KAURINOVA KLETVA - ČETVRTO POGLAVLJE

OTKRIĆE U MOČVARI

Dok sam se truckala u krcatom i zagušljivom autobusu vraćajući se da leto provedem na imanju u Enklavi, za trenutak sam uhvatila pogled vozača elektromobila sa BG registracijom i pomislih da se radi o turisti. Pre no što je nestao u oblaku prašine glavom mi prolete da njegov put ne vodi na naše imanje. Nismo više imali ergelu i šanse da privučemo turiste, pa samim tim i njihov novac, bile su nam nikakve.

Za trenutak sam se setila Jovice i nelagodno pomislih kako je baka često govorila da je mama podlegla uticaju spoljnjeg sveta na školovanju, pa zbog toga treba imati razumevanja za njeno ćutanje o nemirnoj noći u kojoj smo sve izgubili. Moj otac, baš kao ni Jovica, nije poticao iz Enklave. Mama ga je dovela sa školovanja uprkos bakinom oštrom protivljenju. Da li bih ja ikada imala hrabrosti da dovedem Jovicu? Ne verujem. Jesam li ja kukavica, ili je moja mama hrabra žena? Nikada neću doznati odgovor na to pitanje.

Mada baka to nikada nije izgovorila, znala sam da nije odobravala maminu bezuslovnu podršku tatinim ispadima, u najmanju ruku nepoželjnih u Enklavi. U početku sam i ja imala razumevanja za tatina gledišta. Nije da sam verovala u grubosti komšija prema životinjama, ali sam prečesto viđala dežmekaste turiste gde zavaljeni u sedišta karuca uz veselo čavrljanje nemilosrdno šibaju izbezumljene kobile koje blistaju od krvi i znoja. Sirota stvorenja im nikad nisu bila dovoljno brza.

Tata je mrzeo takve postupke i znao je da drži čitava predavanja o nehumanosti, pa je čak i otvoreno napadao komšije zbog surovosti prema životinjama. Očevo neusklađeno ponašanje često je opasno balansiralo na samoj granici kaznenih mera i bilo je tolerisano samo zbog ugleda naše porodice. Pa čak i sa tako jakom zaleđinom, odobravanja takvih postupaka nije bilo.

Međutim te kobne noći tata je totalno poludeo. Posle žestoke svađe sa bakom izleteo je u štalu i porazbijao sve što mu je došlo pod ruku. Još gore od toga, celo stado, dvadeset grla, od čega čak dva predivna pastuva, oslobodio je i isterao iz tople štale u ledenu noć. Potom je zapalio štale i vratio se u kuću kao da ništa nije bilo. Kad je mama ugledala plamen bilo je već prekasno da se bog zna šta uradi. Uz pomoć radnika i komšija požar je obuzdan, ali životinja nije bilo. Tek tada, shvativši strahotu koju je otac načinio, mama i baka histerično izjuriše u mrak i tek su se pred zoru, posle celonoćnog lutanja po smrznutim poljima vratile kući, tužne i uplakane. Izjutra je komšiluk uzbunjen i udruženim snagama na samoj ivici imanja otkriše da je odbegle životinje napao čopor divljih pasa i gotovo sve ih pobio. Tri životinje koje su još pokazivale znake života bile su strahovito iskasapljene. Nikada neću zaboraviti užasni prizor koji smo zatekle. Psi su ih satima žive žderali, a posebno su se okomili na pastuve kojima su genitalije bile raskidane na komadiće, a iznutrice razvučene desetinama metara naokolo. Sudeći po surovo pregrizenim tetivama i pozama u kojima su zatečene mrtve životinje, sva zlosretna stvorenja su propatila kao živuća i vriskava gozba krvoločnih zveri. Strašne patnje tri poslednje, tri najsnažnije i najlepše životinje, strahovito su potresle mamu koja im je lično prerezala grkljane da se ne bi više mučile. Svega dve kobile su izbegle pokolj. Jedna od njih je nađena kako luta sa spoljnje strane ograde, pokušavajući da se vrati kući, a druga više nikada nije viđena i verovale smo da je uginula izvan imanja. Posle toga sve se promenilo.

Tata je po cele dane provodio u mračnoj sobi. Valjao se u nečisti svoga gnusnog dela sve više se odajući piću, a mama je pod bakinim žestokim pritiskom počela da radi fizičke poslove po Enklavi. Novca jednostavno nije bilo, jer sezona je tek trebalo da počne, a jedini prihodi koje smo imali presahnuli su. Sve naše otmene sobe i objekti zvrjali su prazni i bilo mi je jezivo prolaziti pustim, gotovo avetinjskim imanjem. Umesto da i ja jašem sa vršnjacima, šetala sam kilometrima, do samih ivica močvara na jugu. Baš tamo sam i srela životinju koja je izmenila sudbinu naše porodice.

