KAURINOVA KLETVA - SEDAMNAESTO POGLAVLJE

PUSTOŠ

Slutio ju je kako se kroz sumračna predvorja šulja oko njega, ne veličanstvena i herojska, nego ogavna i razdiruća. Pohodila ga je u snovima ponižavajuća, teška i zverska. Dohvatiće ga kandžastim šakama kad bude poluraspadnuta ruina, bedna uspomena na čoveka kakav je nekada bio i povešće ga u tamne bezdane onokraj snova. Da, osećao je hladni pogled smrti na sebi i nije imao hrabrosti da joj uzvrati. A mogao je hrabro nastaviti život, mogao je da se bori do poslednjega uzdaha, mogao je herojski poginuti braneći slabe. Ne, ne...

Video je one koji su nosili u sebi bolest krvi. Vrišteće, gnojave, krvareće vreće, iz kojih se prolivaju govna, koje umiru, umiru... P.G.H. Pošast stoleća. Virus što se pojavio niotkud, glupa skraćenica koja ništa ne znači. P.G.H. Prokletstvo koje se dešava nekome drugome, ne njemu.P.G.H. Ubica koji kola krvotokom. Zver koju će širiti oko sebe poput šikljajućeg vulkana sve dok ne ugine i ne oslobodi se bola...

Nije mogao da izdrži te misli. Vratio se jedinome zaboravu koji je poznavao. Rakija se pridružila otrovu u venama i nedelje su prolazile u vrtoglavom sivilu pijanstva. Rakija je bila skupa, penzija nedovoljna da podmiri neutaživu žeđ, a vesti su se brzo širile. Gazda ga je izbacio iz stana bez mnogo diskusije. Virus je bio neopozivi razlog da se oboleli odgurne i da mu sva prava budu ukinuta.

Ubrzo se preselio u jednu od Novobeogradskih ruševina, jedini smeštaj koji prihvata i one proklete, pa je nastavio da doliva u sebe najgoru brlju koja je ikada smućkana u obližnjim pecarama.

U početku su ga plašili klinci što lutaju okolo u mesarskim majicama, glava pokrivenih natraške okrenutim kačketima, sa bejzbol palicama u šakama. Pritešnjen u njihovo društvo shvatio je da je to samo dečurlija koja pokušava da preživi. U stvari bilo je to prijatno društvo, sa mnogo više obzira prema bližnjima nego što su pokazivali stanari dobrostojećih naselja u kakvome je i sam donedavno živeo.

Uličarke koje je nedavno revnosno privodio, one što se u donjem vešu šetaju kao u večernjim haljinama, pokazale su se kao zabrinute i tople osobe, kojima nije bilo nimalo teško da čiste bljuvotine, što su ostajale za njime održavajući kakav – takav red u onome što su nazivale domom. Čak su se i ona bledunjava, nestalna šunjajuća i mračna stvorenja, sa dugim noževima privezanim uz potkolenice, ponašali prema njemu prijateljski i pokroviteljski. Malo se ko brinuo zbog njegove bolesti. Svi su oni bili osuđeni na smrt, samo je bilo pitanje trenutka kada će ona stići. Oblik koji će ona poprimiti je bila zadnja misao kojom su se bavili.

U retkim trenucima u kojima je bio sposoban da komunicira slušao je njihove priče i počeo da ih razumeva. Počeo je da shvata njihove razloge i sve se više stideo što je nekada bio policajac. Bio je to svet mladih. Stari nisu bili dovoljno brzi, dovoljno jaki, dovoljno okretni. Bez tih osobina smrt je stizala brzo i neumoljivo. Doduše on više nije bio mlad, ali je bio obučen u veštinama koje su bile dovoljne da bi preživeo. Često se pitao zbog čega je to tako. Život mu je bio potreban koliko i nepismenome knjiga i ponekad je pomišljao da sam prekine umiranje. Prevariti smrt samoubistvom, nije li to veličanstvena ideja? Ali, to ipak nije činio, nadajući se da će to učiniti neko drugi umesto njega.

