KAURINOVA KLETVA - PRVO POGLAVLJE

UČITELJICA

Restitucija, lustracija, tranzicija, reforma,budžetska sredstva... Vrtelo joj se u glavi od neobičnih i nakaradnih izraza. Držala je hartiju izvađenu iz zastrašujuće koverte sa oznakama republike Srbije, autonomne pokrajine Vojvodine, ministarstva obrazovanja i krupno naznačenim rečima kao što su obavezno lično dostavljanje i upravni postupak. Pokušavala je da razazna smisao u besmislenim nadležnostima, regionalizaciji, delokruzima, racionalizaciji.

Krupni izrazi koji ništa ne znače unakažavali su tri stranice dobrog papira. Pečat i nečitki potpis preko pola stranice završavale su tu strahotu, ali uprkos teško razumljivim izrazima shvatila je da od iduće školske godine više neće biti učiteljica. Odeljenje koje je vodila se ukidalo i ovim obaveštenjem, uručen joj je sporazumni raskid radnog odnosa koji stupa na snagu u roku od sedam dana. Nije shvatala kada su se sporazumeli, ali nigde nije videla da ima pravo na žalbu Drhtavim rukama je odložila dopis i pogledala niz učionicu koja joj je tako mnogo značila.

Skromna učionica, koja je samo dobrom voljom roditelja nekolicine dece, koja su dolazila sa privatizovane seoske zadruge, bila moderno uređena. Ovde je pronašla smisao, utehu i zaborav od svih nesreća koje je preživela. Ponekad bi žalila za pokojnim mužem, ali ju je u poslednje vreme sve više bolelo što više ne viđa sestru, jedinu utehu od kad joj je muž umro. Majku i oca izgubljene u ranom detinjstvu nisu ni pamtile, i potucale su se od sirotišta do sirotišta kroz celo mladalaštvo, duboko proživljavajući nebrigu i surovosti vaspitača. Bile su to mračne uspomene kojih nije želela ni da se seća, ali je baš zbog toga još više volela ovu decu.

Naravno, u svakoj generaciji postojalo bi dete koje joj je bilo draže od ostalih, ali se trudila da to ne pokazuje. Kada je Azrici predala knjižicu prosto joj se srce steglo od pomisli da je neće videti čitavog leta. Veselo dete je bilo Jasminino ljubimče od kako je vodila to odeljenje. Valovita zlatna kosica joj je uokviravala bucmasto i radoznalo lice, krupne bistre okice su večito znatiželjno pratile svaki učiteljicin pokret i ponekad joj se činilo da je to dete previše vezano za nju. Azrino savlađivanje gradiva bilo je neverovatno i bez ikakve dileme zaslužila bi da bude najbolji đak razreda, samo da ocenjivanje nije bilo toliko blago da su gotovo sva deca bila čisti odlikaši. Azrica je uvek bila spremna da pomogne, ostajala bi posle nastave kad god bi se pružala prilika i njena ručica je uvek bila prva dizana na svako pitanje koje bi se na časovima postavljalo. Iako je to bilo ponašanje vredno svake pohvale, imala je utisak da devojčicina želja nije toliko školski uspeh koliko potreba da provodi što više vremena sa njom. U samom početku tolika je detinja vezanost bila pomalo i neprijatna, ali vremenom se navikla na veseli glasić koji ju je neprestano pratio. Prešlo joj je u naviku i prosto bi joj nešto nedostajalo kada Azra nije bila u blizini. Večito razdragana, sa osmehom koji bi joj razvlačio usnice od uveta do uveta i otkrivao retke zubiće, postala je deo njene svakodnevice. Ponekad je hvatala sebe u navici da časove drži gotovo samo za tu devojčicu i trudila se da se odvikne od toga. Ta vezanost između nje i devojčice postala joj je još zagonetnija posle roditeljskog sastanka na kome joj je upoznala baku, elegantnu i odmerenu ženu koja je na sebi neupadljivo i bez razmetanja imala garderobu i nakit vredan koliko i cela škola. Dovezla se skupom limuzinom sa vozačem mračnog izgleda i prosto je zaudarala na bogatstvo. Azra se nikako nije uklapala u Jasminine predstave o bogataškoj derladi i posle tog saznanja joj je bila još draža. Da je ta baka zaslužna za renoviranje škole bilo je više nego izvesno, jer su nedugo posle njenog nezadovoljnog odmeravanja prostorije u kojoj se sastanak održavao u školu nagrnuli majstori i munjevito je doveli u stanje u kome se nalazila. Azra joj nije nikada odgovorila na pitanje da li je baka plaćala radove, a ni raspitivanje u sekretarijatu nije dalo rezultata. Bio je to “anonimni donator” koji nije želeo da izlazi u javnost. Uostalom, bilo joj je sasvim svejedno u kakvom je stanju škola, za nju ovde više svakako nije bilo mesta.

