gde nikome neće smetati. Nije imao sluha za politiku. Posle prevrata shvatio je da je uhapsio osobu koja je naglo isplivala na sam vrh, a što je još gore - tip je bio osvetoljubiv. Srećom, imao je dovoljno prijatelja koji su uspeli da mu sačuvaju radno mesto, ali o ozbiljnijim istragama nije više mogao ni da sanja. Ako ga šefovi baš nisu saplitali, onda mu nisu mnogo ni pomagali.

Kad je video devojku u bolnici, bilo mu je jasno da je ovoga puta đavo odneo šalu. Nije bio naročito nežnih pogleda na svet i nagledao se nasilja, ali ono što je video prevazilazilo je sve na šta je do tada naletao. Žrtva je bila svesna, ali potpuno nesposobna za bilo kakvu komunikaciju. Potreba da razreši užasni zločin potisnula je strah od tajanstvene osobe na visokom položaju zainteresovane da sakrije tu strahotu.

Iako bi po vokaciji trebalo da bude neprestano na strani vlasti u njemu je čučao oportunista koji je rovario iznutra i ponekad su mu misli bludele čudnim stazama, uglavnom kada bi duže vreme bio besposlen. Baš kao sada. Duga vožnja autoputem ga je umrtvila i dovela u stanje opijenosti u kome su se slike besmisleno smenjivale kao na kaledioskopu. Kroz um mu se provlačila bajalica, toliko puta ponavljana da se izlizala i ofucala od silnog prežvakavanja.

...Mračno doba komunizma – mračni srednji vek, sveštenici za predikaonicama, političari za govornicama, abrakadabra, tranzicija, ćiribu - ćiriba, privatizacija... Reč bog zamenjena je rečju novac, reč raj zamenjena je rečju Evropska Unija, reč pakao rečju ruska gubernija. Tajanstvene nauke, moderna alhemija koju su činile istorija, pravo i ekonomija. Uboga sirotinja koja se klela u pravne norme i istorijske istine. Nepouzdane nauke podvrgnute neprestanim promenama što su delovale poput biblijskih dogmi. Činjenice nikada dokazane, ali nedodirljive i svete.

Slike su nekontrolisano igrale u glavi. Posebno ga je nervirao pojam „novi svetski poredak”, ta nakaradna formulacija za koju se uvek pitao šta u stvari znači. Mantra o nestanku mračnog doba komunizma i diktature i najzad prigrljenih svetlih tradicija demokratije je u njemu redovito budila osećaj da u njoj nešto smrdi do neba.

Šta se u stvari promenilo za sve ove vekove? Što su nekada radili popovi, sada rade vođe naroda. Umesto biblijskih besmislica, u opticaju su ništa manje besmislice: Svetska kriza, monetarni fond, kreditna politika, tender...

Ključne reči su zamenjene prikladnijim pojmovima, ali mistika velikih proroka se nije promenila. Propovedanje se nastavljalo sa oltara parlamenta shodno trenutnim potrebama. Kao što se sirotinja nekada plašila da ih bog neće pogledati, tako su se sada bojali da ih novac neće dodirnuti. Ostati bez posla i plate bilo je ravno večnome prokletstvu u paklu.

Duž autoputa je video isuviše koliba od kartona i previše pregladnelog podmladka drumskih bandi, koji se poput životinja valjao u prašini i blatu ispred ubogih nastambi. Ako je ovako kraj samog Koridora, kako li je tek u Divljini? Uostalom, niko ko je jednom prošao Novim Beogradom ili video onu tugu kraj Pančevačkog mosta nije imao iluzije o očekivanom razmahu srpske privredne aktivnosti. Sve što je vredelo odavno je bilo prodato, a grabežljive zveri globalizacije su duboko ispružile zagnojene tehnološke korene. Najezda besprizornih na centre, mesta koja su još uvek pružala iluziju civilizacije, njihova je predgrađa pretvaralo u bojišta na kojima milosti nije bilo.

Misli mu se vratiše onome zbog čega je tu. Trag koji je pratio bio je trag neuobičajeno surovog zločina čak i za ova neumoljiva vremena. Žrtva je pronađena kraj autoputa između sela Mrkvište i poljoprivredno ribarske zadruge, poodavno privatizovane. Novi vlasnici su je pretvorili u turističku destinaciju za one sa najdubljim džepom i nazvali je Bećar Salaš. Potpuno je nestvarno delovala činjenica da je kamiondžija- konvojaš koji je našao devojku, smestio je teško povređenu u tovarni deo prikolice i vozio ju je više od stotinu kilometara, da bi je tek u Vrbasu predao u bolnicu. Čak se nije potrudio ni da je utopli iako je bilo minus dvadeset. Pa ipak, barem ju je povezao. Drugi bi prošli kraj nje, a možda i preko nje. S obzirom na stanje žrtve, sreća je imala ogromnu ulogu što je uopšte stigla živa. Tek su Vrbaški lekari obavestili policiju i posle ukazane prve pomoći hitno je prebacili prvim idućim konvojem u Beograd na psihijatriju.