Prva prilika se ukazala tek za četri dana, jedne večeri dok su se zlehudi sustanari spremali za počinak. Kao i obično bio je gotovo nepokretan zbog količine rakije koju je istočio u sebe, pa ipak, zvonki zvuk trenja metala o metal nije uspeo da mu promakne. Poticao je od kišobrana koji je nadriveštica raščupane frizure, večito odenuta u dugačku haljinu obrubljenu čipkastim detaljima i zagrnuta sakoom, uvek vundarala sa sobom, Tek je tada shvatio razlog sustanarkine opsednutosti tim, naizgled, beskorisnim predmetom. Drška je u stvari bila futrola za dugački tanani bodež, najviše nalik maču. Iako je bio pijan k'o majka shvatio je da se svi prisutni mašaju oružja, ne razumevajući šta ih na to nagoni. Nagla promena intenziteta svetlosti privukla mu je pažnju ka ulazu u skrovište gde su se najednom pojavile četri sumračne, istovetno odevene prilike. Kožne jakne, motorističke čizme, farmerice... U rukama skraćene lovačke puške i pištolji koje nikada nisu upotrebili, jer već iduće sekunde na njih se furiozno sručila kompletna postavka skrovišta sekući, bodući i razbijajući.

Nikada nije saznao ko su ti ljudi bili, razbojnici ili samo dečurlija iz Starog Grada željna malo provoda. Nikad ih više niko nije pominjao i jedina uspomena na njih bile su čizme i jakne koje su nevoljni sustanari posle toga nosili i nešto novog skrivenog oružja ispod trulog patosa skloništa. Posle toga su se slične stvari nekoliko puta dešavale i postao je ubeđen da je novi dom bezbedan kao i bilo koja vila na Dedinju. Utoliko je bio nespremniji za najluđu stvar koja mu se dogodila za sve vreme mutnih meseci provedenih u pustoši. Jedne od beskonačnih večeri osetio je drmusanje, pa panično trzanje i kada je najzad uspeo da otvori jedno oko ugledao je izbezumljeno lice jednog od sustanara koji je pokušavao da ga podigne.

 - Beži, Beži budalo. On dolazi – Potom se osvrnuo, pokušao još jednom da ga podigne. Najzad je izgubio strpljenje i odjurio jednim od tajnih prolaza što su vodili u podzemlje. Omamljen, bezuspešno je pokušavao da pokrene olovne noge, dok se duga senka na ulazu sve više ukrupnjavala, zakriljujući postepeno razvalinu što je služila umesto vrata, sve dok se svetlost nije potpuno izgubila pred tamom. Najzad se pojavila i osoba koja je tu senku bacala : dežmekast srednjovečni dendi u havajskoj košulji, sandalama i svetlim pantalonama. Glava mu beše pokrivena slamnatim šeširom, a u ruci je čvrsto stezao poveliku torbetinu. Ugledavši ga, široko lice je razvukao u najprijatniji osmeh koji je ikada video u životu, pa je, naprežući kratke nožice, požurio prema njemu.

- Tako mi je drago da sam našao stanara ovoga cenjenog doma da vam to ne mogu rečima

opisati, dragi prijatelju! Molim vas da mi posvetite malo svog dragocenog vremena i izlaganje će

biti najsažetije moguće.

Tip je mleo bez kraja i početka, pa očito ne očekujući nikakav odgovor nastavi :

- Znate li važnost redovne higijene usta? Da li razumete da samo jedno zapaljenje zuba može da

se raširi u takvoj meri da može napasti, pa čak i probiti kosti vaše vilice, da bi najzad bio ugrožen

i vaš život? - Zatim je iz torbetine stao vaditi raznovrsne šarene papire kojima je potvrđivao važnost pranja zuba, a onda je napao razne trgovačke putnike koji nude otrovne paste za zube, za razliku od njegovih ekoloških i fenomenalnih zdravstvenih preparata. Uzalud je pokušavao da ga ubedi da nema novca, očito ga to nije previše zanimalo, jer tirada nikako nije prestajala. Nezaustavljivu bujicu je pratilo neprestano pojavljivanje raznih predmeta iz one tašne, da bi se najzad pojavile tri tube izvanredne zubne paste Chemodentas, foto aparat, jastuče za pečate i gomila papira zvaničnoga izgleda. Zatim, najednom, prijatnost zameni lukavost.