Najednom ledeni trnci joj prođoše telom. Kada se setila Azre, glavom joj je prošla još jedna misao. Nije se ona rastajala od nje samo za polugodište, rastala se za čitav život. Ko zna gde će odlutati tražeći posao. Tešilo ju je da je devojčica nedavno našla drugara koji se večito nalazio uz nju. Pa opet, nekako se brinula.U zadnje vreme kao da je iz devojčice nestala sva veselost, gotovo kao da je preko noći postala mnogo starija. Razmišljajući o njoj lagano je ustala i izašla iz učionice, pa je, vukući noge i zastajkujući svaki čas, sporo prošla hodnicima koji su joj bili bolno poznati. Kad je izašla na dvorište najednom joj je telo zadrhtalo kao u groznici. Do svesti joj je doprlo da nije imala mnogo vremena za gubljene. Platu je mogla da očekuje još samo za ovaj mesec, a onda? Mora pronaći posao, neki izvor prihoda. Nije joj bilo važno šta će to biti: bitno je bilo da joj obezbedi egzistenciju. Ipak joj se nije napuštala ni učionica niti školski hodnici i nije ubrzavala korak.

Iznenada joj sinu još jedna strašna misao. Neće joj više biti dozvoljeno da stanuje u školskoj pomoćnoj zgradi koja joj je bila ustupljena kada je dobila posao. Kao kamen težina joj pritisnu utrobu, ali nastavila je hrabro da hoda iako su je noge izdavale. Ušavši u svoj skromni, ali ujedno i jedini stan koji je ikada imala, pomislila je da bi trebalo da razmisli o pakovanju. Sama nije imala previše prtljaga, ali sve te nepotrebne drangulije koje je smestila u orman, postaće suvišni teret. Opterećena tim mislima nije zatvarala vrata za sobom i hodala je kao u transu. Sa tugom je pogledala uredno poslagane kutije u dugo neotvaranom ormanu. Pedantno spakovane, gotovo zaboravljene, njoj na čuvanje ostavljene muževljeve stvari, odložene delom za vreme Jovanove bolesti, a delom posle njegove smrti. Prtljag će postati nepodnošljiv balast i dobro bi bilo pokušati to prodati. Osim toga ubrzo će i na novčaniku bolno osetiti nedostatak plate i svaki dinar će joj dobro doći. Otvorila je prvu kutiju i počela je sa setom da vadi dobro poznate odevne predmete: pantalone, košulje, majice... Svaka stvarčica ju je ispunjavala uspomenama i bolom. Prvi izlet, nova godina, letovanje... I najmanja sitnica podsećala bi je na neku prohujalu priču. Prošlost koja se nikada neće vratiti. Surova stvarnost je zahtevala od Jasmine da se odrekne tužnih i setnih sećanja. U sledećoj kutiji nalazila se hrpa muževljevih sitnica. Telefon, novčanik, pepeljara, upaljač... Kutija za kutijom, dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. činilo joj se, promašenog života . Suze su tekle i sve je teže obuzdavala tugu. Odluka da sve to proda je bila definitivna, ali to je učinilo da se oseća izdajnikom, kao da prodaje celokupnu kratkotrajnu bračnu sreću. Idućeg trena pomisli da je još uvek mlada. Toliko još života ima pred njom. Zakopala se u ovoj nedođji, odrekla se muškaraca, provoda i uzbuđenja koja joj je život mogao doneti, samo da bi se posvetila deci, a šta je dobila zauzvrat? Izbaciće je poput slomljene igračke na milost i nemilost ulice !