Prva stanica je trebalo da bude to opskurno selo. Izučavanje mape donelo mu je saznanje da je lokacija mesta pronalaska žrtve prilično slobodno shvaćena. I selo i gazdinstvo su se nalazili najmanje desetak kilometara izvan autoputa, pa mu je predstojalo poduže truckaje sporednim putevima i verovatni sukobi sa lešinarima. Pre no što je skrenuo je na poprilično zapušteni put prema selu, mimoišao se sa razdrndanim autobusom i kroz musavo staklo oči mu se sretoše sa toplim pogledom krupnih očiju devojčice, koja ga je posmatrala lica obasjanog slatkim osmehom. Neočekivani kontakt sa nepoznatim detetom ga je razgalio, da bi trenutak kasnije autobus prošao, a njega dobro protresao nailazak na očajno loš zemljani put. Kraj kroz koji je prolazio sledećih tridesetak minuta je bio strahovito zapušten. Nekadašnje njive su se na najgori mogući način vratile prirodi, potpuno zarasle u korov i šipražje. Tu i tamo pomaljale su se ruševine napuštenih salaša urušenih krovova i greda koje su kao polomljena rebra virila kroz obrušene ivice zidova, kao da uokviruju svojim ostacima nekadašnje tople domove očajnički se opirući nemilosrdnim silama prirode. Njive su bile jadno i nemarno obrađivane i rađale su zlosretne plodove koje je bilo tužno i pogledati. U depresivnu okolinu savršeno se uklapao i neodržavani kolski put po kojemu je vozio uz ozbiljan rizik da uništi vozilo. Posle izvesnog vremena olupana i ptičjim izmetom gotovo potpuno prekrivena tabla obavestila ga je da ulazi u Mrkvište. Sa olakšanjem je zaključio da je opasnu deonicu ostavio za sobom, ali radost mu je pomutio izgled sela u koje je ušao.

Našao se u nizu ruševina koje se ničim nisu razlikovale od srušenih salaša koje je usput viđao. Tek nakon kraće vožnje, kada je stigao gotovo do centra sela, sa zebnjom je shvatio da nije sasvim napušteno. Desetak kuća je bilo kako - tako održavano u upotrebljivome stanju, što je značilo da je života ipak bilo. Daleko od toga da su bile uzor urednosti, ali se o njima brinulo. Znakovi života su nedvosmisleno dopirali do njega kada je najzad izašao iz blindiranog elektromobila i protegao ukočene udove. Psi su besno lajali, odnekud je dopiralo prodorno mukanje krave, a živahno blebetanje živine je stvaralo idiličnu zvučnu zavesu. Obazreo se oko sebe napipavajući pištolj u futroli. Dvorišta su bila puna živine, svinja i ovaca koje su prilično slobodno brstile bogato ižđikljali korov, ali to je bilo sve. Nije video ni jedno jedino ljudsko biće u okolini. Uzdahnuo je i obuhvatio je pogledom tih nekoliko naseljenih imanja. Instinkt je ćutao pa je bio gotovo stopostotno uveren da ovo selo naverovatnije nije jazbina neke drumske bande. Taj ološ nije bio spreman da se bavi domaćim životinjama. Pomisao ga je pomalo smirila pa je ispustio dršku pištolja.

Prišao je najbližoj od kuća i dohvatio kvaku na niskoj kapiji, ali ga je u nameri pokolebalo ogromno kučište koje se ustremilo prema njemu besno lajući. Oklevajući je zastao, zabrinuto proučavajući zabalavljenu čeljust i velike očnjake ljutite životinje. Jedno vreme je stajao tako sa rukom na kapiji i već je pomislio da će odustati od ovoga zaludnog posla, kada su se uz škripu otvorila vrata na kući i iz nje je gegavim korakom izmileo jedan sitan starac. Bio je odeven u radno, prilično odrpano odelo, koje mu je mlitavo visilo na kržljavim ramenima. Dreknuo je na psa koji se pokunjeno povukao, ali je zaćutavši ipak ostao vrlo blizu, oprezno motreći pridošlicu. Bilo je to sasvim dovoljno da ne zakorači u dvorište, jer džukela je delovala mnogo opasnije od dvocevke koju je lajavčev gospodar držao u drhtavim rukama, pa je sačekao domaćina na kapiji. Starac je imao okruglo lice koje je zbog gubitka kose na prednjem delu glave delovalo još okruglije. Duboke bore su svedočile o mnogo poljskih vetrova koji su ga produvali, a krupni staromodni brkovi gotovo su mu potpuno prekrivali usnice. Prodorne oči su bile zamaskirane naočarima velike dioptrije i na starkeljinom sitnom licu te naočari su delovale prevelikima. Međutim, bilo je nečeg nesvakidašnjeg u čičinom ponašanju. Kao policajac stekao je osećaj za sitne naznake koje mnogo govore. U ovom čoveku je bilo mnogo odbojnosti, pa čak i prezira prema njemu, ali najviše - straha. Neodređenog i dubokog. Nije mogao znati da pred njim stoji policajac i uznemirenost kojom je odisala cela olinjala pojava nije mogla biti odraz krivice, bilo stvarne ili umišljene. Domaćin je progovorio umornim glasom.