-Ali najbolje, naajboolje u svemu tome je da se za ovo neprocenjivo blago ne morate odreći ni jedne jedine stvari u svome posedu! Dovoljno je da načinimo jednu fotografiju i da ostavite otisak prsta evo... ovde. - Prineo mu je zadnju stranu onih dokumenata i on je obuhvati pogledom. U stvari to je bila varijacija hipoteke, ali umesto nekretnine on je zalagao sopstvene organe. Pluća, jetru, srce i još mnogo toga. Suma na koju bi se zadužio bila je dovoljna da kupi elektromobil u nekoj prodavnici Staroga Grada. Kada je preneraženi podlac shvatio da klijent ume da čita, naglo je spakovao prnje i napustio sklonište. Nije ga mnogo iznenadilo naknadno saznanje da su, iako ih on nije zapazio, u pratnji spodobe bila tri kiborga. Nikada više nije video svata a život je tekao gotovo bez ikakvih promena. I dalje su prolazile nedelje, mutne i nestvarne.

Ponekad je povraćao krv i karakteristično plavetnilo na noktima ga je obeležilo. polagano i neosetno spojio se sa tim polusvetom. Kurve, lopovi, ubice, prevaranti i avanturisti svih boja prigrlili su ga kao starog poznanika i Đorđetove predstave o dobru i zlu su počele da gube jasnoću, topeći se i prelivajući kroz pijane snove. Ali alkohol je tekao prepljavljujući krv u venama i sve je manje bio svestan sebe. Jasmina se vraćala u delirijumima i umesto miševa belih, njeno je telo prolazilo po budnim snoviđenjima. Uznemiravao je vrištanjem skitnice koje su delile životni prostor sa njime, ali oni su na ludilo već bili sviknuti. Okretali bi se na drugu stranu i nastavili da spavaju kao da ništa nije bilo. Ponekad, onda kada bi postajao svestan, pitao se kako je moguće da mu ništa ne nedostaje, kako je moguće da ga niko nije opljačkao dok pijan i nemoćan spava dubokim snom, džepova otvorenih svakoj barabi. Odgovor se nametao sam po sebi. Bio je deo tog beznađa i potpadao je pod moralni kodeks tih besprizornika. Oni su čuvali jedni druge jer nikada nisu mogli znati kada će zaštita trebati njima. Ni jednoga trenutka svih tih predugih meseci se nije zapitao zašto je čitav, zašto bolest ne napreduje, zašto ne dolazi da mu razori telo. Samo je postojao i to je bilo sve što je bilo On. Sve do te noći, sve do noći kada nije uspeo da se domogne dnevne doze zbog racije koja je razorila njegovu omiljenu destileriju. Bio je bolestan, mučnina ga je razarala, desilo mu se najgore što mu se moglo desiti. Bio je trezan.

U od boga zaboravljenoj uličici bilo je mračno kao u rogu. Sedeo je tu već satima i oči su mu se sasvim dobro privikle na mrak. Mislio je o Jasmini. Nevezano, rastresito, ali ipak o njoj. Pre toga mislio je o drugim stvarima. O beznađu, o majci, o vremenu kad je bio komandir, o prokletoj stolici.

Da, da, prokleta stolica. Bila je tu, razvaljena, i zbog nje mu je članak bio možda slomljen. U svakom slučaju veoma bolan. Omča napravljena od opasača sada nedostižna za njega, klatila se na banderi iznad polomljene stolice. Pukla je pod Đorđetovom težinom pre no što je uspeo da provuče vrat kroz omču, i neutešno je buljio u ostatke zlehudog oproštaja sa životom.

U blizini odjeknuše dva pucnja. Nije to bilo neuobičajeno, ali ipak preblizu. Zatim lomljava, teški topot nogu...

