KAURINOVA KLETVA - PETO POGLAVLJE

SUSRET

Mrak je već uveliko padao kad je ugledao natpis “MOTEL” na spratnoj zgradi sumnjivoga izgleda. Na ulazu je visila cedulja sa koje je nevešti škrabopis obaveštavao zainteresovane da se traži kelnerica. Primivši to k znanju, umorno je zakoračio u zadimljenu prostoriju, pre nalik bircuzu nego motelu. Odmerio je slabo osvetljenu prostoriju popunjenu veselom bratijom zaselom za okolnim stolovima. Prišao je šanku i obratio se podbulom tipusu klerkgeblovskih brčića u zamašćenom staromodnom odelu, koji je nezainteresovano piljio u njega sa suprotne strane :

- Nadam se da osim piva ovde imate i sobe.

- Naravno, gospodine, a možete dobiti i toplu večeru. Imamo gravče na tavče, ili ako više volite nešto sa roštilja...

- Odlično. Uzeću sobu, a može pasulj... i jedno pivo – zatim setivši se egzotičnog imena koje je čuo u Mrkvištu zapita sagovornika

- A možda bi mi mogli dati i jednu informaciju... Jeste li ikada čuli za izvesnog

Bećir Agu?- sagovornik ga je iznenađeno pogledao, a onda se grohotom nasmejao.

- Bećir Aga, ili možda mislite na Bećir Aginicu, vešticu koja ljudima krade duše?

Naravno da sam čuo, lokalna legenda koja govori o demonima koji jašu ljude.

Ne obraćajte pažnju na te besmislice. Nego, sedite za sto, narudžba stiže! - Sve je ovo sagovornik izgovorio preglasno i sa iznenadnom, izveštačenom veselošću. Iza sebe začuo je pomeranje stolica i žagor je za nijansu postao glasniji, dakle svi prisutni su primetili njihov razgovor. Uzdahnuo je i umorno klimnuo glavom indiskretnoj budali. Opet ćorsokak. Odlučio je da ipak ne pita preglasnog šankera ono što ga je zaista zanimalo. U svakom slučaju, ne pred ovoliko radoznalih ušiju. Seo je za prvi slobodni sto i sumnjičavo odmerio zamašćeni stolnjak i prepunu pikslu, a zatim se zamislio. Dedica nije delovao kao da priča sujeverja. Pokazani strah je bio naprosto opipljiv. Međutim, ovde su celu priču smatrali smešnom legendom. Pa ipak, znali su za priču koja je u kužnom seocetu uzrok paničnog straha. Mada...

Kad je naglas izgovoreno ime Bećir Age... ili Aginice... interesovanje pripitih meštana je postalo prenapeto. Šta li je to moglo da izazove osim...

Misli se izgubiše kad ga je nagli tajac upozorio da se nešto nesvakidašnje desilo. Okrenuo se ne bi li otkrio uzrok te promene u dotad opuštenoj atmosferi i shvativši o čemu se radi zapanjeno se zablenuo u zadivljujući prizor koji je razumljivo privukao pažnju prisutne muške populacije. Na ulazu u lokal nalazila se žena, i to žena koju jednostavno nije bilo moguće ignorisati.