- Gospodine ovde nema šta da se vidi. Ono što tražite je par kilometara niz put.

Predstavio mu se, ali činjenica da razgovara sa policajcem nije baš preterano dojmila starinu. Mirno mu je odgovorio. Previše mirno.

- Gospodine, ja sam najmlađi u ovome selu. Koliko god da tražite, mlađeg nećete pronaći. Nikoga odavde više ne možete odvesti.

Starac je potpuno pogrešno procenio dolazak policajca u selo, pomislio je, možda je verovao da istražuje zločin pripisan nekom od njegovih suseljana i da je ovde stigao sa namerom da hapsi. Taman je zaustio reči umirenja u pokušaju da ga razuveri, ali strašan tresak iza njega ga je u tome sprečio.

Hitro se okrenuo i ugledao ko zna otkuda iznikloga drugoga starca, u mnogo oronulijem izdanju nego ovaj sa kojim je razgovarao. U ruci je držao podeblju granu i njome je žestoko lupao po haubi službenoga elektromobila. Razbarušen, pocepan, na prvi pogled ne baš potpuno pri zdravom razumu, urlao je iz sveg glasa :

- Odlazi Bećir Agin nakotu! Proklet bio! Bećir Agin nakotu, Bećir Agin nakotu...

Starac ispred njega je uplašeno otvorio kapiju i naglo projuri kraj njega, praćen džukelom koja je, shodno razvoju događaja, najednom veselo kevtala. Istovremeno je iz jedne od kuća istrčala još jedna prilika, ništa mlađa od prethodne dve i oba starca dohvatiše onog izbezumljenoga, pa ga povukoše ka jednoj od obližnjih kuća. Posle prvobitne zbunjenosti krenuo je za njima, ali pre no što je stigao do vrata, kržljavi starac, njegov prethodni sagovornik, presreo ga je i podsetio da ovde nema ničeg što bi ga zanimalo. Pa ipak, sada je već itekako bilo sumnjivih stvari u tome selu i prosto su ga svrbele mnogobrojne tajne.

- Ko je pobesneli čiča, i kakve ja imam veze sa tim ... Bećir Agom ?!

Starac je delovao zbunjeno. Pažljivo ga je pogledao i oprezno se povukao nekoliko koraka, da bi posle upadljivo dubokog uzdaha progovorio :

- Zaboravite to ime gospodine. Nisam vas od samoga početka dobro procenio. Ne

zamerite Milanu, njemu nisu baš sve koze na broju. Najzad koliko ja vidim

nikakva šteta nije ni učinjena. Ako želite moj savet, sad sednite u ta skupa kola i

vratite se u Beograd što pre možete.

Pokušao je da ga ubedi da ga uputi na nekoga ko je voljan da razgovara, no odgovor je bio neka vrsta zagonetke :

- Eh, ako ste želeli odgovor nekoga ko nije ravnodušan i odavno lud morali biste

razgovarati sa nekim mlađim. Ali oni koji nisu pobegli već su dugo prokleti i sa

njima ne možete razgovarati. A sad gospodine, imam ja svoja posla i zato vas

pozdravljam. Poslušajte moj savet i vratite se tamo odakle ste i došli.

Svaki dalji pokušaj konverzacije je bio nemoguć, i nije mu ostalo mnogo toga da učini nego da sedne u kola i vrati se na auto-put. Moraće da zapamti ovo selo. Tu nešto nije bilo kako treba, ali nije imao nijedan ozbiljniji razlog da maltretira uznemirene starine. Kada je ponovo došao do raskršća sa autoputem sumrak se već spuštao na zapuštena polja oko njega. Umesto da krene prema gazdinstvu odlučio je da skrene u suprotnom pravcu i u obližnoj varošici pronađe prenoćište.