Podigao je pogled i pomislio je da je u delirijumu. Tri zelene tačke praćene krupnom senkom velikom brzinom su jurile ka njemu. U prvi mah se prepao demona, robota, marsovaca i ko zna čega sve još ne, ali je trenutak kasnije obris već prolazio pokraj njega dobijajući na ljudskosti. Nešto je imao na glavi, nešto poput svetlećih cevi i nije obraćao pažnju na njega. Zatim pucanj i kao na usporenom snimku video je njegovo koleno kako se raspada, meso, krv i krhotine kostiju koje pršte. Došljak pade poput prošca ispuštajući akten tašnu. Zelene cevi se uperiše prema njemu i iz grla mu se začu krkljanje :

- Pomozi...mi... - To mu je bilo poznato. Bio je obučen da pomaže ljudima u nevolji i obuka se iznenada probudila. Zanemario je bol u nozi i povukao čoveka najpre prema sebi. Neko je pucao i uskoro će taj neko biti ovde da dovrši posao. Pomerio se i gurnuo ga ispod gomile smeća koje je oko sebe širilo nepodnošljiv smrad, a zatim se vratio u prvobitnu pozu, glumeći da je pijaniji nego što jeste.

Tri obrisa se pojaviše na početku ulice. Visoke vitke senke koje su se kretale bez ikakve žurbe. Profesionalci! Pitao se koliko su videli. Približavali su se u pravilnoj formaciji i počeo je da razaznaje detalje. Njihove obrijane glave i minđuše u ušima su sablasno svetlucale u mraku tvoreći kontrast odbljescima sa po dva hromirana pištolja u njihovim rukama. Razaznavao je vezene košulje, uzane kravate, Armani odela, kožne rukavice i uglancane cipele. Nije bilo nikakve sumnje ko su ova trojica.

Zastadoše ispred njega. Vođa se okrenuo najpre prema njemu ukrstivši ruke na grudima, sa prstima na orozima oba pištolja čije su se duge cevi uzdizale iznad širokih ramena. Zatim je pažljivi pogled pridošlice počeo da kruži i za trenutak je pomislio da će njihova lovina biti otkrivena. Pa ipak, zastrašujući pogled se zaustavio na sasvim drugom prizoru. Osmotrio je slomljenu stolicu i omču iznad nje i prezrivo se nasmešio. Lagano je okrenuo glavu i plaćenikove duboko plave oči se prodorno probiše do Đorđetovog pogleda.

- Gde razbojnik? Gde otišao? - Rusi! Znao je to odmah, ali naglasak u vrlo jasnom pitanju potvrdio je najcrnje strahove. Jedan od došljaka podigao je torbu koju je begunac ispustio. Pomislio je da je gotov, ali vođa je i dalje netremice piljio u njega, da bi zatim naglo izvukao iz džepa flašu i pružio je prema njemu.

 - Gde razbojnik? Gde otišao?– Pokazao je rukom prema suprotnom kraju ulice moleći boga da nije ćorsokak. Tip koji je podigao torbu nešto je rekao visokom ispitivaču i ovaj se okrenuo ka njemu izučavajući akten tašnu. Nešto su se tiho došaptavali, a onda su krenuli u pravcu iz koga su i došli. Najednom vođa se okrete i krenu prema njemu. Zažmurio je očekujući hitac, ali umesto toga nešto ga je lako udarilo po butini. Otvorio je oči i u krilu je ugledao onu flašu. Podigao je pogled i ugledao nipodoštavajući osmeh – Vodka – reče mu ravnodušno vođa ruskih plaćenika. Onda je opet poveo svoje ljude i uskoro su mu se izgubili iz vida. Odvrnuo je čep i povukao dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali dobro. Opipao je pažljivo članak. Nije bio slomljen, čak ni iščašen. Gadno ga je uganuo i to je sve. Dobro je, uskoro će mu trebati Povukao je još jednom i misli mu se razbistriše.

Izvukao je momka ispod đubreta i skinuo mu suludu navlaku sa očiju. Bio je u nesvesti. Najpre se pobrinuo za sopstveni članak. Košulju sa sebe je iscepao u trake i jednom od njih ga je čvrsto obmotao. Dečko je gadno krvario. Zavio mu je nogu najbolje što je znao. Zatim je našao neke letve i fiksirao mu koleno. Dok je to radio sa čuđenjem je primetio da ovaj na sebi ima vojni borbeni pancir i skupocene kineske vojne cokule. Koga je on to uzeo da spašava? Nije to bila oprema dostupna na ulici. Onda je potisnuo strahove. Ko kod bio, ovde će iskrvariti ne bude li ga sklonio negde gde ga mogu negovati.