Nešto joj je najednom odvratilo pažnju od očajanja. Na dnu ormara se nalazila još jedna, sasvim nepoznata i povelika kutija. Izvukla ju je i otvorivši, prepoznala uredno složenu odeću. Gotovo celokupna Kaćina imovina. Nemalo se iznenadila, jer odavno je nije videla, a noćas je ponovo sanjala užasni san. Iako se sestra nije pojavljivala u snu, noćna mora bi uvek predskazivala veliku promenu u Katarininom životu. Prva sestrina menstruacija, Kaćin prvi momak, prvi popravni ispit... Pre svake od tih velikih promena u sestrinom životu Jasmina bi sanjala tu grozotu, istovetnu do najsitnijeg detalja. Setila se da ju je prokleti san trgao i u noći pre no što je poslednji put videla Katarinu. Bila to slučajnost ili ne sa priličnom dozom misticizma zamislila se o snu koji je prethodio neočekivanom otkriću. Ganuto je pregledala stvari u kutiji. Svileni veš, napadno dizajnirani nakit, suknje iznad kolena, cipele visokih potpetica, kožna jakna, duboki dekoltei na tananim majicama. Pod prstima joj je bilo sve što je sa negodovanjem posmatrala na Kaći. Zar nije ponela svoj bućur? Pomisli da su ovako ostavljene stvari možda sasvim logična posledica načina na koji su se rastale. Verovatno je želela da isključi bilo kakvu mogućnost ponovnog susreta. Posle scene koju je seka izvela na Jovanovoj sahrani, Jasmina nije mogla više da se suzdrži i sasula joj je u lice bujicu teških reči. Sestra joj se samo nasmejala, nazvala je debelom kravom i jednostavno otišla, nikad se više ne javivši. Kad malo bolje razmisli, takva reakcija nije bila ni najmanje u suprotnosti sa njenim ponašanjem u to vreme. Ali sve vreme se tešila mišlju da je bila u pravu. Sestra je bila sklona nestašlucima koji su prevazilazili svaku Jasmini prihvatljivu granicu pristojnosti. Gnušajući se, trpela je sve Kaćine udvarače, uobražene ćelavce koji su okićeni debelim zlatnim lancima i odeveni u Armanijeva odela izlazili iz skupocenih elektromobila ili čak antiknih benzinaca, grubo grleći Katarinu. Sumnjivi biznismeni, kriminalci, plaćenici, dobrovoljci, nije mogla ni da popamti sve njihove uloge. Teško je to sebi priznavala, ali ni sekica nije bila nikakvo nevinašce. Kaćino odevanje i ponašanje su za svetonazor provincijske učiteljice bili šokantni. Mada je sebe smatrala slobodoumnom, jarko ofarbana kosa i razuzdani sestrini pokreti, a posebno njena raskalašnost i promiskuitet su je neopisivo iritirali.

Posmatrajući sve te stvari, predugo potiskivana agonija ponovo je isplovila na površinu. Znala je da Katarina nije bila zla. Da je sve to bila posledica onoga strašnog događaja u sirotištu, kada su plačući molile upravnika da to ne čini...

Misli su joj se blokirale, suze grunuše. Klonula je ispuštajući sestrinu odeću iz ruku. Neko vreme bila je u šoku, jer im je davni događaj obema oblikovao život. Vrtela se besciljno po sobici. Ponekad misli znaju da krenu bleskastim putevima i najednom kroz glavu joj prolete najneprimerenija misao koja je u tom trenutku mogla da joj padne na pamet. Sestra je bila vitkija i možda malo niža, ali verovatno može da stane u tu odeću. Nije bilo racionalnog objašnjenja za ovakvu ideju, ali Jasminine misli počele su da se bore. Šta ako se iznenada vrati i nađe je u svojoj odeći. Kako bi to mogla da joj to objasni? Pa opet, dve godine odsustva...