Visoka, napadno uspravnog držanja i sva u oblinama, zastala je na ulazu i zbunjeno je zagladila vranu kosu koja je u bogatim uvojcima padala niz ramena. Očigledno nesvestan, taj pokret, ispraćen jednodušnim uzdahom prisutnih mužjaka, bio je elegantan i zavodljiv. Doveo ju je u centar pažnje, isto kao da su je obasjali reflektori. Savršeno oblikovano srcoliko lice sa bucmastim obraščićima delovalo bi oblim da ga nisu izdužavale naglašene jagodice i izbačeni podbradak. Osmotrila je zbunjeno prostoriju bademastim, izduženim i ravno usađenim očima koje su dodavale njenom detinjem izgledu u kombinaciji sa predugim ugljeno crnim trepavicama. Visoko postavljene i lučno povijene obrve bistri su pogled naizgled začuđenih očiju činile dvosmislenim i zavodljivim. Odevena u belu majicu i kratku suknjicu, najednom je shvatila da je postala predmet nepodeljene pažnje. Spustila je pogled i taj gest otkrio je kao greben snažnu nosnu kost koja se ravno spuštala, simetrično deleći lice na dva dela. Pod ovlašnim pogledom polupijanih gostiju izgledalo je kao da koren nosa čini neprekidnu liniju sa obrvama. Osećao se neprijatno kada mu se pogled sa blago napućenih usnica spustio na devojčine krupne i teške dojke što su prkosno štrčale, iako je po malenim ispupčenjima na majici bilo očito da ne nosi brushalter. Pogled je zatim usmerio na čudesni luk njenih leđa koji se, iako obuzdan uspravnim držanjem, naglo krivio pri dnu da bi se tamo spojio sa prćasto izbačenom stražnjicom. Kada je nespretno zakoračila, sa stopalima ka unutra okrenutima, očito nenaviknuta na previsoke štikle, utisak o njoj prerastao je u toplinu. Nespretni koraci naličili su hodu deteta i u sprezi sa došljakinjinim usiljenim držanjem odavali su nesigurnu narav. Obla kolena, snažni listovi i široki gležnjevi na predugim i nogama na nekom drugom delovali bi neskladno, ali dok joj je netremice pratio korake shvatio je da intrigantna konstitucija i bledilo na tamnoputoj osobi u stvari i čine erotičnost koju je kao magiju širila oko sebe. Hodala je između stolova spuštenog pogleda, kao da nije svesna zadivljenih ljudi oko sebe i u jednom trenutku podigla glavu da bi ga iznenada, onako postrance, zabljesnula pogledom skrivenim ispod polusklopljenih kapaka. Efekat je bio ravan udaru groma. Zaglušen damarima i teško dišući, sluđeno se okrenuo za njom dok ga je mimoilazila.

Prišla je podgojenom prascu koji je glumio fanatičnu privrženost glancanju pulta. Usledilo je par izmenjenih reči, posle čega nestadoše iza šanka.

Smatrajući da je spektakl završen zapalio je cigaretu izvađenu iz zgužvane paklice i vratio se svojim mislima. Pojava prelepe žene zamaglila je misterije kojima je dotad lomio glavu i dozvala je melanhoniju. Svih tih godina nije se smirio. Ni mlad više nije bio i ponekad bi mu izgubljene godine bolno nedostajale. Kada je bilo vreme za uzlet, on je doživeo pad, a zatim ga je očaj gurnuo ka rakiji i vinjaku. Godine su prošle u pijanoj izmaglici i kada se najzad osvestio mladost je prošla, zaludna i jalova. Vremena u kome su ga čak i saborci smatrali za životinju nerado se prisećao. Samosažaljenje se poput bujice umnožavalo i ko zna koje bi patetične dubine dosegao da ga nije prekinuo snažan tresak otpozadi. Okrenuo se i ugledao devojku, koja je samo minut ranije zaintrigirala lokal, kako obilazi šank jedne ruke podignute na oči. U dovratku se kostrešio debeli barmen i besno urlao za njom.

- Gubi se kalašturo nijedna. Ne trebaju mi kurveštine u lokalu!

Devojka je dezorijentisano koračala, očiju prekrivenih otvorenim dlanom. Saplitala se i tek kada je stigla do njega spazio je razmazanu šminku i začuo jecaje.

- Plače - shvati namah. Nije imao prava da se meša, ali lako je bilo zamisliti šta se odvijalo u prostoriji iza šanka.

- Sirotica! - Nije stigao ni da složi ono što je video, kada su se događaji stali odvijati munjevitom brzinom. Iritantno društvo za susednim stolom grohotom se smejalo prateći pijanim pogledima dolazak uplakane žene. U trenu njenog nailaska jedan krupajlija ju je dohvatio za ruku i cimnuo ka sebi.

- Sada će učiteljica da nam pokaže zanimljive lekcije. - Glas kojim je to

izgovoreno jeste bio pijan, ali onako dubok i režeći delovao je preteće. Devojka je naglo trgla ruku i odgurnula nasrtljivca, na šta je ovaj neshvatljivom hitrinom skočio i zgrabio je za kosu. Ruka mu se podigla na udarac i Đorđe je zanemario upozorenja o ponašanju u provinciji. Ustavši naglo, dohvatio je napasnika za ruku, što je lepojka iskoristila da se otme i potrči ka vratima. Međutim kada se siledžija okrenuo urođeni instinkt je zaurlao. Nešto u pogledu ogromnog čoveka nezgrapnih pokreta nije bilo kako treba. Oči su mu bile lišene osećaja, prazne, pa ipak usresređene. Viđao je takav pogled kod ljudi hapšenih zbog strašnih zločina. Bio je to retki izraz kojeg se najviše plašio. Taj čovek, kosmat poput majmuna, bio je hladnokrvni ubica. Pustio mu je ruku.