Dohvatio ga je za grabanc i povukao za sobom sa mišlju da bi bilo najbolje da ga odvuče do matore Erike. Jeste malo šandrcnuta,ali veštica zna oko rana. Od truckanja klinac se osvestio i zakukao.

- Vodi me do Merkatora, molim te, tamo mogu da mi pomognu.

- Budalo, do Merkatora ima dva kilometra. Šta ako nas Rusi ponovo pronađu?

- Možemo ti ponuditi što god poželiš, samo me odvedi tamo. Molim te ko boga.

- Nemate vi šta meni treba... Ali odvućiću te tamo... Za džabe!

Na Đorđetovo veliko olakšanje klinac je ponovo izgubio svest i zatvorio je labrnju. Okrenuo je ka severu i vukao ga, trudeći se da se koliko-toliko drži ravnih delova puta. Najradije bi ga podigao, ali članak ga je ionako strašno mučio, pa je to bilo najviše što je mogao da učini za njega. Povremeno je naginjao bocu sa žesticom i to je pomagalo. Članak možda nije manje boleo, ali je manje pažnje obraćao na njega. Zamislio se oko mesta prema kojem su polagano napredovali.

Vrlo zloglasno mesto. Baš to mesto koje je svako normalan obilazio u širokom luku, bilo je spas za ovoga klinca. Ko je on? Za okolinu Merkatora su se pronosile najneverovatnije glasine, počevši od vampira i vukodlaka, preko priča o marsovcima što otimaju ljude, pa sve do onih realnijih u kojima se tvrdilo da je negde tamo jazbina odmetnutih kibernetskih korporacijskih ratnika. U svakom slučaju odatle se malo ko vratio da ispriča istinu.

Pa, ionako je hteo da se obesi, baš i nije imao mnogo da izgubi. Začudo ulice su bile puste. Pokoji pas lutalica, tu i tamo dve- tri šunjajuće senke koje bi se uklanjale čim bi ih ugledale. Sve u svemu, u razumnom roku je stigao do ruinirane zgrade. Klinac je bio komiran i zapitao se šta bi sledeće trebalo da uradi, kada je preneraženo shvatio da mu na grudima počivaju tri crvene svetlucave tačke. Prokleti laserski nišani!

Besmislen način da pogine. Ispustio je dečka i visoko podigao ruke da bi trenutak kasnije iz mraka izronile dve senke. Tačke na grudima su i dalje bile tamo. Nije ni disao, a kamoli se pomerao.

 - Ko si ti dođavola! I šta radiš ovde – Kako su mu prilazili sve je jasnije video na njima delove hajtek vojne opreme i pretpostavio da su iz istog legla kao i klinac kojega je vukao. Možda je grešio, ali nije video nijednu drugu mogućnost.

- Polako, momci. Dečko je rekao da ga dovučem ovamo i ja sam to uradio...Pa ako nemate ništa

protiv ja odoh... - Momak je podigao pušku prema njemu.

- Ne ideš ti nikuda... - Započe, a onda je prepoznao ranjenika iza njega

- Simo! Oh, Simo, pobogu... Ovamo! Sima je ranjen! - Situacija se već ozbiljno kvarila. I drugi

tip je uperio oružje u njega i nimalo mu se nije dopadao razvoj događaja. Taman je pomislio da će noćas ipak pronaći smrt i dokrajčiti agoniju u kojoj se batrgao, kada se klinac kojega je dovukao opet dozvao svesti i bolnim glasom krkljavo progovorio, ne mogavši bolje natempirati trenutak:

- Nije uspelo... Otkriven sam... Podaci... Sakrio me ov...čov...- Opet je komiran. Ipak, izgledalo je

da su dečki shvatili poruku, jer su sklonili oružje i spustili se kraj kompanjona. Posebno mu se dopao momenat kada je jedan od njih mahnuo, posle čega su se tragovi laserskih nišana izgubili sa njega. Pokušao je da iskoristi trenutak i tiho se povuče pre no što se predomisle, ali gotovo se sudario sa malenom koštunjavom brinetom, građenom poput dečaka, koja se najednom stvorila ispred njega.