Neprimećenu i samu, na ivici blatišta, kobilu su prekrili komarci i obilato su se služili njenom krvlju. Samo po njima sam znala da je još uvek živa, jer mrtve životinje raznose mnogo gadniji insekti. Nisam shvatala kako se takvo stvorenje našlo u toj situaciji, ali želela sam da pomognem. Počela sam plačući sa rasterivanjem podivljalih vampira koji nipošto nisu imali nameru da se odreknu plena. Čim bih oterala par, verovatno već sitih insekata, na njihovo mesto spuštalo se dvostruko više krvopija. Posle mnogo beskorisno izgubljenog vremena, počela sam da razmišljam i najzad sam se dosetila načina kojim bih rasterala male beštije. Srećom, uvek sam pri sebi imala upaljač. Skupila sam suvu trsku i granje i iznenađujuće lako ih zapalila kraj same umiruće životinje. Čim se vatra rasplamsala počela sam bacati na nju vlažnu travu i mahovinu i gusti dim rasterao je nemoguće krvoloke. Nepomično telo kobile ne samo da je bilo natečeno od ujeda komaraca, već i prepuno svežih tragova šibanja, izvedenog pre nego što je ostavljena da ugine u močvari. Nisam imala načina da pomaknem preteško telo i počela sam da očajavam. Znala sam da će se komarci vratiti da isisaju i zadnju kap krvi čim se vatra ugasi. Postojalo je samo jedno rešenje. Morala sam se obratiti baki.

Pojurila sam kao bez duše i jedva živa stigla pred bakina vrata i zalupala histerično. Otvorivši, baka me je pronicljivo gledala dok sam joj zajapurena i oznojena, mucajući i boreći se za vazduh, izdeklamovala molbu. Trenutak kasnije kobile su upregnute, pa su nas, gonjene bakinim bičem, za tili čas žustrim kasom, neočekivanim od tih lenjih stvorenja, dovele do mesta gde je sirota životinja ponovo postala sletište za gladni roj. Baka je pažljivo odmerila kobilu i smesta primetila sve što je meni promaklo. Životinji je noga bila slomljena, što je najverovatnije bilo razlog zbog kojega je bila ostavljena da ugine. Tragovi biča na njoj su verovatno bili osveta besnog gospodara koji je morao kući peške. Bakino iskusno oko je primetilo da je životinja, očajnički puzala, verovatno veoma dugo, ne bi li se vratila gazdi. Na jedvite jade podigosmo mlitavo telo na kola i pojurismo ka imanju. Baka nije dozvolila da je smeštamo u istu staju sa našim kobilama, kao što sam predložila, nego smo je odvezli do objekata u koje još od požara nisam zalazila. Baka je svežnjem ključeva izvađenom iz džepa, otključala velika, plamenom oprljena metalna vrata, pa smo ih, napinjući sve snage i uz grozno škripanje, najzad mučno raskrilile. Uterale smo kola u ogromnu sređenu i detaljno opravljenih odeljaka za mnogo životinja. Zapanjeno sam se osvrtala oko sebe, jer je objekat bio besprekorno obnovljen i opremljen.

Najednom mi je postalo jasno koliko je baka uložila truda i novca da obnovi naše objekte posle sveopšteg uništenja. U tome nije imala čak ni moju pomoć. Za trenutak sam se postidela, ali bila sam suviše uzbuđena da bi to predugo trajalo. Uteravši kola, baka je naredila da zatvorimo vrata. Nije želela da iko primeti naše aktivnosti. Svežnjem ključeva koji joj se opet stvorio u ruci otvorila je vrata skloništa, onakvo kakvo je svako imanje u okolini imalo. Spustili smo se drvenim stepeništem u podrumske prostorije, pa je bakin dodir pokrenuo trepćuće paljenje neonskog osvetljenja. Tu su se, prekriveni prašnjavim plastificiranim prekrivačima, nalazili uredno složeni, tada još za mene tajanstveni predmeti. Baka je stolove otkrivala jedan po jedan i pred pogledom su mi se ukazali medicinski stolovi i nekoliko dobro opremljenih ormarića. Potom smo u tovarni lift udruženim snagama, utovarili besvesnu životinju, a onda direktno iz kabine lifta polegosmo kobilu na hromiranu površinu medicinskog stola. Baka nije gubila vreme. Smesta se posvetila pažljivoj obradi mnogobrojnih povreda. Onako uzgred, dajući injekciju životinji, promrmlja da je kobila iz obesti prepuštena komarcima. Povreda na vratu je trag konopca i pretpostavljala je da je bila privezana dublje u močvari pre no što se otrgla i krenula za vlasnikom. Kreme čija me je egzotična aroma gotovo obeznanila nanošene su preko povreda životinje, a baka tiho napomenu da nikada nije videla lepše kobile.

Teško sam mogla reći bilo šta o njenome izgledu. Natečena i prekrivena ranama nije ličila ni na šta, ali u bakinom pogledu je bilo nekog divljenja. Svaki deo kobilinog tela ispitivala je smirenim rukama i dodavala često neki novi sastojak u lekarije kojima ju je vidala. Naposletku jakim potezom namesti joj slomljenu nogu, na šta se kobila oglasila grlenim zvukom, dokazujući da je živa i oseća bol, što mi je donelo veliko olakšanje. Učvrstivši nogu metalnim šipkama baka mi je rekla da za kobilu te večeri više ne možemo mnogo učiniti i da će najbolje biti da ostavimo vremenu da učini svoje. Izrazivši nadu da će životinja preživeti noć baka je ugasila svetla, isterala kola i zaključala vrata za sobom.

Bila je to noć prepuna snova - prekinutih veoma naglo.