- Vidi, vidi ti našeg lovca na veštice. Hrabar mali pederčić, zar ne? - Majmun se

obratio više svome društvu nego njemu. Zatim mu se pogled siledžije zario u zenice:

- Znaš li, budalo, da si upravo napao policajca, ha? Mogao bi te progutati mrak, ne misliš li tako?- Nije imalo smisla fizički se obračunavati sa kosmatim čudovištem i brzim pokretom je izvukao legitimaciju, pa je visoko podigao.

- Odlično dragi kolega, nadam se da ćete mi onda pomoći da zavedem red u lokalu. - Krupajlija se iznenadio i glasom mu je provejavalo nezadovoljstvo :

- Ahhh... Velegradski policajac hmmm... Pa nema ovde ništa... Mislim... Stvar je pod

kontrolom, nije li tako drugari?- Gorila se povukao ogledajući se po sali, a Đorđe je sa

olakšanjem pomislio da nepromišljeni potez neće imati neželjene posledice. Odmakao

se sklanjajući legitimaciju. Kada se uverio da se veliki čovek vratio flaši, a njegovo

društvo pijanom brbljanju, lagano je krenuo ka izlazu. Kada se zadnji put osvrnuo,

atmosfera u lokalu je bila istovetna kao i kad je ušao i brzo je izašao na ulicu.

Da je ostao samo trenutak duže mogao je da vidi kako gorila ustaje i značajno klima barmenu, na šta ovaj ispod šanka izvlači telefon i zamišljeno ukucava poznati broj.

Ali on je već izašao i gotovo je nagazio na devojku koja je ridala sedeći u polumraku stepeništa kraj samoga ulaza. Uz uzdah se spustio kraj nje i pogledao je u red slabih svetala kojima je bio oivičen put kojim se dovezao. Oboje su ćutali. Devojčino ridanje je slabilo pa se najzad svelo na uzdisanje i šmrcanje. Osećao je njen miris i odnekud ga je poznavao. Miris za koji je verovao da je odavno zaboravljen. Blaga aroma jeftinog sapuna pomešana sa zadahom znoja i još nečim, nečim teško odredljivim. Dahom proleća, ukusom nevinosti, avetima mladosti. Nije to bio teški vonj parfema i dezodoransa sa kojima se često sretao, niti kiseli smrad ostarelih žena koje po svaku cenu pokušavaju da budu mlađe no što jesu. Bila je to nevinost prvoga poljupca, čarolija zimskih noći i stidljivih zagrljaja, nežni dodir ruke prve simpatije. Miris koji je nekada poznavao...

U polutami nazirao je blede noge i dojke što su izvirivale iz majice. Neugodno zatezanje u pantalonama alarmiralo ga je da telo reaguje. Bio je poput dečkića koji prvi put prelistava porno magazin. Najednom se osećao neprijatno i promeškoljio se tražeći ugodniji položaj.

- Hvala vam... Hvala vam što ste mi pomogli... - Visok, pomalo piskutav glas.

- Šta sam drugo mogao. Pijane svinje... - Borio se sa probuđenom muškošću opirući

se strahu da će sramota svaki čas biti otkrivena.

- Ja nisam... nisam...Ja.. - Suze su opet potekle noseći razmazani krejon preko već

prilično musavih obraza.

- Naravno da niste. Ja to znam... - Nije on znao ništa... Samo je govorio.

- Ne, ne... Ova odeća... To je moja sestra... Ja nisam... - Mucala je. Bilo mu je žao i

želeo je nekako da prekine ovu agoniju, pa joj je predložio :

- Znate šta? Ovo nije dobro mesto da na njemu provedete noć. Možda bi trebalo da vas odvezem kući. - Ustao je i pružio joj ruku. U polumraku je nazirao da je podigla svoju prema njemu. U trenutku kada su se dodirnuli, u naglom bljesku, lice joj postade bolno oštro. Obrve crno utisnute na bledoj koži, jasno urezane linije nosa i najednom snažno istaknute konture lica zaboli su mu se u oči, a senzualne usne i jače od svega, oči sjajne poput dijamanta koje ga kao sa ikone posmatraju, učiniše mu se kao čarolija. Osetio je sujeverni strah, ali samo trenutak kasnije stomak mu se zgrčio od bliskog udarca groma. Naknadno je do uma stiglo razjašnjenje njenog blještanja.