Odeća joj je bila minimalna : Pancir, kratke pantalonice, vojničke čizme i široka traka koja joj je oivičavala kratko podšišanu kosu. Usne su joj bile nakarminisane u drečavo zeleno, a od korena nosa pa sve do dela glave gde je počinjala kosa bila je tetovirana uzorkom bodljikave žice koja se protezala preko sredine čela. Istovetnu tetovažu je imala i na obrazima počevši od ivica impresivnih očiju boje lešnika. Bila mu je neodređeno poznata, mada je bio siguran da se nikada u životu nisu sreli. Gledala je u njega inteligentnim, odlučnim pogledom i bilo mu je više nego jasno da je devojčica pred njim rođena za vođu. Ton kojim je progovorila potvrdio je prvi utisak o njoj:

- Pomogao si našem čoveku. Šta tražiš zauzvrat?-Bila je to iskrena ponuda.

U curicinom glasu nije bilo ni lukavstva ni nesigurnosti.

- Ništa... Osim da ne pucate u mene. - Oči su joj bljesnule. Nije bio siguran da li je ljuta ili je

samo iznenađena. Za svaki slučaj povukao se par koraka.

Klinci iza njega su uprtili pajtaša i odneše ga nekud, pa su njih dvoje bili sami, ako se ne računaju skriveni dečki koji poseduju proklete laserske nišane.

Najednom klinka se nasmešila. Stajalo joj je kao kokoški gaće, ali bilo mu je lakše. Izgledalo je da će se uprkos svemu nekako izvući.

- Onda... Mogu da idem? - Pokušao je da joj uzvrati osmeh.

- Možeš. Osim ako nisi raspoložen da pojedeš nešto. U stvari, molim te da mi se pridružiš na

večeri. Kako vidim ostao si bez košulje. Pošto je ona sada na Siminoj nozi mogla bih ti dati neku iz naših zaliha. Pa, šta kažeš? - Pomalo se kolebao. Klinci uopšte nisu delovali kao barabe. Nastavila je da se smeši.

- Vidi, ja baš i nisam reprezentativni uzorak. Možda je ipak bolje da odem.

- Malo je ljudi koje sam nešto molila. Nemoj me odbiti. - Pa, istini za volju bio je poprilično

gladan. Klinka nije delovala zlovoljno i prihvatio je ponudu. Uostalom, nije imao mnogo šta da izgubi.

Dva sata kasnije sedeo je oči u oči sa domaćicom odeven u kombinaciju uniformi u izvanrednom stanju. Umesto ruiniranih cipela na nogama je imao glanc nove najke. Stomak mu je bio prepun konzervirane hrane kojom su domaćini tog podruma raspolagali u gotovo neograničenim količinama, a pivo koje su mu neprestano dodavali bilo je luksuz koji odavno nije okusio. Saznao je dosta o veseloj bratiji, mada mu je ostalo nejasno zbog čega. Najlogičnije objašnjenje je bilo da ga klinka gotivi. Bila mu je pomalo ironična cela situacija. O sličnim grupama se znalo u policijskim krugovima i neprestano je vršena potraga za njima. Uprkos tome niko nikada nije uspeo da pronađe ama baš nikakve dokaze, pa čak ni naznake o postojanju poluvojnih organizacija poput ove. Lično je verovao da se radi o još jednoj urbanoj legendi. Sad kada je policijska karijera završena, on pronalazi ono što čitave ekipe specijalaca nisu otkrile. Uostalom, zašto bi to i bilo važno? To je ipak samo još nekoliko živih bića koja se bore za opstanak.

Klinka je piljila u njegove pomodrele zanoktice. Posle poduže pauze mu se bezbrižno obratila.

- P.G.H. ? - Glas joj je bio ravan poput daske.

- P.G.H. ! - Odgovorio joj je kao da je upravo ispričala dobar vic. Ona podiže glavu i pogleda ga u oči. Gotovo je, pomislio je.

Pa, u krajnjoj liniji barem se najeo i obnovio garderobu. Nikog ne možeš optužiti što izbacuje putujuću vreću zaraze. Spremio se da ustane i napusti ugodno društvo, ali ona nije ničim pokazivala da je šokirana otkrićem. Naprotiv, smešila se.