Što je duže razmišljala, misao ju je sve više opsedala, da bi najzad počelo da je obuzima uzbuđenje, grozničava potreba da isproba sestrinu odeću. Onda je zbacila sve sa sebe i podigla crne svilene čipkaste gaćice, toliko ugodne na dodir da se naježila kad ih je pripila uz grudi. Kratko se nećkala,da bi ih potom polagano navukla. Osećaj je bio neverovatan, erotičan i uzbudljiv. Zatim je otišla do ogledala da vidi kako izgleda. Pomalo se stidela svoga tela. Bila je previše široka i imala prevelike grudi... Ma šta fantazira, bila je debela! Kaća je naprotiv bila sva tanana, vitka i prefinjena, a krpice su joj predivno stajale.

Uprkos uverenju o sopstvenoj predugoj zapuštenosti pogled u ogledalo je pokazivao sasvim drugu sliku - na telu u odrazu nije bilo sala. Zapazila je to sa prijatnim likovanjem, okretala se pred ogledalom i sve više ju je hvatala želja da odene i ostatak sestrinih stvari. Vratila se do kutije i nastavila da pretura. Izdvojila je zavodljive cipelice visokih štikli i mada se osećala kao lopov, odmah ih je navukla. Bile su neudobne i nespretno se zanosila u njima, ali ni za trenutak nije pomislila da bi trebalo da ih izuje. Opet se vratila do ogledala i pokušala da vidi noge, ali je ono bilo postavljeno previsoko za tako nešto. Nezadovoljno se vratila prebiranju i izabrala izazovnu mini suknju i tanušnu majičicu velikog izreza. Stala je pred ogledalo i raspustila predugo uvezanu kosu. Zatim, posmatrajući odraz u ogledalu, seti se da je videla još nešto u sestrinoj kutiji. Vratila se i pronašla što je tražila. Prethodno nagađanje da je neupadljivo zapakovani paketić u stvari komplet šminke, pokazalo se ispravnim i radoznalo je prebirala po stvarčicama koje već odavno nije upotrebljavala. Nije koristila šminku još od muževljeve smrti i drečave nijanse kompleta su je neopisivo intrigirale.

Na samom dnu kutijice nalazile su se fotografije koje je ugledala tek pošto je ispreturala veći deo sadržine. Radoznalo ih je izvukla i otresavši rasuti puder koji ih je prekrivao, iznenađeno je shvatila da je na vrhu stari snimak gde su Katarina i ona onoga dana kada su napustile sirotište. Grč joj je stegao stomak. Sela je na krevet da bi pažljivije proučila svoj pronalazak. Na sve četiri slike bile su ona i sestra u raznim vremenskim periodima. Sirotište, preseljenje, udaja i poslednja, načinjena rukom nekog od sestrinih udvarača, fotka nastala dva dana pre rastanka. Na svim slikama bile su vedre i nasmejane izuzev na poslednjoj. Jasmina je, doduše, i tu izgledala veselo, ali Kaća je imala tužan, gotovo očajnički izraz. Zašto je čuvala fotografije kada se oduvek ponašala kao kučka? Zbog čega je na poslednjoj tako tužna? Bolno i naglo poput munje prostruja joj glavom da je neugodni ispad možda bio samo vapaj za pomoći. Jezivom silinom napade je sećanje na poslednje zajedničke dane. Sestra je bila smrknuta i ćutljiva, odgovarajući na sve pokušaje započinjanja razgovora jednosložnim tihim rečima. Počelo je da je izluđuje to sumanuto ponašanje i reagovala je još sumanutije. Potom su krenule svađe. Vreme učinilo svoje i sada je jasnije videla pritajenu muku koja joj je izjedala sestru. Od jedne uspomene je zadrhtala. U nemoći i besu jednom joj je prebacila da živi na njen račun. Bože, šta je uradila? Sedela je zureći u tu poslednju sliku, kajala se i optuživala sebe za razlaz, a onda se najednom trgla. Odbacila je fotografije na stočić pored kreveta boreći se sa tugom, a onda najzad ponovo ustala, vratila se do ogledala i počela da se poigrava sa sestrinom šminkom.