Nikakve veze ono nije imalo sa natprirodnim pojavama. Uplakana žena je jednostavno bila obasjana bljeskom munje. Trgla se, i ona preneražena udarom, a onda se oboje počeše smejati.

Smejali su se preplašenim i nervoznim kikotanjem, a zatim sve iskrenije i sve veselije. Kada su prve sveže, krupne kapi počele padati po njima oboje su se grčili od iznenadne provale radosti. Držeći se za ruke potrčali su do auta i kada su najzad seli, oboje su bili pokisli poput miševa. Cura mu reče da stanuje u školskoj zgradi, ali njemu to baš i nije puno značilo. Povela ga je.

Navodila ga je kroz mračne ulice sve dok ne reče da su stigli. Zaustavio je kola čekajući da izađe, ali ona to nikako da učini. Sedeli su ćuteći, a onda je pomislio da ne ume da otvori vrata, pa se nagnuo da to učini. Nespretno se protegao i sasvim slučajno joj dodirnuo dojke, na šta ga je ona uhvatila za ruku. Zaustio je da izgovori izvinjenje, ali kada je podigao pogled oči su joj bistale, a usne se smešile. Tiho je progovorila :

- Prehladićete se tako mokri. Zašto ne biste ušli na jednu kafu, da se makar malo

prosušite. - Nije odgovorio. Otvorio joj je vrata, a zatim i sam izašao. Povela ga je

preko sumračnoga terena za košarku zatim su prešli dvorište do oronule zgradice u

samome uglu visoke ograde. Otključala je dotrajala vrata i zakoračila u tamu. Bilo mu je izrazito neugodno ući u neuglednu prostoriju. Pomislio je za trenutak da će se izvinuti i vratiti do kola.

Pa ipak to nije učinio. Dok je ona petljala oko štednjaka zauzeo je jednu od dve stolice kraj izletničkog stola na sklapanje i bez reči posmatrao skladne pokrete njenoga tela. Najednom mu pade na pamet da joj se nije ni predstavio. Nespretno je progovorio iako joj nije video oči.

- Ja... Zovem se Đorđe... Đorđe Đorđević... Policajac sam... - Okrenula se prema

njemu nasmešena i prelepa.

- Drago mi je. Ja sam Jasmina Janković, još par dana sam učiteljica u ovoj školi, a šta

ću biti posle toga... Zaista ne znam.

Još dok je to govorila kafa je provrla i prišla je stolu balansirajući dvema cakanim šoljicama, tacnicama, šećerom i džezvom. Rasporedivši sve to i nalivši kafu sela je nasuprot njega i počela da govori. Mnogo je govorila i topli glas ga je uljuljkivao. Nije bio siguran da je razumeo svaku reč, ali prijala mu je bujica njenoga glasa koja ga je preplavljivala poput mirnoga mora. Pričala je o sebi, sestri, detinjstvu u sirotištu, hraniteljskoj porodici, o svome braku... Sve više je shvatao da je starija nego što izgleda. Privid je bio posledica neveštog šminkanja, kao da je to činila prvi put u životu. Slušajući je, sve mu je bilo jasnije da ta žena nije imala ni trenutka sreće u životu. Udala se sa sedamnaest godina, a nedugo po venčanju vojna policija joj je silom odvukla supruga, još za vreme druge sindikalne revolucije. Vratio se sa šrapnelom u lobanjii, a dve godine lečenja proždrlo im je imovinu. Jedno vreme je predobro poznavala i glad i bedu, sve dok najzad nije našla posao učiteljice. Ubrzo potom muž joj je preminuo i učionica joj je od tada postala gotovo ceo život. Sestra joj se izgubila pre par godina, a toga dana je saznala da je ostala i bez posla. Toliko toga što bi se moglo reći i za njega. Bliskost koju je osećao prema njoj svakim novim saznanjem sve se više produbljivala i uskoro je imao utisak kao da je poznaje celoga života. Vreme je brzo proticalo i najednom je shvatio da je pepeljara pred njim puna, a kafa odavno popijena. Ustao je sa nelagodnošću i promrmljao :

- Noć je već odmakla. Bolje da se vratim u motel...