- Ne brini. Imuni smo. - Ako je sve što je dosada čuo nekako i progutao, počevši od priče da klinci trguju tehnološkim i medicinskim podacima maznutim od korporacija i to u rasponu od najsitnijih do najkrupnijih, preko verzije trgovine gde se isplate vrše u vojnoj opremi, pa sve do neverovatnih anegdota o upadima u dobro čuvane trezore i laboratorije, ovo je već bilo suviše.

- Ma ko ste, bre, vi ljudi? - Prasnuo je. Bilo mu je sasvim jasno da ova ekipa ne može nikako da se ubroji u klasične maloletničke bande. Kao prvo oprema koju su koristili prošla bi kao savremena čak i u vojnoj jedinici. Druga stvar koja se nikako nije mogla zanemariti je njihova podzemna jazbina pretrpana najmodernijim uređajima, toliko dobro skrivena, da nijedna lokalna banda nikada nije uspela da je otkrije. Možda su instalacije bile potpuno ispravne kada su se uselili, možda su nadzorni sistemi već tada bili spremni, ali oni su svu tu opremu servisirali. Neko je tu imao znanje sa kojim opremu održava u upotrebljivom stanju i bio je siguran da su pripadnici vesele družine dobro potkovani u tehničkim veštinama. Verovatno su najvažniju ulogu u tome imali stariji članovi ekipe koje je u toku boravka nekoliko puta uočio kako tiho prolaze.

Ali i pored svega toga, tvrdnja da je neko imun na virus zbog kojega su spaljivana čitava naselja, bila je isto toliko neverovatna kao da se neko predstavi kao Sveti Petar lično. Đorđetov ispad ni najmanje nije uznemirio sagovornicu. U stvari klinka je bila brbljiva i rado mu je pričala o svemu.

- Slušaj, P.G.H., što je skraćenica za „progresivni gubitak hemoglobina“ se pojavio tokom

probijanja Koridora. Seti se toga vremena i razmisli kako se on širio. Niko nikada nije objasnio kako se najednom pojavljivao u naseljima koja su bila na pravcima izgradnje, a još manje kako je najednom nestajao čim bi stanovništvo bilo premešteno. Pa visokootporni virus poput P.G.H.-a bi se zadržao u tlu! Ipak nikada se niko od radnika na trasi nije zarazio uprkos nadljudskim naporima kojima su bili podvrgnuti. Čak i da zanemarimo istoriju, volela bih da čujem kako je moguće da se bolest pojavljuje baš posvuda gde su vlast i policija zatajile. Koja je to oštrica koja čini da stanovništvo Starog Grada nikada nije bilo zaraženo, kada se na samo kilometar od njih nalaze čitava legla zaraze? Misliš li da vetrovi duvaju isključivo od Starog Grada prema novom Beogradu? - Zaustavila se.

- Šta u stvari hoćeš time da kažeš? - Njena logika je bila neoboriva. Zadrhtao je pred onim što je naslućivao

da se valja iza devojčinih reči.

- P.G.H. je bolest nastala u laboratoriji i postoji vakcina protiv nje. Ljudi koji su nastanjeni u područjima

koja su istovremeno i staništa elite su potajno vakcinisani i ne mogu se zaraziti P.G.H.- om. - Trijumfalno je 

to izgovorila.

- Budalo! Ja imam bolest krvi! - Ima li ikoga bližeg eliti od policajaca, pomisli.

- Znam ko si. Jedan od mojih ljudi mi je rekao da si bio policajac. U stvari pravi predlog koji mi je dao bilo 

je da te upucamo. Nekako sam ipak imala utisak da ćeš nam biti korisniji živ. Naravno da si kao policajac 

imun na P.G.H. Ono što te čini bolesnim je lažnjak, blaga forma virusa koju ćeš u roku od par meseci izbaciti 

iz sebe i bez lekova. Ali mi posedujemo nešto što će tvoje telo osloboditi infekcije u roku od par dana. Ako 

želiš, možemo ti to dati.

- Lažnjak?! - Priča je bila luda, ali u njemu je probudila divlju nadu.

- Naravno, ali tu se postavlja pitanje odakle se tvoja bolest stvorila? To je retka forma virusa,

kakav poseduju samo posvećeni. Jedna potpuno bezazlena bolest koja je precizno programirana da u svemu imitira P.G.H. nije nešto što nastaje baš spontano. Uz sve dužno poštovanje reći ću ti moje mišljenje. Nekome si se gadno zamerio. Nekome ko je hteo da te makne iz službe.

- Branka! - Znao je kome je smetao. Znao je ko ga je zarazio.

- Šta?! Koje si to ime spomenuo? - Nagnula se ka njemu sa besnim izrazom.

- Rekoh Branka, vlasnica bordela na južnom obodu novog Beograda. Ona je...

- Prokleta kučka. Ta zver je kriva za nestanak moje sestre!- Sestra! Slike su se složile u

Đorđetovoj glavi poput mozaika. Shvatio je odakle mu je klinka bila toliko poznata. Neverovatno je ličila na sestru, na devojčicu koju je Branka ubila prutom! Zna li ona uopšte šta se tamo desilo?

- Nestanak tvoje sestre? - Nije bilo vreme da joj kaže za užas koji je video.

- Jeste. U podrumima Brankine javne kuće nalaze se neke stvari. Moćne stvari za koje bi farmaceutske kompanije jako mnogo platile. Moja sestra je otkrila tajni prolaz koji vodi do Brankicinog skladišta. Tražila je Plavi Grom, ali umesto njega je u kutijama koje je donela bila samo gomila dokumentacije. Proučili smo sve što je donela i shvatili da se u Brankinom posedu nalaze smese koje su sposobne da zaleče i najteže povrede, navodno pravljene po drevnim receptima. Sestra je zahtevala da se vrati i donese te stvari. Nagovarali smo je da to prepusti nekome drugom, ali ona je želela da se dokazuje. Jednostavno nije htela nikome da oda gde se nalazi prolaz do Brankinog skladišta. Pustili smo je najzad i bezbedno se vratila. Kada je došla, donela je gomilu flašica. Testirali smo neke od tih pronalazaka i zaključili da je to sedativ. Vrlo moćan sedativ. Mogli smo naplatiti tu robu i zaboraviti Brankine tajne, ali ona je želela više, želela je nešto što je u onim dokumentima bilo označeno kao Rebekina mast. Vratila se i treći put i od tada je više nisam videla. Moji ljudi i dalje traže prokleti prolaz, a kada ga nađu, ja neću tražiti Rebekinu mast. Potražiću Branku...

- Voleo bih da ti se pridružim. Brankica je i mene poprilično zadužila. - Naravno oćutao je

sudbinu devojčine sestre. Ako nije bolestan, sve može da se popravi. Nije kasno da potraži

Jasminu i zajedno se presele negde gde nikada nisu čuli za njega. Negde daleko od ovoga ludila. Možda u neki od mirnih gradića pokraj Koridora. Možda baš tamo gde su se i upoznali. Planovi su se najednom počeli osokoljeno rojiti u Đorđetovim mislima nošeni neverovatnom činjenicom koju je saznao.

On nije bolestan, nije nikada ni bio. Klinka nije pričala gluposti. Zvala se Milena, reče mu pred kraj dana posmatrajući ga nedefinisanim pogledom. Dali su mu injekciju i prespavao je noć kod njih, baš kao i nekoliko sledećih noći. Milena se sve vreme motala oko njega, ali on nije razumeo zašto ona to čini. Nije bio svestan da žene imaju svoje razloge zbog kojih žele muško društvo. Uostalom, bila je to samo jedna devojčica.

Dan kasnije se setio morbidne kape na glavi njihovog kompanjona, i rekao domaćici da je stvar ostala iza kontejnera kod Rajfajzena. Bila mu je zahvalna na obaveštenju, jer se radilo o skupocenom infracrvenom vojnom uređaju za noćno osmatranje. Smesta je poslala jednog od momaka da pokupi igračkicu. Ostali razgovori bili su manje više rutinski i ljubazni, barem što se njega tiče.

Redovno su mu davali terapiju i četvrtog dana pomodrelost zanoktica se potpuno povukla.

Petog dana odšetao je do privatne klinike u kojoj mu je potvrđeno da u krvi nema ni traga od bolesti. Bio je sebičan i nije mu palo ni na kraj pameti da se vraća do Merkatora i zahvali spasiocima. Nije više razmišljao o devojčici koja ga je krišom posmatrala dok spava, jer na pameti je imao samo jednu misao - Jasminu!