Krenuo je ka izlazu, a ona je pošla da ga isprati. Na vratima se naglo okrenuo da je pozdravi, ali je Jasmina najednom bila toliko blizu da su im se tela dodirnula. Za trenutak su zastali, a onda ga je obgrlila oko vrata paleći ga pogledom. Nije mogao, niti želeo da uradi ništa drugo osim da spusti usne na njene. One su ga željno čekale. Bila je gladna ljubavi i strast kojom ga je napala razorno je ponela. Zgrabio je bezobzirno strankinjino telo, lomeći je i surovo i nežno u isti mah, gubeći kontrolu nad sobom. Tren kasnije više nisu bili stranci.

Ljubio ju je kao da je jedina žena na svetu i kao da sutra nikada neće doći. Ljubio ju je kao sve one žene što nikad neće biti ljubljene njegovim usnama. Ljubio je sve one godine koje su izgubljene u izmaglicama vremena, a onda ju je podigao i bacio je na krevet. Strgao joj je odeću, sve do poslednje krpice i napao je strastveno, neumoljivo. Dahtali su, vrištali, otimali se, ali nisu se zaustavljali, dugo, predugo, pa ponovo... Nije znao ni kada ni kako je zaspao.

Već je svanulo kada se osvrnuo i ugledao kraj sebe usnulu, nasmešenu ženu i shvatio da prethodno veče nije bilo san. Sećao se tihoga pevušenja neke dečije pesmice... Dragan Laković? Kolibri? ... Glupa i sentimentalna pesmica kojom ga je uspavala.

Bože, gde su nestale najbolje godine? Gde se krila ova žena sve ovo vreme? Okrenuo se i pokušao da ponovo zaspe, da bi samo trenutak kasnije osetio ljubavničinu ruku na ramenu. Sledećih sat vremena ponoviše prethodnu noć, ovoga puta nežno i opušteno. Posle toga su popili kafu i doručkovali. Onda su se ponovo voleli. Posle su se smejali, pa opet sve ponovili.

- Hajdemo u šetnju. - Zaprepastila ga je predlogom. Šetnja. Zaboravljen pojam

zapreten u starim, dobrim vremenima. Možda... Ali i ona je bila nešto već viđeno,

tako dobro poznato. Već viđeno u snovima. U stvari, jedina osoba koja je mogla da

predloži tako nešto. Kao da se vreme preokrenulo, kao da je ponovo mlad i željan

života... Imala je mističnu moć da svakodnevnicu učini vedrom i pomalo ga je plašila.

Život je ipak bio drugačiji.

- Hajdemo u šetnju. - Rekao joj je i izašli su na ulicu. Nebo iznad njih bilo je poput

impresionističkog remek dela. Sunčano i bez oblačića iznad njih, a tek malo dalje

poput pretećeg useka, crni olujonosni oblaci razlivali su se poput kužne močvare,

gotovo sasvim ravno deleći nebo na crno i plavo.

Uhvatila ga je pod ruku i hrabro zakoračiše, kao da su deca koja tek treba da ugledaju svet. Svaki korak mu je delovao kao sudbonosna prekretnica, svaki njen osmeh je bio negde i nekad viđen. Opet ga je prožimao sujeverni osećaj da se dešava nešto davno ubijeno i pomalo se pribojavao sveta koji je ostavljao za sobom. Ona nije bila deo tog sveta. Nasmejana, bajkovita, pa čak i odevena u odeću koja nije pripadala današnjici. Lagana svilasta bledoružičasta haljina na preklop sa krupnim cvetnim uzorkom i romantični šeširić sa ogromnom veštačkom ružom su bili zapravo Ona. Predstava u minićima i štiklama kakvom ju je prvi put video je bila lažna i neskladna i dejavu je bio jači nego ikada. Šeširić joj je bio bećarski naheren i padao je na jedno oko, a bujna kosa se slobodno prelivala preko ramena i to je bila slika koju je prepoznavao. Kako? Bilo je to neobjašnjivo, zastrašujuće, i pokušao je silom da se otrgne od tih misli posmatrajući varošicu koja je tek tada pokazivala pravo lice.